Данас наићох на нешто о чувеној мађарској
светој круни, коју сам имао прилике уживо да видим, и о старој круни Светог римског царства, па реших да се подсетим како стоје ствари са накитом и знаковима наших средњевековних владара. Нисмо имали ту срећу Мађара да нам остане права круна из тог периода, али вреди споменути оно мало што (тренутно) имамо. Ићи ћу хронолошки и изнети можда најзначајнијих шест ствари, по сопственом избору:
1. Печат кнеза Стројимира, који је владао са браћом Мутимиром и Гојником у 9. веку, држава је купила на аукцији у Минхену 11. јула 2006. за 20 000 евра. То је била једна муњевита куповина, јер је др Ђорђе Јанковић сазнао за прстен три дана пре аукције. Више о самом догађају има на интернету, а о кретањима овог предмета током дугих 11 векова и кусур година можемо само да маштамо. Прстен је највероватније настао између 855. и 896. године, а натпис на грчком каже +
KE BOIΘ CTPOHMIP (+БОЖЕ ПОМОЗИ СТРОЈИМИРУ,
КЕ је скраћено од
КириЕ). Прстен је златан, тежак 15,46 грама и налази се у власништву Народног музеја.
2. Прстен краља Стефана Првовенчаног потиче највероватније из прве половине 13. века, премда је можда реч и о старијем предмету. Приликом првог отварања светитељевог кивота 1813. прстен није примећен (?), да би 1935. игуман Студенице навео да се у кивоту налази "ланац са златним краљевским прстеном који је добио од Светог Саве". Прстен је поседовао четири купаста испупчења као украсе (данас су сачувана три) и налази се у студеничкој ризници.
3. Прстен краљевића Радослава је веренички прстен настао приликом објављивања зарука 1219. или 1220. године. У седам редова на грчком исписано је:
Ово је веренички прстен Стефана, изданка лозе Дука, те стога, Ано из рода Комнина, у руке га прими (премда наиђох и на, у нијансама, другачији превод). Дејан Медаковић приметио га је код једног антиквара у Минхену 1960-их и одмах обавестио Народни музеј, па је куповина обављена, за 5000 марака.
4. Копча (запон) кнеза хумског Петра пронађена је близу Берана 1882. године. За краља Милана један наш човек купио ју је од Артура Еванса лично. Петар је био Мирослављев син или рођак/сродник Мирослављевог сина Тољена и владао је од 1222. до 1228. године. Запон се налази у Народном музеју а на њему су два натписа. На српском пише
запон велнег кнеза хлмског Петра, а на италијанском
Pretende comiiti Pet (Припада кнезу Петру).
5. Повест о прстену краљице Теодоре је наравно међу најзанимљивијим. Повлачећа српска војска 1915. године на пречац ископава у, и око, манастира Бањске. Пронађен је гроб жене краља Стефана Дечанског и мајке цара Душана - Теодоре. На њеним остацима налазила су се два прстена. Сребрни је, не успех наћи како, завршио у рукама колекционара Љубе Недељковића. Златни прстен носио је на руци лично регент Александар током целог рата, да би га касније пребацио на ланац од сата. Због старог сујеверја "о прстеновима са мртваца" поклонио га је пријатељу адвокату Благоју Барловцу који га је 1926. уступио Народном музеју, а иза прстена остала је легенда да је уклет, јер је наводно и Барловац трагично завршио. На прелепом златном прстену на српском пише +
Кто га носи помози му Б(о)гь.
6. Сребрни тањир (пехар) цара Душана пронађен је у цркви Светог Николе у селу Дреново у Тиквешу у Македонији и од 1936. је у власништву Народног музеја. Уз њега је, у истој шупљини у зиду нартекса цркве, нађен и сребрни прстен са натписом
Радослав, који је вероватно био близак са владаром, па је тако и стекао тањир из царског есцајга. Тањир је висок 3,7 центиметара, а пречник му је 18,1 центиметар. Забележено је да је цар Душан наручио 33 сребрна пехара од Венеције, а због натписа на тањиру, који има одлике југозападних српских говора, постоји и могућност да је настао или гравиран у Котору. На дну посуде пише: +
Степан цар у Христу благоверни. (Као ни за Теодорин прстен, немам све карактере да бих написао оригинални текст.)
Неке податаке нађох у не баш 100% поузданим изворима, па не замерите на грешкама.