Постоји и село Какмуже, у Пљеваљском крају.
Хоћевинска регија обухвата следећа села: Врбицу, Крушево, Драгаше, Лађану, Какмуже, Хоћевину, Шљиванско, Плијешевину, Брвеницу (с леве стране Ћехотине), Тикаву и Потоке.
Највеће село у овом крају је Какмуже. О постанку његовог имена има две легенде (које преносе Милан Лаловић и стари Сретен Бајчетић). Према једној, некада су у овом селу живели Илири који су се звали Какмужи; а према другој, пошто је село имало добре пашњаке, имали су добру мужу (доста млека) па су комшије говориле ”каква мужа”. Од те две речи изведено је име села Какмуже. Која је од ове две верзије тачнија не зна се.
На западној страни села (Какмужа) налази се интересантно место које се зове Немања. Према предању, које преноси Сретен Бајчетић, а знају то и сви Какмужани, ту је известан број година живео Стефан Немања. Имао је своју цркву, двор, златно посуђе, позлаћени стожер у гувну и друге објекте. Неко га је напао и морао је отићи. Повлачећи се пред нападачем, оставио је златно посуђе и накит у пећини под Орловачом, а стожер закуцао у земљу и са дворјанима и војском отишао у непознатом правцу. Позлаћени стожер извукоше неки људи 1917. године и однеше (према казивању Сретена Бајчетића). Било је још закопаног злата изван пећине. Прича се да је неки уморан косац задремао на ливади и заспао. Уснио је да лежи на злату. Откопао је паре и однео.Код Немање се налази рударски ходник. У њему су нађене дрвене столице као и у Шупљој Стијени, али је све уништено.
Од Немање је водио пут преко Стрмца, Ограда, Честе, Лисца, Глибаћа, Заглавка, Левер Таре до Манастира Св. Архангепа. Трагови пута су видљиви преко Оштреља и Ограда.
На северној страни Какмужа подигнут је за време владавине Немањића велики манастир Св. Петра. Знало се у Какмужама која је земља манастирска, а која турска. И данас се на темељима манастира одржава збор – вашар на Петровдан (12.VII).