Хрватска беспућа повијесне збиљности

[CosicZ]

Види се да је Порфирогенит чист ватикански  фалсификат чак је и познат под латинским именом зато увеличавају број Хрвата.Први пут чујем да је Томислав владао до Дрине обично на картама показују Хрватску за време Томислава до Врбаса али ја мислим да није владао ван Далмације.

Порфирогенит, на пример, не помиње Томислава, а били су савременици. Можда није стигао да заврши поглавње о Хрватима или Томислав није био тако славан као што се мисли? Или није ни постојао, осим као легенда? Помињу га Тома Архиђакон и Дукљанин, као и писма папе Ивана X, али до сад нису нађени камени споменици који би сведочили о њему.Ево како је о хрватским границама у време Томислава писао Рудолф Хорват:

https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Tomislav,_prvi_kralj_hrvatski

Zato Simeon (9. studenoga 924.) napusti dalnju opsadu Carigrada, te vojsku svoju pošalje na Srbiju. Kad je Zaharija doznao, kolika se vojska na njega sprema, pobjegne u Hrvatsku k svome savezniku Tomislavu. Mnogi se Srbi zakloniše pred Bugarima u južne hrvatske oblasti (u Duklju, Travunju i Zahumlje); druge pak Srbe odvedoše Bugari u ropstvo.

Hrvati su iskreno štovali bana Tomislava, koji je ujedinio sve zemlje hrvatske, te ih onda sretno i obranio.

https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Splitski_sabori

Prigodom sklapanja toga mira sigurno se Tomislav zauzeo takodjer za Srbe. I doista počnu se poslije toga u opustošenu Srbiju vraćati Srbi iz Hrvatske i Bugarske, te je Česlav ob-novio državu srpsku. Ipak je još dosta Srba ostalo u južnoj Hrvatskoj, osobito u Duklji (današnja Crna Gora).

https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Nasljednici_kralja_Tomislava

Poslije ubojstva kralja Miroslava nastadoše u mladoj kraljevini Hrvatskoj veliki nemiri. Valjda se ban Pribina htio uspeti na hrvatsko prijestolje, te je u tome nastojanju svome nailazio na jak otpor. Ove smutnje bijahu veoma štetne za mladu kraljevinu Hrvatsku. Cijeli naime krajevi počnu se kidati od Hrvatske, da ne budu pod vlašću ubojice Pribine. Time se najbolje okoristio srpski veliki župan Česlav Klonimirović, koji je zavladao nad Bosnom i južnom (Crvenom) Hrvatskom. Možda je Česlava u tome nastojanju podupirao takodjer carigradski dvor. Vidimo naime, da Česlav priznaje vrhovnu vlast carstva bizantinskoga, pod koju sada dodjoše i spomenute hrvatske oblasti. Naravno da se uslijed toga znatno umanjila moć kraljevine Hrvatske. Bizantinski car Konstantin Porfirogenet u svojoj povijesti veselo ističe, da Hrvatska na moru »sada ima samo 30 ratnih ladja«, pa da je pao i broj pješaka i konjanika.

[CosicZ]

У новије време Дрину као границу помиње први хрватски војностручни магазин https://hrvatski-vojnik.hr/kralj-tomislav/ :

Saveznikom Bizanta i Hrvata protiv Bugara postaje i raški župan Zaharija Prvoslavljević (oko 890. – 924.) koji izdaje Simeona, na što potonji reagira velikom agresijom i zauzimanjem Raške. Nakon toga Simeon šalje vojsku na Hrvatsku te dolazi do odlučujuće bitke na Drini 925. godine u kojoj su Tomislav i Mihajlo Višević pobijedili Simeona. Tomislav je tad dosegnuo vrhunac moći, posjedujući snažnu vojsku i velik teritorij, o čemu u XXX. i XXXI. poglavlju svojeg djela De administrando imperio svjedoči Konstantin Porfirogenet. On navodi da se granice tadašnje Hrvatske prostiru od sjevera na Dravi, istoka na Drini, južno do mora i zapadno do Raše i Mirne.

Википедија https://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Balkans925.png према

(1) The Early Medieval Balkans. A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. J V A Fine, Jr. Pg 262:
To the south of the Drava, he (King Tomislav)held what we think of modern Croatia, Slavonia, northern and western Bosnia, and the territory along the Dalmatian coast to the mouth of the Cetina river (excluding scattered Byzantine towns)
(2) The Balkans. From Constantinople to Communism. D P Hupchik. Map 3, depicts Croatia to extend approximately to the Drina river.
(3) Shepherds Historical Atlas.

