Никола, стоји све ово што си рекао о страдању и на неки начин "одбавцивавању" (можда је прегрубо тако рећи) тог дела српског народа.
Додао бих само да се мало претерује са том причом да је неко други крив за то што они нису данас Срби и сл. Ко је помагао Србима у другим крајевима, који су такође прилично страдали, па су и данас углавном Срби.
Чини ми се да у тим крајевима генерално кроз историју није био сасвим изграђен национални идендитет (код неких вероватно јесте), па стога смо имали ситуацију да у 20. веку људи одатле једноставно не знају шта су. Тако су се неки утопили у српски, неки у бугарски, а неки на крају и у македонски етнос.
Да ли је тако због тога што је то подручје вековима било нека међа између Срба и Бугара (а знамо да је и романски утицај ту био јак), или нешто треће, о томе можемо дискутовати.
Стоји то да национални идентитет није по целој Македонији (овде осим БЈРМ укључујем и грчки и бугарски део Македоније) био равномерно "јак", у смислу јасног одређења за неку нацију, али се често прелази преко тога да је свест о српској средњовековној држави у тим пределима (нарочито на простору данашње БЈРМ) била јака, да је њена заоставштина (цркве и манастири) такође била велика и да су у народу итекако биле раширене песме и легенде о цару Душану, Урошу, Краљевићу Марку; људи су могли да непосредно виде грађевине које су они сазидали и да бораве у тврђавама и градовима којима су они владали (за разлику од динараца који су о томе само слушали у епским песмама, а ретко ко је имао прилику да све то заиста и посети); пре егзархистичке кампање, они су људе из источних крајева у односу на њих (данашња западна Бугарска) називали
Шопима или Шоповима, а за име "Бугари" су чули тек када су егзархистички попови и учитељи (и ВМРО комите) почели своју мисију по Македонији; о легендама и песмама о Симеону, Борису, па чак ни Шишману или неким другим бугарским владарима, нема никаквог трага.
Не могу се поредити ови крајеви са западним српским крајевима у смислу очувања српског имена, зато што у западним крајевима Срби нису живели упоредо или у релативној близини са још неким православцима, па да услед историјских околности (нпр. изненадног ослобађања тих хипотетичких "других православаца" од стране Русије и стварања њихове државе) настане ривалитет коме ће се приклонити, Србима и Србији или тим хипотетичким "другим" и њиховој новоствореној држави; Срби у западним крајевима су се чврсто везали за ово име и православље, питање је да ли би иста ситуација била да су постојали они хипотетички "други".
С друге стране, у Македонији су људи словенског порекла презирали турску власт али и фанариотске православне свештенике који су богослужили на грчком, а не на старословенском, и били веома грамзиви, па се почетни успех Егзархије може посматрати и кроз призму револта против фанариота и прилажења онима који се залажу за мање-више разумљив, словенски језик и који нису похлепни већ излазе људима у сусрет, нарочито сиромашнијима (што су егзархисти злоупотребили како би нарочито оним "неодлучнијим" и не толико свесним појединцима наметнули преко цркве и богослужења бугарску националну свест). Међутим, с временом је доста људи постало сумњичаво према Егзархији јер се више трудила да затре све трагове српског постојања на тим просторима (нарочито фамозним прекречавањем и чекићањем фресака српских владара и великаша) него што се за њих залагала и штитила их од Турака, а национално свеснији крајеви (нпр. Пореч, Скопска Црна Гора али и Дримкол или подручје северно од Прилепа и западно од Велеса) ни по цену словенског богослужења нису хтели да се одрекну српског имена. Није прегрубо рећи да је македонско становништво до пред крај 19. века буквално одбацивано и гурано у наручје Бугара, чак и када су они сами желели да избегну њихов терор и ставе се под српску заштиту (јер су због истрајавања на Патријаршији и српском имену гинули), чак су српске власти помагале бугарске ВМРО комите мислећи да тиме чине услугу тамошњем народу у борби против турског зулума; постојали су додуше српски учитељи али они су често страдали од стране ВМРО јер нису имали никакву заштиту, а српска Влада је била спора у доношењу одлуке о покретању сопствене комитске/четничке организације ради заштите учитеља и локалног српског становништва, те је на крају она покренута као иницијатива појединаца, без државне подршке (за разлику од ВМРО који је имао пуну подршку и помоћ бугарске државе), а тек касније се укључила и држава (наравно, потајно). Колико је тамошњи народ ВМРО сматрао "својима" довољно говори податак да је од 1905. до 1908. из свих северних, западних па и централних делова БЈРМ он истеран преко Вардара (тиме поништавајући 30-годишњи рад ВМРО на инфилтрацији тих крајева, за само 3 године), а такође је у великој мери сузбијен и на североистоку и југозападу.
Шанса да се они чвршће вежу за српски етнос (већина њих га је и посматрала као део себе, упркос претходној непрекидној 40-годишњој бугарској акцији) је пропуштена за време Краљевине Југославије незналачком и грамзивом политиком тадашњих политичких елита, а готово потпуно је пропала са Титом и комунистима. Ако је Црна Гора, "српска Спарта", данас у доброј мери "дукљанизована" (нарочито онај њен "најпоноснији и најсрпскији", староцрногорски део), онда не треба да чуде ни резултати "македонизације" у БЈРМ, која је притом као процес дуготрајнија од "дукљанизације", и не треба то доводити у контекст тога да "они нису Срби већ Бугари".