ВИТЕЗ - назив за јунака, храброг ратника, одважног борца, али у ужем смислу и члана витешког реда, племића обавезног да извршава витешке завете. Реч се јавља у већини словенских језика, старога је постања, али нејасног корена.
Најранији помени се односе на Западне Словене. У XII веку у околини града Хале витезови су служили на коњима. Није сигурно да се на исту категорију односи назив, забележен у истом крају почетком XI века. Код Јужних Словена реч се јавља тек у касном средњем веку и то у значењу члана витешког реда. У једној повељи краља Дабише (1392) се за Хрвоја Вукчића каже да је краља служио витешки вирно, али у том општем смислу реч се много више употребљава тек касније.
Рани примери употребе везани су за имена властеле. На надгробном натпису Јоакима Ђураша, унука ставиоца Ђураша Вранчића, стоји да је био у цара у Стјепана трети витез. У вези с тим податком добија на тежини казивање дубровачког историчара Јакете Лукаревића (1605), који по неком изгубљеном извору прича да је цар Душан основао витешки ред назван Стуб светог Стефана и да је примио у њега дубровачке посланике. Из XV века је познато неколико личности уз чија имена редовно стоји почтени витез. Међу босанском господом били су Вукашин Санковић, кнез Рестоје, Прибислав Похвалић, Прибислав Вукотић, Јурај Чемеровић. Витезови су постајали и припадници дубровачког патрицијата (Паскоје Растић, Алвиз Гучетић, Јакета Гундулић, Јуније Градић).
Деспот Стефан Лазаревић био је члан витешког Змајевог реда, који је основао угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1408). Деспот је припадао вишем степену у коме је било само 24 члана и могао је сам производити витезове. Константин Филозоф је знао да је деспот имао право краљеве благородне и славне витезове венчавати и да су се веома поносили они који су могли рећи: мени деспот витештво уручи. О распрострањености витештва говори и казивање Константиново о томе како пред краљем на сабору свих кнежева један од витезова деспотових: побарајет силнејших и вјенац побједе взјет. Место се без сумње односи на турнир (витешке игре), о коме зна и српски превод Александриде у коме се витезови често јављају.
Може се само назрети пут којим је изразито западњачка појава витештва доспела у Србију. Посредници су били западни ратници које су српски владари узимали као најамнике. Међу малобројним најамницима познатим по имену из времена Стефана Дечанског и Душана неколико их је било титулисано са витез. Судећи по каменој плочи у цркви у Тревизу, краљ Милутин је 1304. опасао витешким појасом једног италијанског ратника. Страни владари су често посланике производили у витезове, или су, оснивајући витешки ред, примали нашу господу. Тако је краљ Алфонс V Арагонски 1444. у свој ред хаљине и појаса Богородице примио војводу Стефана Вукчића Косачу, доделио му знак реда, обавезао га на поштовање капитула (статута) реда и овластио га да 50 племенитих личности изабере и украси истим знаком пошто се закуну на поштовање правила реда. Поред ових, далеких претходника нововековних ордена, витезови су као обележје свога статуса носили појас и златне мамузе. Већ споменути почтени витез Прибислав Вукотић је у своме тестаменту (1475) мач, мамузе и појас оставио ономе од синова који би постао доктор или витез. У заоставштини херцега Стјепана записана су и: шаркана два витешка а трети шаркан на њем како човјек. Кад се има у виду да загкапу мађарски значи змај постаје јасно да ти знаци имају везу са већ споменутим Змајевим редом. Српским посредством представу о витезу и витештву примили су и Турци и термин употребљавали у широком значењу јунака, храброг ратника, што ће преовладати и у српским документима од XVI века надаље.
С. Ћирковић
ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ - РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.