Сибињанин Јанко

[Ивица Јовановић]

Voyk, filii Serbe. Trebalo bi da piše Voyk filii Serbi da bi značilo sin Srbina. Plus ima rođake koji su zapisani kao Radul (dvojica njih). Voyk može biti latinska verzija imena Vuk. Serbe može biti lično ime ali možda može označavati i odakle je došao. Kako objasniti rođake po Bosni i Hercegovini, verovatno i u Srbiji (khm khm), ako nekakve veze sa srednjevekovnom Srbijom nema. Mislim da su vezani i za ranu srednjevekovnu bugarsku državu. Da li su pri tome Kumani, Bugari, Sloveni ili neki Vlasi možda najbolje da pogledamo E-CTS9320 granu, koja je inace prilicno mlada i razgranata. Ne bih rekao da su u pitanju Kumani ili Sloveni. E sada otkud grana koja ide ka Janošu a da pri tome ima rođačku granu koja ide ka Srbiji i Hercegovini. Ti rođaci mogu biti potomcima one sitne vlastele koja je postala delom srpske vlastele u doba kada šire uticaj na istok. To bi moglo objasniti tu granu. Nije nemoguće da su poslati (delegirani) na zapad kako bi ih pomerili od malignog Bugarskog uticaja na istoku, ko zna. Ako imamo to, kao i činjenicu da Halkohondil piše da je Sibinjanin Janko bio u službi srpskih despota krajem 14. i početkom 15. veka mislim da ih treba lokalizovati negde na istočnim granicama despotovine ili eventualno na prostoru odmah preko puta Đerdapa. Kada kažem njih mislim na taj rod koji je dao Janoša. Na osnovu onoga što imamo na nivou E-CTS6377 na ftDNA, po dubini bih rekao romanizovani Tračani (shot in the dark što bi rekli Ameri). Treba obratiti pažnju na to što je njima paralelna grana baš u Srbiji i BiH, mislim da je to vrlo značajno i da nije bez smisla. Mnogo tu ima elementata koji mi govore, ako se racionalno sagledaju, da u pitanju imamo vlaški rod koji se naslanjao na srpsku srednjevekovnu državu na jedan ili drugi način. Pokušavam da budem maksimalno objektivan ovde 

[Ивица Јовановић]

‘Brought from foreign parts to the regions of Hungary.’ ‘It is said that King Sigismund brought his father, on account of his merit, from beyond the mountains into his domain’; in the place cited. Bonfinius: ‘Born of no obscure parents; for his father was highly regarded among the Wallachians there.

"Doveden iz stranih krajeva u regije Mađarske." "Kažu da je kralj Žigmund, zbog njegovih zasluga, doveo njegovog oca izvan planina u svoje carstvo"; na navedenom mestu. Bonfinijus: "Rodio se od uglednih roditelja; jer je njegov otac bio visoko cenjen među Vlasima tamo."

Dakle ili Vlaška ili Srbija, čim je dovoden van granica tadašnje Mađarske (Brought from foreign parts to the regions of Hungary). Verovatno doveden sa teritorije nekog od vazala. Pitanje je kog.

[Zor]

Voyk, filii Serbe. Trebalo bi da piše Voyk filii Serbi da bi značilo sin Srbina. Plus ima rođake koji su zapisani kao Radul (dvojica njih). Voyk može biti latinska verzija imena Vuk. Serbe može biti lično ime ali možda može označavati i odakle je došao. Kako objasniti rođake po Bosni i Hercegovini, verovatno i u Srbiji (khm khm), ako nekakve veze sa srednjevekovnom Srbijom nema. Mislim da su vezani i za ranu srednjevekovnu bugarsku državu. Da li su pri tome Kumani, Bugari, Sloveni ili neki Vlasi možda najbolje da pogledamo E-CTS9320 granu, koja je inace prilicno mlada i razgranata. Ne bih rekao da su u pitanju Kumani ili Sloveni. E sada otkud grana koja ide ka Janošu a da pri tome ima rođačku granu koja ide ka Srbiji i Hercegovini. Ti rođaci mogu biti potomcima one sitne vlastele koja je postala delom srpske vlastele u doba kada šire uticaj na istok. To bi moglo objasniti tu granu. Nije nemoguće da su poslati (delegirani) na zapad kako bi ih pomerili od malignog Bugarskog uticaja na istoku, ko zna. Ako imamo to, kao i činjenicu da Halkohondil piše da je Sibinjanin Janko bio u službi srpskih despota krajem 14. i početkom 15. veka mislim da ih treba lokalizovati negde na istočnim granicama despotovine ili eventualno na prostoru odmah preko puta Đerdapa. Kada kažem njih mislim na taj rod koji je dao Janoša. Na osnovu onoga što imamo na nivou E-CTS6377 na ftDNA, po dubini bih rekao romanizovani Tračani (shot in the dark što bi rekli Ameri). Treba obratiti pažnju na to što je njima paralelna grana baš u Srbiji i BiH, mislim da je to vrlo značajno i da nije bez smisla. Mnogo tu ima elementata koji mi govore, ako se racionalno sagledaju, da u pitanju imamo vlaški rod koji se naslanjao na srpsku srednjevekovnu državu na jedan ili drugi način. Pokušavam da budem maksimalno objektivan ovde 