Такође https://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Tomislavova_Hrvatska.jpg

[CosicZ]

Хрватски информациони центар http://www.hic.hr/books/hr-povijest/tomislav.htm :

No Tomislav nije prosirio svoju drzavu samo na sjever do Mure, Drave i Dunava; on je na jugozapadu dosao u posjed neretljanskih otoka Braca, Hvara i Visa, pa i same Paganije, tj. Neretljanske oblasti, koja je do g. 917 bila pod srpskim zupanom Petrom Gojnikovicem. Najzad je dobio na upravu i Bizantsku Dalmaciju tj. temat Dalmaciju.

Bugari su, dodjuse, osvojili. Srbiju, ali Simeunu ne bijase to dosta. Njemu je bio pred ocima veci cilj: stvoriti drzavu od Crnoga do Jadranskoga mora i Bugarsku staviti na mjesto stare Bizantske drzave. Trebao je, dakle, da osvoji Hrvatsku i crvenohrvatske oblasti Zahumlje, Travunju i Duklju. Zahumski knez Mihajlo je bio u najtjesnjoj vezi s Tomislavom, te se mogao u slucaju pogibli na nj osloniti. Travunji i Duklji ne bijase drugo nego da se i one dadu pod zastitu mocnoga Tomislava. Tomislav im je ostavio domace vladare, da i dalje vladaju.

Do g. 923 izvrsivao je jurisdikciju nad cijelom Hrvatskom biskup ninski, koji je nosio naslov "hrvatski biskup". S povratkom splitske metropolije pod jurisdikciju pape iskocilo je samo po sebi pitanje jurisdikcije splitske nadbiskupije. Ona je to trazila za teritorij Cijele drzave kojom je Tomislav vladao. Tu bijase u pitanju ne samo izravni teritorij kralja Tomislava, nego i neizravan teritorij crveno-hrvatskih oblasti, gdje su bile biskupije dubrovacka, stonska i kotorska. Zahtjevu splitskoga nadbiskupa protivio se, u prvom redu, hrvatski biskup Grgur. Da se to pitanje o jurisdikciji rijesi, obrati se Tomislav na papu Ivana X s molbom da sa sva ta pitanja rijese na crkvenom saboru u Splitu. Sabor se sastao g. 925; na nj su dosli i srpski velikasi. Sabor je zakljucio da se jurisdikcija nadbiskupa splitskoga protegne na citavu Tomislavovu drzavu, sve na jug do Kotora. Hrvatski se biskup ima pokoravati nadbiskupu splitskom, kao sto i . svi drugi biskupi. A "ako bi kralj Hrvata i hrvatski velikasi pozeljeli, da sve dijeceze unutar granica nase metropolije stave pod vlast svoga biskupa (a to je ninski biskup), onda nijedan od nasih biskupa nece u citavoj njihovoj zemlji ni krstiti, ni crkve ni svecenike posvecivati". Po ovom bi se zakljucku moglo desiti da bi biskupije stonska, dubrovacka i kotorska mogle doci pod hrvatskoga biskupa, a mogle bi doci pod njega samo onda, ako su zajedrio s njim pod hrvatskim vladarom.

Ali vojska Tomislavova nije jamacno mirovala ni na sjeveroistoku, u Srijemu, koji je bio u bugarskim rukama. "Hrvatsko-bugarski rat", veli Mladinovic u svojoj Povijesti Srijema (63), "voden je jamacno u Srijemu kao pogranicnoj bugarskoj: provinciji prema hrvatskoj drzavi".

"Tomislav je", veli Klaic, "okupio gotovo sve hrvatske zemlje, koje su se po Klaicu protezale od Bojane do Drave i Dunava, od Rase i Jadranskoga mora do Drine, a koje su obuhvacale 1100 kvadratnih myriametara ili 120.000 km2. Tomislav je imao u svojim rukama pored Dalmatinske i Panonske Hrvatske jos i Bosnu sa Solima, sve otoke osim Mljeta i Korcule te Neretljansku oblast; a neizravno je bilo pod njim i Zahumlje, Travunja i Duklja. Jedino je nepoznata sudbina Srijema, koji je od 796 pa do 829 bio dio Panonske Hrvatske, a od 829 do 927 posjed bugarski. Tesko je pomisliti da bi Tomislav ostavio Srijem, iz kojega se bez poteskoca moglo provaljivati u Panonsku Hrvatsku, i dalje u bugarskim rukama, a jos manje Madzarima, koje su od Hrvata dijelile Drava i Dunav. Radi te neodredjenosti nije prema Srijemu oznacena drzavna granica, vec prelazi ruzicasta boja Hrvatske u zutu bugarsku.

