Врло занимљив археолошки феномен коме се до најскоријег времена поклањало врло мало пажње (док се тиме није позабавио Александар Булатовић, кустос Музеја у Врању) је хоризонт касноантичких некропола у југоисточном делу Србије, западном делу Бугарске и североисточном делу Македоније. Ове некрополе се датују оквирно од краја 2. века до краја 4. века н.е. а лоциране су на висинама већим од 500 метара надморске висине (осим некрополе у Малој Копашници); карактерише их готово потпуно одсуство предмета римске провинцијалне касноантичке културе (новчићи су готово једини сигурни "римски" налаз, на основу њих су некрополе у највећем броју случајева датоване), као и присуство карактеристичних и јединствених правоугаоних или кружних ритуалних посуда ("керноса", како их је назвао А. Булатовић), које су имале функцију у погребном обреду. Гробови су у облику омањих тумула, камених конструкција, испод којих су укопавани остаци спаљених покојника; на дну појединих гробова су проналажени горе поменути керноси. Истражене некрополе овог хоризонта су следеће:
Љубавица, Мала Лукања, Пирот; Камик, Мала Лукања, Пирот; Каменитица-Моравиште, Мала Копашница, Лесковац; Стојкова њива, Доња Љубата, Босилеград; Селиште, Себрат, Бујановац; Длге њиве, Свињиште, Прешево; Река, Свињиште, Прешево; Старе колибе, Љаник, Прешево; Могила, Отошница, Крива Паланка; Касарски круг, Кочани; Крешта, Драшан, Враца; Поповјане, Самоков; Заевете, Гела, Смољан.
На следећим локалитетима су пронађени керноси ван археолошког контекста некрополе:
Јачков рид, Костин до, Делчево (случајни налаз); Кралев До, Перник (касноантичка вила); Хисарлик, Ћустендил (насеље); Кадин мост, Ћустендил (случајни налаз); Занатски центар, Виминацијум (отпадна јама близу пећи за керамику).
Некрополе овог хоризонта се одликују конзервативношћу материјала, гробним ритусом који је архаичан и није у складу са преовлађујућим тенденцијама у провинцијалној романизованој култури и локацијом на већим надморским висинама (изнад 500 метара н.в.). Гробне посуде-керноси су јединствене, паралеле им се могу наћи само у сличним керамичким облицима на трачком културном подручју током 2. и 1. миленијума п.н.е. Карактеристични су реципијенти на угловима појединих керноса, који су имали улогу у неком фунерарном обреду либације. Хоризонт се доводи у везу са трачким племеном Беса, који су на датом подручју посведочени у литерарним и епиграфским споменицима током периода касне антике; овај хоризонт је јединствен пример очувања идентитета једне гвозденодопске популације на Балкану, које залази дубоко у касну антику (готово до пред сам њен крај); ради поређења треба рећи да већина других балканских племена нестаје, тј. асимилује се у романизовану провинцијалну средину најдаље до почетка 3. века (нестају њихови помени у писаним изворима, као и карактеристичне археолошке културе). Бески касноантички археолошки хоризонт није посведочен након краја 4. века, што се доводи у везу са њиховим покрштавањем од стране епископа Никете из Ремезијане (на некрополама Стојкова њива и Поповјане су посведочене и ретке скелетне сахране датоване у 4. век, вероватно под утицајем хришћанства) али и са инвазијама Гота и других варварских племена која су у то време почела да потресају Римску Империју, означавајући почетак Сеобе народа. Најисточнија тачка овог хоризонта је локалитет Заевете код Геле (смољанска општина), дубоко у срцу Родопа (планинског венца који је представљао стожер Беса током гвозденог доба), а он се и најраније датује (у 2. век), док је најзападнија тачка Мала Копашница код Лесковца (некропола која не припада беском хоризонту и налази се у низији, али је због карактеристичног налаза керноса као и керамике која се обично појављује заједно са керносима у контексту некропола беског хоризонта у једном од гробова, уврштена у тај хоризонт као његова најзападнија тачка); овакво распростирање симболично показује правац кретања Беса од гвозденог доба до периода касне антике - исток-запад. Због свих горе поменутих карактеристика, Беси су један од најозбиљнијих кандидата за претке средњовековних Арбанаса (као и због одређених лингвистичких показатеља, који повезују протоалбански језик са проторумунским и са простором централног Балкана).