 Генерално се не осврћем пуно на твоје постове који у квазиспамерском маниру садрже много тврдњи и дивљих спекулација са врло мало до нимало чињеничног поткрепљења, но да направим овдје изузетак.

 Хаплогрупа E-CTS9320 није "млада", диверсификација је почела прије око 3100 г. Ван памети је доводити у контекст средњовјековне миграције са релацијом E-CTS9320 са нивоом E-CTS6377 чија је удаљеност средње Бронзано доба.

 Такођер неких озбиљних доказа нема да је E-CTS9320 повезана са Трачанима у ужем смислу (Тракија), а има да није. Распоред, а и одсуство код узорака из централног трачког подручја упућује на везу са примарно дакомизијским популацијама, култура као Басараби али и Гава Холиград. Стога и велика разноврсност на подручју сјеверно од Дунава, јер како показују и налази раноаварског доба, за разлику од већине V13 који су доведени са југа од Авара, управо се код мањине који су махом E-CTS9320 види афинитет са ранијим становништвом, тј. Сарматима са локалним (дачким) примјесама код којих је и нађен у 3 в. и V13. На Балкану у Виминацијуму припадник ове гране би могао имати везу са мизијским популацијама.

 Тако да код данашњих "E-CTS9320" има разних средњевјековних популација, па и припадника Словена и Кумана итд. у историјском контексту.

Voyk može biti latinska verzija imena Vuk.

 Не може. Такво лично име је у том облику засвједочено више пута у другим изворима. Да ли има везе са Србима је нешто већ друго.

[Zor]

У суштини, преци Хуњадијевих јесу били власи, али мислим да треба оставити отвореним питање да ли се радило о статусним или етничким Власима. Да ли је постојала веза цијеле породице са српским земљама, с обзиром на име најстаријег претка, али и боравак младог Хуњадија на двору Стефана Лазаревића?

Како ствари тренутно стоје Хуњадији су генетички блиски српско-хрватским породицама из динарско-штокавског круга са којима дијеле заједничку мутацију E-FTC11923 (веза старости око 1000 година), иако сама узводна грана E-BY211533 показује приличну разноврсност међу Бугарима.

 

 Иначе ова грана E-Y7168 се примарно код Румуна јавља у Трансилванији, што уз ове везе Хуњадија може значити да је грана везана за прото-Молдавце а не прото-Румуне, који су како се види на мапи дошли касније из Србије. Иначе се на подручју на којем су живјели власи Смедеревског санџака у 15 в. јавља гомила праве румунске ономастике, као што и стоји на овој мапи.

 Дакле како стоји на мапи а и у историјским изворима десила се једна познија миграција Влаха у Марамуреш и од њих су настали Молдавци (и дио Румуна Ердеља). Да су они били Срби говорили би Молдавци српским језиком, очито да нису али су могли имати јаких српских примјеса па и генетских (словенско-српских). И код разних грана видимо индикације за ово.

 Добар примјер је и   https://www.yfull.com/tree/R-BY199059/

 Овдје такођер
https://www.yfull.com/tree/R-FT44409/

 Ова грана постоји код анонимних Молдаваца (чак је дошао и до западне Украјине један), а и код Срба који се могу везати за влахе Смедерева. Источније је танка, мада има један анонимни Бугарин у кластеру.