Povjesnicari se ne slazu u tom pitanju. Jedni vjeruju da je Bosna bila dio Tomislavove Hrvatske, drugi osporavaju crvenohrvatske oblasti, a treci ne dopustaju Hrvatskoj druge granice do Cetine na jugu, Vrbasa i donje Bosne na istoku.
U pitanju Bosne drzi vecina povjesriicara, koji su se bavili ili se bave nasom najstarijom povijesti, da je Bosna bila dio Tomislavove drzave.

Znacajno je pisanje Dummlera, koji veli da je upravo potrebno da se i Bosna racuna kao stara tecevina Hrvata, a ne kao srpska zemlja od istoka, jer "jedva da se moze objasniti ona nekadasnja vojna sila Hrvata, ako se uzme usce Vrbasa u Savu za krajnju sjeveroistocnu granicu Hrvatske". (Uber die alteste Geschichte, 373, 374). Hauptmann je uvjeren da je Bosna bila bugarska, a ne Tomislavava (Koje su sile hrvatske povijesti odlucivale u vrijeme narodne dinastije, Zbornik, 179). Sisic misli, da je "kraj Bosna" bio sastavni dio Hrvatske drzave, bar od druge polovine IX vijeka do kralja Miroslava (945-949) (Povijest, 463).
Manji je broj povjesnicara, koji je mnijenja, da su crvenohrvatske oblasti bile pad vrhovnistvom kralja Tomislava. Pored Klaica bili su toga misljenja od hrvatskih povjesnicara Smiciklas, Gruber i R. Horvat, a od stranih Duimmler, Budinger, Rambaud. Neizravni dokaz za to daje sam car Porfirogenet sa svojim brojevima o mornasici Tomislavove Hrvatske.

Na istoku bijase granicom Drina do Gorazde, gdje ju je, kao i na jugu, gora Borava dijelila od Bugarske (od g. 924); dalje je granica udarala vodomedom izmedu Neretve, Zete, Morace s jedne, a Tare i Pive s drage strane.

[Kor]

Занима ме и ситуација пре битке код Гвозда, када су потпали под Мађарима, тј да ли су сви Хрвати тада говорили чакавски...

бојим се да ћемо бити ускраћени за одговоре на твоја питања пошто је врло мало писаних трагова о тим догађајима. По некој логици би сви Хрвати тог времена требали да буду чакавци али је питање како окарактерисати становништво које је у том тренутку било под хрватском влашћу а није припадало хрватском племену? Као што си рекао, Хрвати су имали свој зенит негде у 9. и 10. веку и логично је да су заузели неке просторе који нису припадали оној "Ираклијевој" Хрватској.

А такође је занимљиво питање, када се штокавски почео "инфилтрирати" у хрватски корпус? (када је та прва веза почела са штокавским, да би много касније завршила са званичним језиком, ставивши чакавски у "запећак", који заборављају данас и деца градишћанских Хрвата, посредством школе код њих)

Ово питање се надовезује на претходно. Опет по некој логици је до те "инфилтрације" дошло оног тренутка када хрватска држава почиње са ширењем на исток. За претпоставити је да су разлике у језику тог времена биле доста мање. Одговор на ово историја тешко може да понуди а једина нада остаје на генетици, мада сумњам да ће до неких помака доћи у скорије време.

[Kor]

Савакако, мислим да ако је некада било "братства и јединства" између Срба и Хрвата, то је могло да буде пре "шизме" ...а и интеракције (у смислу језичког утицаја једних на друге, "чо" да оде  у "ча"...то "чо" у "ча" ми личи да је на Балкану могло да се деси)

Ако је већ познато да су дошли на Балкан "у једном пакету", логика говори да су били међусобно блиски и да су имали добре односе. Мислим да шизма сама по себи није много утицала на кврење међуетничких односа, већ да до тога долази тек након миграција дела Срба на подручја где су изворно живели Хрвати. И ти први сукоби нису били на етничкој основи, већ пре свега на социјалној и религиозној. И дан данас тамо где има највише остатака изворних чакавских Хрвата не наилазимо на иоле већи степен србофобије. Она је највише карактеристична за подручја где је било значајно религијско конвертирање. О томе ће свакакко бити речи у наставку теме.
За језик сам већ претходно написао да сматрам како те разлике нису биле превише наглашене.

[Kor]

Ево како је о хрватским границама у време Томислава писао Рудолф Хорват:

Одлично је што си у оквир теме убацио ове цитате, што може послужити за каснију дискусију. Када смо говорили о савременим хрватским историчарима и њиховој склоности да упропасте свој недвосмислено озбиљан научни рад за рачун политиканства, из радова Хорвата можемо лепо да видимо како је слична матрица постојала и пре 100 и више година. Невероватно је са каквом лакоћом он врши похрваћење свега и свачега а све под маском озбиљног научног рада. Ко те пита за материјалне доказе, само рокај  То је све последица несрећног херватског праваштва које је саставни део тамошњег политчког бића. 

