Занимљив топоним за језичку анализу је Истанбул, некадашњи Константинополис, или по нашки речено – Цариград.
Иако се у османским изворима Истанбул често тумачи од основе Ислам (Исламбул), то највероватније није тачно. Вероватније је да је основа у грчкој кованици из византијског доба – еистимполин (немам она грчка слова, па не могу написати изворно), што би значило – у граду. Од овога је, временом, град скраћено називан – Стамполи. Наставак –поли (у падежу са -н) од полис – град.
Онда долазе Османлије. Познато нам је из османских дефтера са нашег подручја да је њима сугласничка група СТ била тешка за изговор, те да су додавали самогласник испред (као нпр. код имена Степан, где су, редовно, носиоце овог имена уписивали као – Истепан, или код топонима Скадар - Искендер), тако и за Цариград - Стамполи, додат је самогласник И. Надаље, у средњевековном османском, који је био под снажним утицајем арапског, нема гласова П и О, већ се замењују са Б и У. Тако, мало по мало, са додатим самогласником И и измењеним гласовима П, О – Б, У, добијамо ИстамБУли, где се губи и наставак И (полИ-С), а онда следи и звучна замена М са Н, што даје коначно, данас опште познато – Istanbul.