 Моја претпоставка је да су након одласка ових Влаха из Србије они што су остали убрзо сасвим посрбљени, са додатном примјесом српске генетике те тако настају тамошњи Срби у влашком статусу тј. они Раци које помиње Курипешић 1530. "други су Срби (Surffen) које зову Власи… и ови долазе из Смедерева и Биограда а вјере су св. Павла" који представљају старији блок прекодринских Срба (заједно са старијим мигрантима из Херцеговине).

 У прилог овој вези је чињеница да се лично име Војко јавља код влаха Смедерева 1476. а да одсуствује код Бугара са којима иначе румунска словенска ономастика има јаче везе него са српском (да не помињемо којим су језиком писане повеље, натписи влашких владара).

[Zor]

 https://www.yfull.com/tree/E-BY4566/

 E-Y336549 грана су Румуни из Трансилваније, Pribac, не улазећи у старост презимена основа је српска која нема везе са источнобалканским Словенима.

 Видим да има имена Војко и по Влашкој тј. источној Мунтенији, 1636. један бојар из Vernești-ја је носио то име. Такођер исте године и бојар "Сава" из оближњег мјеста Mărăcineni, можда и бојар Угрин из истог мјеста.

[Ивица Јовановић]

Спамујем само теме које ме занимају Zor, нема их много  Прво да кажем да разумем и да се не љутим, баш супротно, умем ја да претерам. Потрудићу се да се убудуће максимално суздржавам. Свака критика је добродошла и пожељна је, посебно када долази од некога ко је заинтересован и стручан. Захваљујући Зоровим постовима сам сазнао доста тога и уживање је читати његове објаве. Често су то врло храбре теорије, вишеслојне, и сигурно спадају у ред интригантнијих овде. У суштини, сви желимо да дођемо до истине што је немогуће се без изношења различитих теорија (више пута сам написао да су то само моје теорије и да су често а shot in the dark). Имамо, као алате, на располагању само записе, генетику, археопгенетику и етимологију и њих сам, у складу са мојим ограниченим знањем, горе покушао да употребим. Трачани или слично, нисам егзактно написао били су Трачани или Дачани (апропо Басараби културе и Gáva-Holigrady коју повезују са Трачанима не знам како). При томе сам мислио на историјску популацију из које су могли доћи а не да су, у тренутку када их историографија бележи, били Трачани. Како се кроз следећих неколико година буде повећавао број што живих тестираних што археогенетских узорака видећемо шта ће се од свега овде написаног испоставити као истина. Ако су били Кумани како објаснити ту разгранатост старијих грана у Европи. Оно што сам хтео да кажем је да је врло важно то што се једна паралелна грана спушта ка српским земљама, а да су везе са Бугарима нешто старије. И поред Војко у истом попису влаха Смедерева се помиње и Радул, Радуј, Манул, али и бројна друга.

[Zor]

Спамујем само теме које ме занимају Zor, нема их много  Прво да кажем да разумем и да се не љутим, баш супротно, умем ја да претерам. Потрудићу се да се убудуће максимално суздржавам. Свака критика је добродошла и пожељна је, посебно када долази од некога ко је заинтересован и стручан. Захваљујући Зоровим постовима сам сазнао доста тога и уживање је читати његове објаве. Често су то врло храбре теорије, вишеслојне, и сигурно спадају у ред интригантнијих овде.

 Хвала, поласкан сам.  мада ја се трудим да не теоретишем, ако сам некад и знао више теоретисати више не тамо гдје нема потребе.
 Ако неко помиње шта представља лично име Војко треба да нађе спомен тог личног имена, контекст јављања ће указати на неко извориште.
 Помиње се 1326. г. усорски војвода Војко.

 Међутим у раним османским дефтерима ово име се јавља и по Грчкој Македонији тако да је врло овдје неизвјесно шта је поријекло овог имена.

 Ако га нема код ратарског становништва на западу, онда вјероватно и јесте словенско име које је дошло са влашким групама.

При томе сам мислио на историјску популацију из које су могли доћи а не да су, у тренутку када их историографија бележи, били Трачани. Како се кроз следећих неколико година буде повећавао број што живих тестираних што археогенетских узорака видећемо шта ће се од свега овде написаног испоставити као истина. Ако су били Кумани како објаснити ту разгранатост старијих грана у Европи. Оно што сам хтео да кажем је да је врло важно то што се једна паралелна грана спушта ка српским земљама, а да су везе са Бугарима нешто старије. И поред Војко у истом попису влаха Смедерева се помиње и Радул, Радуј, Манул, али и бројна друга.

