Караконџуле су код словенских народа митолошка демонска бића која се често воде под разним именима, најчешће као ђаво, сотона.
КАРАКОНЏУЛА - митолошко биће у људском или животињском облику које ноћу, најчешће у периоду некрштених дана, пресреће људе који су се нашли ван куће, јаше их и покушава да их одведе у свој простор. Веровања, као и народне приповетке у којима je к. активни лик, посведочени су код Срба, Бугара, Македонаца, као и код више несловенских народа на Балкану.
Код балканских Словена јављају се различити називи за к.: код Срба караконџа (Бачка, Бабушница, околина Лесковца), какаронџа (Галипољски Срби), караканџа (Неготинска крајина), конџула (Гружа), калаконђур (Косово, Кострец)…
…Караконџуле замишљају на различите начине: у околини Пожаревца као бабе с дугом косом и ноктима, које увек носе гребене, или су у обличју мајмуна; у Гружи као велика и дебела створења; на Косову се сматрало да су к. црне као мечка (Средска) или да изгледају као страшне жене (Горње Село); по веровању из Трновског краја у Бугарској, оне имају коњско тело, људску главу и крила, а у Разлошком крају их замишљају у обличју голих људи; у Гоцеделчевском крају к. су рогата створења с исплаженим језицима; у Родопима к. су у обличју длакавог човека с великом главом, роговима, репом или с једним оком и једном ногом, замишљају их као космата бића с црвеним очима, или верују да се јављају у виду коња, или неке друге животиње пса, кокоши, итд….
…Места на којима човек може срести к. Су праг куће, двориште, пут, обала реке, воденица, гробље, а време сусрета ноћ (неподоба, такозвано ниједно време, пре првих петлова, глуво доба)…
….Порекло к. може се потражити у представама о сезонском кретњу душа. После одласка душа покојника, које свраћају на Бадње вече, наступа период кретања душа "застрањених" покојника, пре свега иновераца, туђинаца и оних који су прерано умрли. Ти покојници непријатељски су расположени према људима (туђинци зато што их нису угостили, а прерано умрли због тога што нису прошли кроз обред свадбе). Од таквих покојника настају к. Пошто не налазе пут у онај свет, у рано пролеће настањују се на пустим местима или у дубоким водама. Тако се к., ван некрштених дана, могу убрајати у водене демоне. Тада су познате под именима: кандзо, кандзил, кемза, кендза, кензо. У Шапцу су лађари описивали ово биће као антропоморфно, али с репом у виду змије. У околини Ђевђелије у Македонији, на Божић су месили колачић по имену "караконџул", змијоликог облика: после печења, качили би га у димњак куће да стоји све до Водица (Крстовдана). Због процеса обједињавања различитих митолошких бића под једним именом, ови демони често се подводе под пазив - ђаво или сотона. Има оправдања да се и приказе, које се јављају под разним именима, тумаче као к. које преко лета, у ноћно време, излазе из вода и лутају по отвореном простору, представљајући претњу људима.
ИЗВОР: СЛОВЕНСКA МИТОЛОГИЈА - ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИ РЕЧНИК,BEOGRAD, 2001