Стариначко становништво
Знатан део становништва Сврљишке котлине сматра се и издаје са старинце. То је уочио и Ј. Цвијић. Он је нагласио да старинци знатно учествују у композицији становништва јужно од Ртња, што ће рећи у Сврљишкој котлини.
Проучавања у овој области потврдила су Цвијићево гледиште, јер су старинци заиста заступљени у композицији сврљишког становништва. Ова, новија истраживања омогућила су потпуније сагледавање проблематике апсолутне старине, тј. генезу и еволуцију свег становништва које се издаје за стариначко. Ранијим емиграцијама и ова област остала је са проређеним становништвом. Оно сачињава основу сгановништва које се данас сматра стариначким.
Најстарији слој становништва потиче од старобалканског и српског становнишгва. Становништво у овој области одржало је неке етно-фолклорне трагове праисторијског балканског становништва. У овој области постоји обичај овчарске славе (премлаз, премуз), чији поједини сточарско-певачки елементи подсећају на веома далека времена, када је игра и песма имала магијско-обредну функцију, што указује на то да су они реликти сгаробалканске традиције. У том обичају назиру се трагови старог оргијастичког култа којим се на магијски начин обезбеђивала стока и производња за време колективног бачијања. На давнашње порекло стариначког становништва указује и други веома познат обичај из овог краја тзв. ,,проклетије“.
Са Романовласима у овој области цветала је култура сточарења читав миленијум. Између њих и предеоног становништва постојао је однос претакања лексике и обогаћивања романовлашке сточарске лексике нашим језиком.
Најстарији попис Видинског санџака из 1455. године обухватио је, поред других, и области: Бању (нахија Бања) и Сврљиг (нахија Сврљиг). Ове две територије имале су велики број селишта, која је турска власт давала тимарницима да их населе рајом. Ови су то и чинили насељавајући и згушњавајући становништво без помињања села. Понајвише су засељени насељеници на простору између Сврљига и Пирота поред осталог и с дужношћу да привуку људе за дербенџиску службу.
По попису 1488/89. године, подручје Сврљига било је насељено са 1729 домаћинстава, која су плаћала дажбине у износу од 61860 акчи. Међутим, судећи по томе да имена више села потичу од Романовлаха, произилази и то да је, поред словенског удела, и удео колонизованог влашког сгановништва био знатан. Не само назив Сврљиг и Влахово, већ и имена села Бурдимо, Мерџелат, Нишевац, Преконога, Гулијан, Гушевац, Копајкошара, Бучум и још нека потичу од романовлашког становништва.
Вековна еволуција домородног, словенског и влашког стариначког становништва као и колониста из друге половине 15. века и касније, објашњава се подобношћу ове висинске области са добром пашом, шумом, воденим токовима са пећинама и окапинама, ia живот и становање. у њој се одржавала сточарска економија вековима. На то указују бројни топоними и називи. То значи да у овој области данашње становништво добрим делом води порекло од старинаца.
Досељеничко становништво
Досељеничко становништво у Сврљишкој котлини насељавало се у великим и малим миграцијама. Досељеници великих миграција, по правилу, насељавали су се због тешког економског стања и имовинске и личне несшурности, и то досељавали су се косовском, вардарско-моравском и источном селидбеном струјом. Узроци за мале миграције, којима је насељена главнина доселељеника ове области - појединачно или у мањим групама разноврсни су.
Најважнији су економски узроци. Сврљишка котлина је привлачила досељенике добром плодношћу низинског дела и повременом ненасељеношћу. У горњем Тимоку, на пример у Лукову, Влахову, Перишу и др. знају и данас да су се њихови преци доселили из пиротског и
трнског округа.
Традиција појединих породица у Сврљшу врло је жива и многобројна. Тако Д. К. Јовановић поред осгалог помиње и породице за које каже да су се у 18. веку доселиле из Голака у Сврљиг.
„Њихови преци трпели су зулуме од Арнаута. Субаша, који је био над Голаком, мучио је и глобио сиромашне Голачане, да су се због њега многи раселили. Једне зиме, како причају, наређено је било Голачанима да изиђу на друм и разгрћу снег. Зима је била незапамћена. Народ је био огорчен пгго га глобе, киње и муче којекаквим дацијама и кулуцима, а сем тога субаша окупи на друм поједине па их злосгавла. Породица Арнаута, њих осморица из задруге, озлојеђени на субашу убију га. Плашећи се репресалија они се преселе у Сврљишку котлину“.
Слична традиција живи и у породици Ђусића, Татараца и других. О Ђусићима се зна да су се у прошлом веку доселили у село Мерџелат из старе Србије, да је то била јака задруш и да су се једни одселили дубље у унутрашњост Србије, у село Гледић (у Гружи), где и сада живе, а други у Мерџелат. Отгали досељеници потичу највише из подручја југоисточне Србије, а насељени су у времену народних покрета против Турака.
Према једном документу, од 19. фебруара 1836. године, таквих ,дошљака“ дошло је на територију среза сврљишког 28, а у насељима Сврљишке котлине. Од ових у селима Сврљишке котлине насељено је у: Преконози 5, Црнољевици 1, Перишу 3, Гулијану 1, Лукову 1, Околшшу 1, Манојлици 1, Копајкошари 2, Плужини 1, Нишевцу 1, Драјинцу 2, Ђуринцу 1 и Округлици 1.
Из Турске, у збеговима, од 12. до 21. априла 1841. године, доселило се 19 фамилија са 108 душа с бројном сгоком преко Пандирала. Код Преконоге прешло је 513 фамилија са 3 694 душа оба пола и са многобројном стоком (ово су пребеглице које су биле у карантину). Ови мигранти долазили су из пиротског, лесковачког и нишког краја.
Ови досељеници представљају пребеглице (мигранте) устаничког покрета југоисгочне Србије прве половине 19. века.
На основу антропогеографских и етнолошких испитивања, може се закључити да су се староседеоци Балкана најбоље одржали у овом делу Србије.