 У контексту ове гране и нисам спомињао Кумане. Кумани се јављају прије 1000 г., а нема неких археогенетских налаза осим евентуално једног који је погрешно датиран и који припада генетици којој би и требало да припадају прото-Кумани. За везе било каквих данашњих а и средњовјековних родова са њима потребни су јаки докази којих код Хуњадија нема.

 Трачани су и јужнобалканска а и карпатска тј. источноевропска популација тако да је по том основу тешко закључивати, иако ових јужнијих има више од преживјелих чини се. Мада је познато да су се и сјеверније групе насељавале позније на римска подручја.

 Срби тешко да су, али је много извјесније да су им преци дошли из Србије.

 А код археогенетике, ја сам код V13 био у праву и више него сам мислио да ћу бити, а огромна већина су потпуно промашили. Хоће то кад се води емоцијама и предрасудама.

[Imoćanin]

Voyk, filii Serbe. Trebalo bi da piše Voyk filii Serbi da bi značilo sin Srbina. Plus ima rođake koji su zapisani kao Radul (dvojica njih).

Ova druga opcija nema smisla u srednjovjekovnom latinskom. U duhu tog jezika se ne može odnositi na određenu osobu samo sa nacionalnim epitetom u jednini. Da bi se označilo porijeklo mora se imenovat osobu i onda dolazi konstrukcija u ablativu; natione/genere/gente/stirpe/origine X a to X je najčešće u množini; germanorum, sclavorum, serborum itd.

Ali je zanimljivo da autor deklinira osobno ime u a-deklinaciji. Naime, pisarski manir u to doba je često da se diftong “ae” piše samo sa e što se u ovom slučaju odmah vidi po sljedečim riječima aule nostre < aulae nostrae. Ako je pisar to namjerno učinio i nije greška, onda je polazio od nominativa “Serba”.

[НикПав]

https://www.yfull.com/tree/E-BY4566/

 E-Y336549 грана су Румуни из Трансилваније.

Нису они пореклом из Трансилваније (у ужем смислу) у Таргу Муреш су дошли пре 100 година из града Кареј (Carei), СЗ Румунија, граница региона Кришане и Марамуреш.

[Savski]

Дакле како стоји на мапи а и у историјским изворима десила се једна познија миграција Влаха у Марамуреш и од њих су настали Молдавци (и дио Румуна Ердеља). , очито да нису али су могли имати јаких српских примјеса па и генетских (словенско-српских). И код разних грана видимо индикације за ово.

Порекло са подручја средњовековне Србије је конструкција самоуког историчара Пала Енгела (не нужно погрешно, али без историјхских извора). У краљевској повељи из 6. октобра 1335. (темељ горње тврдње) није се помињала Богданова етничка припадност, нити су се помињале велике групе Влаха, нити одакле је стигао Богдан. Међутим, употреба титула као што су „војвода“ и „кнез“, уз име Богдан, сугерише пре словенску него арумунску композицију унутар те групе. - стр. 23, Pop, Ioan-Aurel (2005). "Transylvania in the 14th century and the first half of the 15th century (1300-1456)". In Pop, Ioan-Aurel; Nägler, Thomas (eds.). The History of Transylvania, Vol. I. (Until 1541). Romanian Cultural Institute (Center for Transylvanian Studies). pp. 247–298. ISBN 973-7784-00-6.

Потврђена миграција Срба у Марамуреш десила се тек од 1411. године, преузимањем регије Баја Маре од стране српских деспота у вазалском односу са мађарским краљем.

Сљедеће информације налазим у етимолошком речнику Дорина Стефа за регију Марамуреш. (Dorin Ștef, Dicționar etimologic al localităților din județul Maramureș, Editura Ethnologica, Baia Mare, 2016.). https://biblioteca-digitala.ro/reviste/carte/dl.asp?filename=Stef-Dorin_Dictionar-etimologic-localitatilor-Maramures_2023.pdf

МОЋИРА (стр. 273)
Село које припада општини Рецеа, округ Чиоар, градско подручје Баја Маре, округ Марамуреска, историјски регион Трансилваније (северни), северозападни развојни регион. Локалитет се налази на обалама реке Лапуш, између Рецеа и Сатул Ноу де Јос, југозападно од Баја Маре; то је равница. ♦ Припадало је домену Баја Маре од почетка 15. века. Године 1411. постаје власништво српских деспота; Године 1592. постало је власништво Дирекције рудника Баја Маре; Године 1602. постаје власништво Штефана Саба и Фаркаша, као донација, и коначно, власништво барона Бетлена. У другој половини 19. века било је у саставу мађарске жупаније Сатмар, а у периоду између два светска рата припадало је округу Сата Маре, жупанији Баја Маре. После Другог светског рата било је део регије Баја Маре, а од 1968. је део садашње жупаније Марамуре.