[Kor]

У новије време Дрину као границу помиње први хрватски војностручни магазин https://hrvatski-vojnik.hr/kralj-tomislav/ :
Википедија https://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Balkans925.png према

Такође https://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Tomislavova_Hrvatska.jpg

По мојем мишљењу, иза приче о некаквој хрватској граници на Дрини стоје једино интереси католиче цркве. То је главни разлог страдања православног живља западно од Дрине.

што се тиче илустрације коју си поставио, мало сам претражио да видим ко је аутор и дошао сам до занимљивог резултата. Исти човек који је нацртао карту из 925. године за 960. годину поставља следеће:
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/19/Central_and_Eastern_Europe_around_950_AD.png
Да ли ово значи да је великосрпски агресор у међувремену заузео одисконске хрватске теруторије или ја ту нешто не кужим? 

[пек]

Ђорђе Јанковић црвене Хрвате везује за Комани -Кроја културу у Албанији.

[Vidak]

Ђорђе Јанковић црвене Хрвате везује за Комани -Кроја културу у Албанији.

Janković pronalazi sličnosti u načinu sahranjivanja i kulturi između Hrvata i Komani-Kroja kulture. Do sad nema genetičkih veza između njih tako da je vjerovatno samo kulturni uticaj Avara .

[CosicZ]

По мојем мишљењу, иза приче о некаквој хрватској граници на Дрини стоје једино интереси католиче цркве. То је главни разлог страдања православног живља западно од Дрине.

Католичка црква, као хришћанска, има обавезу да се прошири на цело човечанство. Њени интереси не заустављају се на Дрини, Дњепру или Уралу. Срби су се прво налазили у области под надлештвом сплитске надбискупије. Гледано из Сплита, Хрвати су у центру Далмације, Срби на периферији. Хрвати су брже усвајали утицаје који су долазили из Франачке и романских градова на обали. Зато су римска црква и владари Хрватске већ на самом почетку христијанизације ступили у савез.

У време шизме и касније, за Србе су биле надлежне Дубровачка, па Барска надбискупија. Оне нису биле баш много успешне,  Срба католика је било мање него Хрвата католика, па је и хрватски утицај био већи у католичкој цркви. Да је било обратно, можда би католичка црква подржала Србију до Искра. Или до Купе. А онда су дошли Турци, заузели добар део Хрватске, велики број Хрвата се иселио, Срба доселио, па је и хрватска идеја ослабила. Тек када је Аустрија потисла Турке, васкрсава хрватство са идејом да све што Аустрија заузме на Балкану, треба да поклони Хрватској.

Битна је и ова школа https://en.wikipedia.org/wiki/Pontifical_Croatian_College_of_St._Jerome .

The Pontifical Croatian College of St. Jerome (Croatian: Papinski hrvatski zavod svetog Jeronima; Italian: Pontificio Collegio Croato Di San Girolamo a Roma; Latin: Pontificium Collegium Croaticum Sancti Hieronymi) is a Catholic college, church and a society in the city of Rome intended for the schooling of South Slav clerics.

На https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%B4_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0 се тврди да се прво звао словенски, па илирски. Међу католицима у Далмацији биле су популарне идеје да су они Словени, потомци Илира. Александрово, као и Душаново царство су њихова, словенска. Али кад је хрватство ојачало, постало је важно прославити Томислава. Коначно, можда не случајно 1971, завод је постао хрватски. Не знам да ли се овог пута неко од Срба бунио.

По мом мишљењу, то што је неко католик или православац, муслиман или атеиста, само по себи, не чини га ни бољим ни горим. Али када се прошире идеје типа " они су узели оно што припада нама", " нама ће бити боље када њих не буде било", страдање је тешко избећи.

[CosicZ]

што се тиче илустрације коју си поставио, мало сам претражио да видим ко је аутор и дошао сам до занимљивог резултата. Исти човек који је нацртао карту из 925. године за 960. годину поставља следеће:
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/19/Central_and_Eastern_Europe_around_950_AD.png
Да ли ово значи да је великосрпски агресор у међувремену заузео одисконске хрватске теруторије или ја ту нешто не кужим?

