У реду, Поп је са издвајањем имена Богдан хтио да "увелича" свој аргумент, али си исто урадио и ти непотребно правећи конструкцију Бугари (источни Балкан)>Богдан>Власи. Побијајући Попов аргумент наметнуо си свој, ништа мање климав. Име Богдан се могло појавити код влашких група у Марамурешу и као донесено са Балкана, али и као преузето од локалних Русина, који су исто, што је општепознато, често прелазили на влашки статус. Ко гарантује да између досељених (романофоних?) влаха у Марамурешу и Русина још тада у 13-14. вијеку није долазило до одређених стапања, ако ништа друго, а оно због заједничке православне вјере у номинално католичкој Угарској.
Ја сам само говорио о томе да лично име ту не може бити индикација словенства те популације јер је то специфично име засвједочено у најранијим влашким ономастиконима, уз друге аргументе.
А што сам помињао Бугарску, и то има има своје утемељење и стојим иза тога. Ја знам и имам могућност да сазнам заступљеност и учесталост одређених имена у најранијим фондовима разних народа и да на основу тога закључујем. А знам и да велика већина људи то не ради или и није у прилици.
На крају и лингвистика упућује да је тај "словенски" утицај у румунском, који је огроман, са јаким бугарским ( црквенословенским) афинитетом. Као што је и генетика Румуна како аутозомална тако и по мушким линијама са пуно веза са Бугарском.
Па и ако хоћемо да видимо како је изгледао стари Средњобугарски језик који се говорио прије 16в., гледамо примарно неке влашке повеље које су они сами писали.
То око Русина је валидно, а ево не знам али претпостављам да имају неки свој ранији фонд имена, па ако ту има таквог имена би се могло говорити и о таквом утицају.
Везано за име Литовој, управо се јавља у једном рано-молдавском документу из 1397. али нажалост без словенске форме, то је нека директна ономастичка веза Молдаваца са овим вођом из Влашке јер иначе не видим нешто овог имена на Балкану, ево нема га у Дечанским хрисовуљама што може бити индикативно. Могуће је неко име локалних Словена које су Румуни усвојили на лијевој обали Дунава.
Мислим да романофона лична имена не морају бити доказ романофоности носиоца, као што ни словенска лична имена не морају бити доказ словенофоности. Управо су словенска имена влашких вођа у Влашкој и Молдавији доказ да се у имена као аргумент не треба превише поуздавати. Власи Србије из манастирских повеља имају у доминантном броју словенска имена и нема ниједног доказа да су говорили неким другим (романским) језиком у односу на своју околину, па чак ни да су били билингуални.
Апсолутно да не морају, али ипак итекако могу одражавати неке процесе прије 100, 200 година у датој групи. Може се и доказати да многа од тих имена одсуствују у ратарским популацијама, јер велика већина њих потиче од Словена док то за велики број првих то није случај.
Евентуално оби се могло говорити за влахе Жиче по именослову да би могли бити билингуални 1220.. г.
И поред словенског утицаја, треба рећи да се румунска имена у употреби код Румуна ипак доста разликују од нпр. српских, бугарских, велики или чак доминирајући број несловенских имена. Довољно је упоредити имена из 15 в. Браничева са именима досељених Влаха у првој половини 18 в., то су радикалне разлике у именима. Али и неки ранији фондови румунских имена одају велике разлике.