САРБИ, Будешти (стр. 349)
■ Порекло назива места
Потврђена имена: (1459) Зеер, Зенфалуа, Зерфалва, (1465) Зерпфалва, (1475) Сиепфалва, Сзирпфалва, (1479) Еззепфалва, (1480) Зерфалва, (1828) Сирфалва (1828) Сзерфалва (1-19,1908) ) ) Сарби, Сзерфалва, (1968) Сарби. Еволуција назива места: село Сарб(у), Сарби. Етимолошка решења. Облици под којима се име места појављује у документима (Зеер, Зенфалуа, Зерфалва, Зерпфалва, Сиепфалва, Сзирпфалва, Еззепфалва, Зерфалва, Сзерфалва, Сирби, Сзерфалу) преводе или транскрибују на мађарском писму име Сарби (Село Сарби). Суфикс -и је суфикс који означава множину, уместо суфикса -ести. Очигледно је да је антропоним Сарб или Сарбу (од с. срб, етничко име) у његовом настанку. У округу Марамуре 29 особа се презива Сарб или Сарбу. Иоргу Иордан појашњава да су „до једне не баш далеке епохе од наше, Румуни познавали само једно словенско становништво јужно од Дунава, које су називали Србима, без обзира на његово право етничко порекло“. У нашој земљи постоји још десет топонима са именом Сарби, који су истог порекла (жупаније Арад, Бакау, Бихор, Ботошани, Галаши, Хунедоара, Салај, Васлуи, Валчеа, Вранча). Ова припадност (заједничка у свим деловима земље) показује да је место у почетку било насељено „становништвом српског порекла, односно јужнословенским, односно словачким“. Временом је словенско становништво асимилирано, али се у колективном памћењу, не толико домаћина, колико њихових суседа, очувало сећање на постојање компактне групе словенских етноса. Етимолошка еволуција: топ. Сарби ← антроп. Сарб(у) (+ суф. -и) ← с. сарб ← срп. Србин.

САРБИ, Фаркаша (стр. 350)
■ Порекло назива места
Потврђена имена: (1428) посесио Валахалис Тотфалу, (1648) Олах Тотфалу, (1733) Асо-Тхотфалу, (1828) Ола Тотфалу, Ширп, (1851) Олах Тотфалу, (1909-1919). Еволуција назива места: румунско имање Тота, Село Тота, Сарби. Етимолошка решења. У средњем веку насеље је имало већинско румунско становништво и било је у власништву извесног Тотха (< Магн. тотх „Словак“), одакле је Тотхфалу (= Село Тота). Тек 1828. године први пут се на мађарском језику (Сзирп) појавио назив Сарби, назив који је постао званичан после 1918. Познато је да Румуни нису правили разлику између различитих словенских популација, називајући их све општи назив Срби, док су Мађари користили изразе тотх и сзерб. Етимолошка еволуција: топ. Сарби ← антроп. Сарб(у) (+ суф. -и) ← с. сарб ← срб. Србин.

[Imoćanin]

Ova druga opcija nema smisla u srednjovjekovnom latinskom. U duhu tog jezika se ne može odnositi na određenu osobu samo sa nacionalnim epitetom u jednini. Da bi se označilo porijeklo mora se imenovat osobu i onda dolazi konstrukcija u ablativu; natione/genere/gente/stirpe/origine X a to X je najčešće u množini; germanorum, sclavorum, serborum itd.

Ali je zanimljivo da autor deklinira osobno ime u a-deklinaciji. Naime, pisarski manir u to doba je često da se diftong “ae” piše samo sa e što se u ovom slučaju odmah vidi po sljedečim riječima aule nostre < aulae nostrae. Ako je pisar to namjerno učinio i nije greška, onda je polazio od nominativa “Serba”.

A pošto je varijanta “Serba” malo vjerovatna gledajući na onomastički fond tog područja, postoje dvije alternativne opcije.