Што се тиче карте за 960. годину то је управо оно о чему сам писао у https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=5275.msg136314#msg136314 , https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=5275.msg136407#msg136407 и што се тврди у https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Nasljednici_kralja_Tomislava

Прибина убија Мирослава, Часлав користи сукобе у Хрватској, заузима Босну и Црвену Хрватску. Али, ако су Прибина и Мирослав владали давно пре Томислава, вероватније је да је Томислав искористио бугарску окупацију Србије да завлада до Дрине. Што не мора да значи да је владао Босном. Ако је Михајло Вишевић из Захумља постао његов вазал, онда се власт Томислава протеже до Дринске жупаније коју помиње Дукљанин.

Ако је Порфирогенит нешто згрешио Србима, то није због писања о њима, већ до тога што се до 945. године није мешао у свој посао. Више је теоретисао о управљању царством, него што је управљао. А у то време црква у Далмацији је враћена Риму, Хрватска ( можда) јача на рачун Србије.

[Kor]

Католичка црква, као хришћанска, има обавезу да се прошири на цело човечанство. Њени интереси не заустављају се на Дрини, Дњепру или Уралу.

Моја је теза да они прво желе да се врате на "историјске" границе западног царства па тек онда да размишљају шта и како са Србима и осталима који живе источно од Дрине. Да не улазимо на поље актуелне политике, само ћу да кажем да оно што се тренутно одиграва у Црној Гори припада тој истој агенди. Не треба заборавити да су Срби у БиХ и Хрватској једини православци у границама Западног царства и то је један од важних разлога зашто им се десила 1941. па и 1995. Није много другачија била ситуација ни за време средњовековне Босне када се на том простору покушавало успоставити католичанство.

Да је било обратно, можда би католичка црква подржала Србију до Искра. Или до Купе. А онда су дошли Турци, заузели добар део Хрватске, велики број Хрвата се иселио, Срба доселио, па је и хрватска идеја ослабила. Тек када је Аустрија потисла Турке, васкрсава хрватство са идејом да све што Аустрија заузме на Балкану, треба да поклони Хрватској.

Срби су до Св. Саве били великом већином католици. Могуће је да је и то један од разлога за анимозитет Ватикана?

Парадоксално, али негде до пред крај 19. века Аустрија и Ватикан су фаворизирали Србе у односу на Хрвате. Један од разлога је био тај што је хрватски национализам био деструктивна појава на простору АУ монархије. То су мало сложена питанја пошто је Србија под Обреновићима била аустрофилна и као таква је имала бољи третман. Чим су се политичке околности промениле, променио се и однос Беча према Београду.

Међу католицима у Далмацији биле су популарне идеје да су они Словени, потомци Илира. Александрово, као и Душаново царство су њихова, словенска. Али кад је хрватство ојачало, постало је важно прославити Томислава. Коначно, можда не случајно 1971, завод је постао хрватски. Не знам да ли се овог пута неко од Срба бунио.

то су заправо идејни корени тзв. хрватског историјског права. Шизофрена концепција коју је Старчевић промовисао у националну идеју. Па тако истовремено имамо Србе као 'пасји накот' и 'славног хрватског Цара Лазара'. Једно тешко лудило које је после подржано од стране католичке цркве и произведено у национални програм. Као што си већ рекао све то у границама територија које су заузели Аустроугари које је Старчевић изузетно мрзео. Били су му мрски, што није био случај са њиховим територијама

По мом мишљењу, то што је неко католик или православац, муслиман или атеиста, само по себи, не чини га ни бољим ни горим. Али када се прошире идеје типа " они су узели оно што припада нама", " нама ће бити боље када њих не буде било", страдање је тешко избећи.

То би требало бити становиште сваког добронамерног човека. Чак је и горепоменути шовиниста Старчевић изградио концепцију хрватства без религијског опредељења. После је католичка црква успела да то наметне као један од најважнијих стубова хрватског идентитета. Доћи ће и то питање на ред.

[Kor]

Што се тиче карте за 960. годину то је управо оно о чему сам писао
Прибина убија Мирослава, Часлав користи сукобе у Хрватској, заузима Босну и Црвену Хрватску. Али, ако су Прибина и Мирослав владали давно пре Томислава, вероватније је да је Томислав искористио бугарску окупацију Србије да завлада до Дрине. Што не мора да значи да је владао Босном. Ако је Михајло Вишевић из Захумља постао његов вазал, онда се власт Томислава протеже до Дринске жупаније коју помиње Дукљанин.

поента је била на томе да су на карти те територије насељене , како тамо пише, протосрбима. Хрватски националисти се радо позивају на верзију историје која њима одговара док све остало игноришу.

