Петар Шобајић, аутор више значајних радова о Бјелопавлићима, сам из овог племена, оправдава своје племенике за неке нечовјечне поступке према стариначким браствима овим ријечима: "Узрок тој појави је, без сумње, у томе што су дошљаци осјетили у Лужанима воњ туђе крви. Лужани се и сада по типу разликују од других племеника, мање су развијени, мале обле главе, црномањасти, говоре потмуло..." Да ли се Шобајић, пишући ове, рекао бих расистичке наводе, запитао колико кроз његове жиле и његових саплеменика, потомака Бијелог Павла, тече те "туђе крви"? Изгледа да није, јер је међу Бјелопавлићима тог времена било много искључивости и нетрпељивости према свему што није њихово. Па, ни Шобајић није од те нарави могао побећи. Зато су његови радови, уопште узев, обојени пристрасношћу, чудним тумачењима и ниподаштавањем свега што није од Бијелог Павла, нарочито у најближем суседству. Зар није и сам Бијели Павле оженио лужанску одиву? А кога су оженили његови синови? Своје сестре или лужанске ђевојке? Не верујем да су ишли по невјесте баш до Дукађина, или негде друго како би одржали у себи "чистоту" дукађинске крви. Бјелопавлићи, иначе, имали су обичај разликовати стариначке Лужане од себе, не само према свом родословном стаблу из којег се јасно може видети који родови из њиховог подручја потичу од Бијелог Павла, а који не, већ и по спољашњем изгледу људи. Шобајићев опис Лужана личи на алпидски антрополошки тип, а носиоци тог типа у области западних Брда могли би бити староседеоци Шпањи. Мислим да се ради о следећем сценарију: Лужани и потомци Бијелог Павла су се временом стопили у потоње племе Бјелопавлића, и савремени Бјелопавлићи су потомци ове мешавине. Желећи да сви буду пуноправни племеници, и они више лужанске крви и они "чистокрвни" Бјелопавлићи, временом се настојало искључити ону старију и слабију компоненту – лужанску, како би сви били равноправни потомци Бијелог Павла. Тиме се даје на значају и Бијелом Павлу, јер велика већина у племену потиче од њега, а не од неких старијих лужанских војвода, који су можда били и бољи и значајнији главари од Бијелог Павла (нпр. Стари Ћеклићи, Стари Мартинићи или Малоншићи). Да би се све то остварило, нужно је потребан антипод, онај други елемент, који није бјелопавлићки. Тако су релативно изоловани потомци Шпања (којих и данас има) проглашени Лужанима, а за Шпање се усталило мишљење да су се истражили. То би били ти "црномањасти" мањинци у племену. Но, тврдим, познајући добар број људи бјелопавлићског рода, и то из братстава која по родослову неспорно потичу од родоначелника Бијелог Павла, како је велики део њих црномањаст, а има и оних ситније телесне грађе, те се тако готово ни по чему не разликују од оног стереотипа Лужана који је забележио Шобајић, па су опет "чистокрвни" потомци Бијелог Павла.