Naime, u latinskom se ne samo osobna imena na -a provlače kroz a-deklinaciju, nego i strana imena (u prvom redu grčka i hebrejska) na -as i -an/am. Primjeri:
Andreas, Andreae; Barnabas, Barnabae; Abraham, Abrahae; Jonathan, Jonathae itd.

Znači, ostaju opcije da je pisar polazio od nominativa “Serbas” ili “Serban”

[Zor]

Порекло са подручја средњовековне Србије је конструкција самоуког историчара Пала Енгела (не нужно погрешно, али без историјхских извора). У краљевској повељи из 6. октобра 1335. (темељ горње тврдње) није се помињала Богданова етничка припадност, нити су се помињале велике групе Влаха, нити одакле је стигао Богдан. Међутим, употреба титула као што су „војвода“ и „кнез“, уз име Богдан, сугерише пре словенску него арумунску композицију унутар те групе. - стр. 23, Pop, Ioan-Aurel (2005). "Transylvania in the 14th century and the first half of the 15th century (1300-1456)". In Pop, Ioan-Aurel; Nägler, Thomas (eds.). The History of Transylvania, Vol. I. (Until 1541). Romanian Cultural Institute (Center for Transylvanian Studies). pp. 247–298. ISBN 973-7784-00-6.

Потврђена миграција Срба у Марамуреш десила се тек од 1411. године, преузимањем регије Баја Маре од стране српских деспота у вазалском односу са мађарским краљем.

 Видио сам оригинал на латинском, и ту не стоји да је Богдан дошао из Србије, већ из "своје земље", што није сигурно Угарска. И то јесте нека претпоставка Енгела, а није специфично то добро оправдао. Другдје видим и да је наводно био повезан са влашком принцезом некако родбински. Онда би та његова земља била Влашка, као што и неки наводе.

 Почео сам гледати имена раних Молдаваца, и не видим да ту постоји већа блискост њих са власима Смедерева него нпр. Бугарима, а и афинитет с Влашком.

 Други аргумент да се ради о "Словенима" је неприхватљив, име Богдан, као и титула кнеза је од давно раширено код влашких група на Балкану, дакле то име источнобалканског/бугарског коријена је просто нормално код њих.

 Гледајући ране Молдавце види се као неки контакт са тамошњим starośediocima. И неки занимљиви детаљи.

 Такођер тај Богдан могуће није иста особа као оснивач династије Молдавске.

 Ако није било миграције из Србије онда то може имати импликације можда и на Хуњадија. Јер је филогенетски повезанији са западом Балкана него са истоком, мада и Бугарин је на истом нивоу с њима и са западним гранама, старост је око 1000 г. А и неке друге генетике које се срећу по Трансилванији, Молдавији а имају рођаке код Срба и других западних народа, а немају источније (а има таквих) могу бити у вези са 1411. Онај Бежера можда би се уклопио прије у 1411. али и он је удаљен по тренутној процјени.

[Зрно]

Годинама дискутујемо о влашким именима која су постала нормална за Србе, а сад се јавља неки Богдан, типично словенско име, које је по објашњењу постало сасвим нормално за Влахе. Ко су Власи, ко су Срби, кад је тачно од мајмуна настао човек, да се каже да је отац био више мајмун, а син више Хомо сапијенс? Ова мистерија Влаха по значају озбиљно угрожава теорију еволуције, бар на Балкану.

[drajver]

Други аргумент да се ради о "Словенима" је неприхватљив, име Богдан, као и титула кнеза је од давно раширено код влашких група на Балкану, дакле то име источнобалканског/бугарског коријена је просто нормално код њих.

По чему је име Богдан "источнобалканског/бугарског коријена" када је опште познато да се име среће код практично свих словенских народа Чеха, Пољака, Украјинаца, а у Хуму је код властеле забиљежено још у првој половини 13. вијека (код потомака Немањиног брата Мирослава)?

[сɣнце]

По чему је име Богдан "источнобалканског/бугарског коријена" када је опште познато да се име среће код практично свих словенских народа Чеха, Пољака, Украјинаца, а у Хуму је код властеле забиљежено још у првој половини 13. вијека (код потомака Немањиног брата Мирослава)?