Ако је Порфирогенит нешто згрешио Србима, то није због писања о њима, већ до тога што се до 945. године није мешао у свој посао. Више је теоретисао о управљању царством, него што је управљао. А у то време црква у Далмацији је враћена Риму, Хрватска ( можда) јача на рачун Србије.

Човек је користио позицију на којој је био и архиве које је имао. Мислим да је одрадио добар посао својим највећим делом.

[НиколаВук]

Моја је теза да они прво желе да се врате на "историјске" границе западног царства па тек онда да размишљају шта и како са Србима и осталима који живе источно од Дрине.

Границе западног дела Римског царства су се током деценија мењале, понекад укључујући и просторе источно од Дрине, док је у другим тренуцима Источно царство полагало право на неке територије које су се налазиле западно од Дрине. Занимљиво је да је папа све до времена владавине иконоборачког византијског цара Лава III Исавријанца (717-741) под својом јурисдикцијом држао не само простор западно од Дрине, већ и целокупну територију преторијске префектуре Илирик, која је обухватала Македонску и Дачку дијецезу, односно територију данашње Србије, Црне Горе, Северне Македоније, Албаније и Грчке као и западни део Бугарске. Лав III је због противљења папе његовој иконоборачкој политици Риму одузео јурисдикцију над територијом некадашње Илиричке префектуре и припојио је Цариградској патријаршији. Занимљив стицај историјских околности је да је један јеретички византијски цар смањио јурисдикцију на простору централног и јужног Балкана тада правоверном епископу Рима.  Наравно, у то време је добар део територије ове префектуре био ван било какве византијске власти већ су га добрим делом настањивала паганска словенска племена, међутим папа никада није "аминовао" ово смањење његове јурисдикције те католичка црква и даље сматра цео тај простор "својим", мислим да чак имају и титуларне епископе који су надлежни за стара епископска средишта на том простору (нпр. за Стоби, Јустинијану Приму, итд.). С тим у вези, по виђењу католичке цркве, њихови саставни делови нису само територије западно од Дрине, већ и источно све до Софије. Имајући ово у виду, лакше се разуме њихова прозелитска политика међу Бугарима током 18. и 19. века као и обриси плана о насељавању католичких Арбанаса на простор Старе Србије током 17-18. века, који се изјаловио јер су они масовно прелазили на ислам.

До одређене конфузије долази услед тога што се у касноантичком административном систему Илирик јавља и као префектура (која обухвата више дијецеза) и као дијецеза (која обухвата више провинција). Префектура Илирик је обухватала Македонску и Дачку дијецезу, док дијецеза Илирик отприлике обухвата територије некадашњих провинција Далмације, Горње и Доње Паноније и Норика, дакле налази се западно од префектуре Илирик. Дијецеза Илирик се налазила у саставу Италске префектуре.

[пек]

Папа никад није имао никакву власт над Балканом једино му је Јустинијан дозволио да потврђује митрополите које није он изабрао.Католици не знају за светог Димитрија а то не би било могуће да су Солун или Сирмијум били под влашћу папе.У време цара Константина папа је владао само мањим делом Италије.Кад је граница између западног и источног царства била на Дрини колико знам и по Диоклецијановој и по Теодосијевој подели Панонија и Далмација су у источном царству. И дубровачка и барска митрополија су биле грчке до арапског пљачкања.

[НиколаВук]

Папа никад није имао никакву власт над Балканом једино му је Јустинијан дозволио да потврђује митрополите које није он изабрао.Католици не знају за светог Димитрија а то не би било могуће да су Солун или Сирмијум били под влашћу папе.У време цара Константина папа је владао само мањим делом Италије.Кад је граница између западног и источног царства била на Дрини колико знам и по Диоклецијановој и по Теодосијевој подели Панонија и Далмација су у источном царству. И дубровачка и барска митрополија су биле грчке до арапског пљачкања.

Нетачно. Још од 4. века је епископ Солуна био викар римског патријарха, а солунски епископ је у то време имао јурисдикцију над читавом префектуром Илирик (која се састојала од дачке и македонске дијецезе, како је већ напоменуто). Дакле он је званично имао папу изнад себе, али је суштински имао много већу аутономију у односу на друге, папи подређене западне епископе. Повремено је долазило до прекида ове "врховне папске власти" када су избијали сукоби и спорења између римског и цариградског патријарха током 5. и 6. века, али се папи углавном није спорила јурисдикција над целокупним Илириком, тј. западним (дијецеза Илирик) и источним (префектура Илирик) његовим делом. Бивше провинције Панонија и Далмација, које су ушле у састав дијецезе Илирик (односно западног дела Илирика), су увек биле део Западног царства, осим подручја око Сирмијума који је често прелазио из руке у руку, као и током Јустинијанове реконкисте када их је он освојио (или ослободио) од Острогота.

