20. Матић, Никољдан, Рипањ, Вождовац (Београд)
Припада хаплогрупи N2-P189.2>Y7310>FT182494. Поседује потпуно модални хаплотип за ову хаплогрупу, без вредности које би се издвајале.
У књизи "Околина Београда" Ристе Т. Милићевића се Матићи у Рипњу не помињу. Тестирани је навео родослов до чукундеде са напоменом да су сви рођени у Рипњу и да ту бораве од краја 18. века. У горе наведеној књизи су поменута 4 рода која славе Никољдан, од којих су два пореклом из југоисточне Србије, где N2 није присутна, те се они могу занемарити. Први са овом славом је велики род Марића, о коме је у књизи написано следеће:
"–Марићи од којих су и Милићевићи други су из Старог Влаха. Када су њихови преци дошли, у Рипњу на Трешњи, је по причању било 6 кућа (Станојловићи, Милићевићи у Муселимцима, Јоксимовићи, Цивићи, а у Отавицама 9 кућа (Несторовићи, Кобасичићи, Милановићи, Гавриловићи и др). О доласку ових Марића ево шта пише М. Ђ. Милићевић, који је из те породице, цитат:
-Отприлике пре триста година, крену озго из Старог Влаха (не зна се тачно име места) три брата: Цветоје, Радак и Вук, са својим породицама, да потраже боље место за живљење. Спустивши се у нахију београдску, зауставе се сва тројица на десној страни реке Колубаре, близу данашњег села Вреоца, мислећи да се ту настане за свагда. Ту, у том месту, прича се даље, једном су за неку своју потребу хтели обалити један стари грм; дванаест људи радило је цео летњи дан секирама својим, докле су грм посекли и оборили га на земљу. Кад други дан дођоше на то место, затекну дванаест коза како угодно леже и преживају на пању обореног грма, толико му је стабло било дебело. Радак и Вук, видећи то рекоше: -Ово је место тако горевито да га ми не можемо никада покрчити за њиве и ливаде, него да идемо тражити какво повољније насеље. -А мени је овде лепо, одговори Цветоје, ја боље нећу да тражим. И одиста остане овде, изроди синове, дочека унуке и праунуке, те тако насели читаво село, које се, по његовом имену, назове Цветојевац, данас Цветовац. Радак и Вук, пише М. Ђ. Милићевић, одселивши се од Цветоја, пређу у Барајево и ту се населе. После неког времена Радаку ни Барајево не буде по вољи, одели се од брата Вука и, са својом породицом, пређе у Стари Рипањ (где је данас механа Трешња). Ту је са својим синовима и унуцима живео до смрти. Пошто Радак умре, удари један помор у његове потомке те затре све мушке главе, осим једног детета, коме је било име Нестор. Мати овог детета, оставши удовица, преуда се у село Кнежевац за некога Анђелка Маснобраду. У овај свој други дом одведе она и нејаког Нестора, својега сина из првога брака. Како јој је у свом првом дому, у Рипњу, било све замрло, она је сву живу стоку и покретно имање, колко га је било превезла у Кнежевац, другом мужу свом Маснобради. Доцније силом неприлика, које задесише Нестора, овај се врати у Рипањ, на своју очевину, али како сам није могао куће кућити, Барајевци се порежу и даду му 12 динарчића ондашњих те се ожени. Оженивиши се, Нестор не хтеде дуго остати у Старом Рипњу (на Трешњи), него се пресели у Рипањ садашњи. Ту је доцније изродио пород, оженио синове, дочекао унуке и умро. Од тог Нестора остали су Несторовићи: Влајко, Милић и Мија. Од Влајка су данашњи: –Марићи, Некићи, Ицићи, Јевтићи и Војиновићи. Од Милића су: -Милићевићи, Степићи и Манојловићи. Од Мије су данашњи: –Бранковићи. Сви они, као потомци Несторови, славе Никољдан а посте о Аранђеловдану, од болести кратеља (колере)“, крај цитата".
Други род са пореклом из динарских крајева и славом Никољдан у Рипњу су Ненадовићи, о којима је написано следеће:
"–Ненадовићи су пореклом из Босанске Крајине. Њихов се предак још за време бежаније оженио из куће Чардаклића, био „привук“, Никољдан".