У старо доба, када је значење још имало неку важност, имена су се преводила. Тако су по узору на јеврејско Јонатан, Грци имали Θεόδοτος, латини Deodatus, а по узору на то хришћански Словени су начинили Богдан; У истом односу стоје и Натанаил, Теодор и Божидар. Стога постоји поклапање ширења тога имена са ширењем хришћанства. Богдан је постало много знаменитије него Божидар вјеројатно зато што се ниједан знаменити владар није називао Божидар.

[ДушанВучко]

Можда је претенциозно, али претпостављам да је влашки статус превазилазио етнички и на простору данашње Румуније (код влашких кнежева доминирају словенска имена, Богдан, Драгош...)

[Zor]

По чему је име Богдан "источнобалканског/бугарског коријена" када је опште познато да се име среће код практично свих словенских народа Чеха, Пољака, Украјинаца, а у Хуму је код властеле забиљежено још у првој половини 13. вијека (код потомака Немањиног брата Мирослава)?

 Бугари су ипак најраније започели како са неким организованим хришћанством тако и са писменошћу. Иако се ово име јесте раширило јако посвуда.

У старо доба, када је значење још имало неку важност, имена су се преводила. Тако су по узору на јеврејско Јонатан, Грци имали Θεόδοτος, латини Deodatus, а по узору на то хришћански Словени су начинили Богдан; У истом односу стоје и Натанаил, Теодор и Божидар. Стога постоји поклапање ширења тога имена са ширењем хришћанства. Богдан је постало много знаменитије него Божидар вјеројатно зато што се ниједан знаменити владар није називао Божидар.

 Почетком 11 в. (1018) се помиње бугарски великаш топарх Богдан на крају Самуиловог царства.

Можда је претенциозно, али претпостављам да је влашки статус превазилазио етнички и на простору данашње Румуније (код влашких кнежева доминирају словенска имена, Богдан, Драгош...)

 Тешко у смислу статуса, наравно да је могао доћи само са југа тј. са говорницима румунског. А та словенска имена су донесена са југа. Домицилни словенски елемент је имао и другачије афинитете, позамашан дио је био ближи источним Словенима, а и то се да видјети код разних генетских резултлата. Такођер се ту и расточио, на подручју Влашке у неком познијем периоду барем није било никаквог трага ни влашког статуса нити сточарског начина живота.

[drajver]

Бугари су ипак најраније започели како са неким организованим хришћанством тако и са писменошћу. Иако се ово име јесте раширило јако посвуда.

Нема ниједног доказа да се име Богдан ширило из Бугарске у остале словенске земље.

Чак и теза да је име настало као превод од грчког Теодор, а које помиње сунце је само једна од теза настанка овог имена. Постоји и иранска теза настанка овог имена. Трубачјов ово име сматра не само старословенским, већ неспорно дохришћанским.
"Более ранняя гипотеза о происхождении имени Богдан из кальки греч. Тео-дотос, с той же семантикой (см. об этом Г. Г. Гинкен. Древнейшие русские двуосновные личные имена и их уменьшительные. — ЖСт. ПТ, 1893, 443), не столь вероятна, поскольку речь идет об имени, бесспорно дохристианском."

У прилог овом мишљењу Трубачјова би ишла и чињеница да се име Богдан сматра једним од најстаријих пољских имена, а христијанизација Пољске свакако није ишла из Бугарске.

Како год, евидентно је да се име Богдан не може користити као неки аргумент мјеста поријекла за период 13, 14, 15. вијека као ни за етничко одређење (било влашко било словенско) јер је у том периоду то већ прилично раширено општесловенско име у практично свим словенским (али и неким несловенским) народима.

[сɣнце]

Нема ниједног доказа да се име Богдан ширило из Бугарске у остале словенске земље.

Трубачјов ово име сматра не само старословенским, већ неспорно дохришћанским.
"Более ранняя гипотеза о происхождении имени Богдан из кальки греч. Тео-дотос, с той же семантикой (см. об этом Г. Г. Гинкен. Древнейшие русские двуосновные личные имена и их уменьшительные. — ЖСт. ПТ, 1893, 443), не столь вероятна, поскольку речь идет об имени, бесспорно дохристианском."