[НиколаВук]

Добар преглед целог овог питања:

"At the time of the division of provinces under Hadrian, it was subdivided into seventeen provinces, comprising also Thrace. When Constantine the Great in A.D. 324 divided the entire Roman Empire into four prefectures, Illyricum, as one prefecture, was assigned to Western Rome, the residence of the praetorian prefect being Sirmium. On the accession of Theodosius I (379), the prefecture was divided into Eastern and Western Illyricum, the former embracing the two civil dioceses of Macedonia, including Epirus, Thessaly, and Greece, and Dacia, under the jurisdiction of a praetorian prefect residing at Thessalonica (Saloniki). Western Illyricum vas placed as a civil diocese under the authority of a vicar of the prefect of Italy residing at Sirmium. In 379, or more probably, not until 395, Eastern Illyricum became a part of the Eastern Empire (cf. Rauschen, "Jahrbücher der christlichen Kirche unter dem Kaiser Theodosius dem Grossen," Freiburg, 1897, 469-73).

Ecclesiastically, the whole of Illyricum, which had first received Christianity from St. Paul the Apostle, and Titus, his disciple, was from the first under the Bishop of Rome, as the Patriarch of the West, and, after the division of the empire, formed the eastern part of the territory subject to the pope, as Patriarch of Rome, although politically a part of Byzantium. As the patriarchs of Constantinople endeavoured to extend their patriarchal authority over Eastern Illyricum, the popes sought to preserve intact their jurisdiction over the eastern part of Illyria by appointing the bishops of Thessalonica papal vicars for Illyricum. The first of these vicars is said to have been Bishop Acholius or Ascholius, (d. 383 or 384), the friend of St. Basil. His successor, Anysius, was confirmed by Pope Damasus and his successor, Pope Siricius, as representative of the Roman See. In like manner, the succeeding popes, Anastasius I and Innocent I, extended the powers of the bishops of Thessalonica over Illyria. The authority vested in the bishops of Thessalonica over the metropolitans and other prelates of Illyria was substantially that usually enjoyed by a patriarch, except that patriarchal power is ordinary and attached to a definite see, while the jurisdiction of the vicars of Thessalonica was delegated; they exercised the patriarchal authority belonging to the pope, as his special commissary. The papal Vicariate of Thessalonica persisted for a century with practically no interruption until the connection was weakened by the first Greek schism, brought about by Acacius, Patriarch of Constantinople (471-89), and Petrus Mongus of Alexandria over the "Henoticon". The bishops of Illyria withdrew from communion with Rome, without attaching themselves to Constantinople, and remained for a time independent. Not until Dorothea, Bishop of Thessalonica, declared for the intruded patriarch, Timotheus, did forty Illyrian bishops renounce allegiance to him (515) and proclaim to Pope Hormisdas their loyalty to Rome.

After the suppression of the Acacian Schism, the vicarship of the bishops of Thessalonica does not seem to have been immediately restored, owing to the policy of the Byzantine emperors, Zeno and Anastasius; still they enjoyed a certain precedence over the other Illyrian bishops. When, in 541, Justinian I, to increase the prestige of his native city, Scupi, the present Skoplje or Uskup) raised the bishop of that city to the rank of Archbishop of Justiniana Prima, and placed him over the ecclesiastical provinces of the civil diocese of Dacia, the vicarship was restored without consulting Pope Agapetus, but was divided between the Metropolitan of Thessalonica, for the provinces in which Latin was spoken, and the Metropolitan of Justiniana Prima, for those in which Greek was the native tongue. Pope Vigilius (c. 545) was the first to give his approbation to this arrangement. The title of papal vicar was henceforth almost an honorary title, as the popes, in the exercise of their patriarchal power, now dealt, for the most part directly with the individual bishops. At first the political situation was in their favour, Italy and Illyricum being both under the Eastern Empire. But even after a large part of both lands had been lost to the Byzantine Empire, Illyricum remained entirely under the jurisdiction of the Western patriarchs, the popes, as for example Gregory the Great and Martin I, who exercised their metropolitan authority, without any objections on the part of the Eastern emperors or the patriarchs of Constantinople. As late as the middle of the eighth century, the ecclesiastical Provinces of Eastern and Western Illyricum were undoubtedly within the Patriarchate of Rome. Soon afterwards, however, they began gradually to withdraw from communion with Rome, and the patriarchs of Constantinople succeeded in bringing Illyria under their jurisdiction. Even Pope Nicholas I attempted in vain to recover the ancient privilege of the Roman See to appoint the Bishop of Thessalonica as his vicar. From the end of the ninth century Eastern Illyria appears in the "Notitiae episcopatuum" as wholly within the Patriarchate of Constantinople, with which it was involved in the Great Schism."