Трубачов може  с м а т р а т и  и да смо ми потомци њекијех тобожњијех античнијех кавказскијех Серба (1) и своју замисао зачинити ријечју  б е с с п о р,  али паке бит' у заблуди. Неважно је тко се први домислио, него на каковом основању лежи сам мисаони склоп. Ја не могу навести доказе, јер бих губио вријеме занаго, али дајем своје мишљење, да су имена, чији се склоп и значење поклапа с грчким и латинским хришћанским именима, по свеј прилици, имали ове за узор. Такови ће бити Вјера, Нада, Љубав, Божидар, Богдан, Богољуб. Та имена уистину ничим нијесу пријечила старословијенској методици именонадјевања, али можемо наслутити, да су баш та имена била подстицана у вријеме пријмања хришћанске мисли, док су друга полагахно губила тло под ногама.

____________________________________

(1) Тем самым я оспариваю укоренившийся в славистике взгляд на имя *sьrbi 'сербы' как на производное от глагола *sьrbati 'сосать, хлебать' (12, с. 44, и др.) и хотел бы восстановить старое мнение о существовании связи между именем собственно славянских сербов и так называемых "античных" сербов на Северном Кавказе. Короче говоря, соответствующее свидетельство Σέρβοι (Ptol. Geogr. V. 9. 21) знаменует собой наиболее продвинутый к востоку случай имени сербов - первоначально вероятно индоарийского по природе, исходный пункт которого - по логике индоевропейского расселения - лежал на Западе, судя по упоминанию о некоем племени по имени Serri (Amm. Marc. XXVII, 5, 3) в Южных Карпатах, IV век (14, 1, с. 99), таким образом, уже в непосредственной близости от исторической области позднейших - славянских сербов.

[drajver]

Трубачов може  с м а т р а т и  и да смо ми потомци њекијех тобожњијех античнијех кавказскијех Серба (1) и своју замисао зачинити ријечју  б е с с п о р,  али паке бит' у заблуди. Неважно је тко се први домислио, него на каковом основању лежи сам мисаони склоп. Ја не могу навести доказе, јер бих губио вријеме занаго, али дајем своје мишљење, да су имена, чији се склоп и значење поклапа с грчким и латинским хришћанским именима, по свеј прилици, имали ове за узор. Такови ће бити Вјера, Нада, Љубав, Божидар, Богдан, Богољуб. Та имена уистину ничим нијесу пријечила старословијенској методици именонадјевања, али можемо наслутити, да су баш та имена била подстицана у вријеме пријмања хришћанске мисли, док су друга полагахно губила тло под ногама.

____________________________________

(1) Тем самым я оспариваю укоренившийся в славистике взгляд на имя *sьrbi 'сербы' как на производное от глагола *sьrbati 'сосать, хлебать' (12, с. 44, и др.) и хотел бы восстановить старое мнение о существовании связи между именем собственно славянских сербов и так называемых "античных" сербов на Северном Кавказе. Короче говоря, соответствующее свидетельство Σέρβοι (Ptol. Geogr. V. 9. 21) знаменует собой наиболее продвинутый к востоку случай имени сербов - первоначально вероятно индоарийского по природе, исходный пункт которого - по логике индоевропейского расселения - лежал на Западе, судя по упоминанию о некоем племени по имени Serri (Amm. Marc. XXVII, 5, 3) в Южных Карпатах, IV век (14, 1, с. 99), таким образом, уже в непосредственной близости от исторической области позднейших - славянских сербов.

Свеједно, има различитих мишљења, не и доказивих закључака. Могу да вјерујем на ријеч теби, Трубачјову или оном "иранцу".

Ти си отворио причу о етимологији имена Богдан, иако то није била тема. Тема је била сљедећа Зорова реченица:

Други аргумент да се ради о "Словенима" је неприхватљив, име Богдан, као и титула кнеза је од давно раширено код влашких група на Балкану, дакле то име источнобалканског/бугарског коријена је просто нормално код њих.

"Неприхватљиво" је да је Богдан био Словен, али је "нормално" да се ради о влаху, јер су то име они преузели од Словена на источном Балкану (Бугарској), аутоматски искључујући све Словене од даље употребе имена Богдан. При томе су Бугари први христијанизовани, па је преко њих име Богдан дошло и до Чешке, Пољске и Русије, али њихови Богдани такође немају везе са влашким Богданима. Немају са њима везе ни Богдани у Захумљу у 13. вијеку. Закључак: кад се име Богдан појави код влаха то је "нормално", а кад се појави код Словена то је "неприхватљиво".

При томе, уопште не тврдим да је тај Богдан у Марамурешу био Словен, већ само указујем на прилично проблематичан метод закључивања.