https://www.newadvent.org/cathen/07663a.htm

[Sirius]

Прво, хрвати су још од половине 6. века под утицајем Авара и Аварсгко Каганата у који они улазе као поробљени словени. Ако прихватимо да су се дсили у првој половини 7. века на Балкан, што је исто проблематична прича и код самог Порфирогенита је та прича контрадикторна док се Нада Клаић, са загребачког свеучилишта, као највећи стручњак за хрватски средњи век у прошлом веку, противила идеји да су хрвати дошли у 7. веку на Балкан, дакле ипак прихватимо да су хрвати дошли у првој половини 7. века они су скоро 2 до 3 геенрације били под утицајем Авара, па и Бугара на територији данашње западне Украјине и деловима јужне Пољске. Скоро извесно је њихово покретање и бежање у Византију делом узроковано лошим положајем под Аварима, што се Франци још у 7. веку описивали када се Словени нађу под Аварима.

Други проблем је што се хрвати нигде не помињу до 9. и 10. века а територије хрватске се до тада зове Либурија. Код франак постоји прича из 9. или 10. века да су они послали свога хрватског вазала, Борну, који влада хрватима, у Далмацију да привуче локлане Словене ка Францима.

[НиколаВук]

Такође, у првим поглављима књиге Иване Коматине "Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века" се ауторка дотиче горе наведене тематике:

https://www.academia.edu/32042218/I._Komatina_Crkva_i_dr%C5%BEava_u_srpskim_zemljama_od_XI_do_XIII_veka_Church_and_State_in_the_Serbian_Lands_from_the_XI_to_the_XIII_century_

[CosicZ]

Моја је теза да они прво желе да се врате на "историјске" границе западног царства па тек онда да размишљају шта и како са Србима и осталима који живе источно од Дрине. Да не улазимо на поље актуелне политике, само ћу да кажем да оно што се тренутно одиграва у Црној Гори припада тој истој агенди. Не треба заборавити да су Срби у БиХ и Хрватској једини православци у границама Западног царства и то је један од важних разлога зашто им се десила 1941. па и 1995. Није много другачија била ситуација ни за време средњовековне Босне када се на том простору покушавало успоставити католичанство.
Срби су до Св. Саве били великом већином католици. Могуће је да је и то један од разлога за анимозитет Ватикана?

Парадоксално, али негде до пред крај 19. века Аустрија и Ватикан су фаворизирали Србе у односу на Хрвате.

На карти коју је поставио НиколаВук Превалитана, која захвата добар део "Црвене Хрватске" и приближно одговара данашњој Црној Гори, припада источном царству. За време крсташких ратова превођени су на унију хришћани на Блиском Истоку, тако да је католичка црква још тада прешла "историјске" границе.

Инсистирање хрватских политичара да граница Хрватске треба да буде на Дрини довело је до свађа са Србима крајем XIX века, а спречавало је и постизање договора о уређењу Краљевине СХС. Чак су и границе Бановине Хрватске прихватили тек као привремене. Туђман је можда први хрватски политичар изабран на изборима који је одустао од Дрине. Мада је волео да је спомиње као границу између Запада и Бизанта. Данашњи хрватски историчари углавном критикују своје мегаломанске претходнике. Апетити су се смањили, па и историју треба томе прилагодити. Популарна култура је већ друга ствар.

Без сачуваних резултата пописа тешко је рећи да ли је било више православних или католика. Али већина српских територија налази се у XII веку у црквеном погледу под Дубровачком надбискупијом. Питање је колико је то католичанство било јако јер су га у XIII веку православље у Србији и патаренство у Босни лако потисли.

Према Порфирогениту Срби су по досељењу прихватили хришћанство из Рима, али су од њега отпали почетком IX века. Када га поново прихватају, црква у Далмацији је под цариградским патријархом. У X веку се враћа папи. Можда о утицајима најбоље сведочи писмо које је било у употреби: из Моравске и Паноније долази глагољица, из Бугарске ћирилица. У Србији и Босни је превладала ћирилица. У избору између конфесија, можда је одлучујући фактор била служба на словенском језику.

Аустрија је била мајстор политике "завади, па завладај". Спорења између различитих народа ( Чеси - Немци, Пољаци - Русини, Италијани - Хрвати, Хрвати - Срби итд.) спречавала су их  да се уједине против Беча. Некад би подржавали једне, некад друге, али ниједан спор нису решавали. Резултат су злочини и прогони у II светском рату на спорним територијама.