СЕЛО ВРБОВАЦ У ОБЛАСТИ СМЕДЕРЕВСКЕ ЈАСЕНИЦА
СТАРИ ВЕК
Према добрим познаваоцима овога краја, Леонтију Павловићу и Млађану Цуњку, у атару првог Јасеничког и Шумадијског села Врбовца, кад се пође од Смедерева према југу, организовани живот се одвијао од нај ранијих времмена до данас. У римско доба, говори предање овога краја постојало је на средокраћи суседних села Вранова и Раље насеље толико велико "да је мачка идући са крова на кров стизала у суседно место Коларе". Археолози на овом потезу су до сада открили веома богато опремљене гробнице римских грађана из тог периода и велики број комада керамике и тегула. Темељи кућа нису откривени. Мотив мачке која иде са крова на кров је забележен у етнолошкој грађи како на Косову, тако и у прелазним земљама које су Косовци насељавали и увек је везан за остатке грађевина из римског периода. На митолошком нивоу мотив мачке је увек везан за етнос Власи чији је тотем био у облику ове животиње. Археологија је пронашла и један број артефаката у облику мачке које је користило романизовано становништво Балкана.
СРЕДЊИ ВЕК
У атару села Врбовца су постојала у Средњем веку два насеља. Једно на данашњем потезу Селиште које је било незнатно и звало се Ројиште и друго на поменутој средокраћи насеља Вранова и Раље под називом Варошево. Ни ово насеље није било велико, већ је више било као неки трг за околна села. Варошево се помиње 1516.године у турском дефтеру као насеље које плаћа веома скроман порез од свега 398 акчи. Обзиром да је било нека врста трга занимљиво га је повезати и са суседним топонимом Шешковац. Овакви топоними су везани са етничком групом Саса која се појавила у Србији након инвазије Монгола на Угарску у 13.веку. Они су у Србију дошли управо овим правцем, из планинских рудокопа Ердеља или Спиша, преко познатих врата рацке земље или смедеревског краја. Мађари као народ турског језика су можда наденули име овом крају јер по неким етимологијама турска реч семендер значи врата. Сам топоним Варошево опомиње на Мађаре јер је у основи њихова реч варош, српски речено значи град. Сеоце Ројиште од свега три куће упућује на српски глагол ројити и углавном се односи на пчеларство, што је било можда основно занимање становника овог села. Они су несумљиво били Срби потомци старих племена Браничеваца или Морављана, који су били поданици угарских, бугарских и грчких феудалаца док нису ослобођени у доба Немањића. Варошево је потојало и у доба изградње тврђаве у Смедереву за коју су везане познате приче о проклетој Јерини. Остао је податак да су становници Варошева 1572. кулучили, поправљали мост на реци Раљи и у то доба имали свега 12. кућа. Положај овога насеља је био крајње неповољан на главној траси "Цариградског друма"и то је био разлог нестанка овог насеља у ратовима Аустрије и Турске.
Ројиште се очигледно налазило на данашњем потезу Селиште, тачније Слатина-Чекерац. Ту је текао поток непознатог имена који је избијао у Слатинама у Селишту и нешто источнијим Стублинама у Чекерцу. Ројиште се вероватно налазило више око Слатине а око Стублине је подигнут у доба Лазаревића и Бранковића манастир на данашњем имању фамилије Стојковић. Претпоставља се да га је по узору на остале манастире овога краја формирао неки непознати монах са Синаја у 14.веку. Грађевина је била од камена и опеке са бунаром од камена и стазом до храма, која можеи данас да се уочи. Извор Стублине је данас као и суседни Слатина готово потпуно пресушио али народ држи да је лековит. Врбовачки парох Душан Поповић осветио је ово место са парохјанима и данас људи који болују од очију долазе на њега да по вери траже лека. На другој страни атара села Врбовца у потезу Мујићи, према Коларима је био извор Калуђерица или Калуђерово. Сам назив упућује на постојање манастира и у том крају. Како се налази на старој траси "Цариградског друма" ово место је пре разорено а из каснијег периода је камен изнад чесме са по предање турским натписом.
Ројиште је такоође нестало у тим бурним историјским догађајима. Постојало је у врбовцу предање, поткрепљено документима да је та Црква у Чекерцу називана "Покајницом". Не зна се ко се ту и зашто покајао, вероватно Бранковићи за издају Лазара на Косову. Тек, постоји и прича да су се сељаци тог места Ројишта договорили да пребегну у "Преко"а пре него што су отишли да не би Турци скрнавили светињу засули су Цркву земљом и направили једну огромну хумку која сада више личи нападину брда. Народ из околине је долазио о празницима и по невољи, кадио то место у наредним вековима до данашњих дана. Наводно су у брду и данас осим зидова и иконостас и црквени сасуди,јер није било времена да се они понесу. Ован предводник Стојковића закачио је метални крст рогом на испаши крајем 19. века, прича се у Врбовцу и данас.
НОВО ДОБА
Овај потез је по предању био пуст до почетка 18. века. Аустрија уводи своју управу и 1717.године је извршила попис села и становника. Врбовац је био у саставу Смедеревског диштрикта под директном управом царске коморе у Бечу. Врбовац се помиње под тим именом као село са 19.кућа. Картограф Лангер уцртава Врбовац знатно источније од реалног положаја који је по предању нај старијих фамилија био на потезу Селиште. Ту су биле и воденице по којима је топоним добио име и Чекерац. Кнез села је био извесни Теодор. У таксилу Београдске митрополије у том периоду наводи се као свештеник у Врбовцу извесни Стојић по чему је јасно да је Врбовац морао имати и своју богомољу, макар и од дрвета. У наредном периоду 1723. године село је имало 20.кућа и свештеника Василија.
Нај старија фамилија у Врбовцу су такозвани Смољини или Смољановићи који потичу од извесног деда Смоље. Етимологија овог надимка је свакако човек црног тена или косе. Ово је данас веома разгранат род који има огранак и у суседном селу Михајловцу. Фамилија је пореклом из Сенице код Новог Пазара и слави Ђурђиц. Они су назив запамтили као екајући што говори да је косовско-ресавски дијалект старе Рашке некад био много шири од данашњег стања. То су први становници обновљеног Селишта којег су звали Ракинац по неком Раки. Смољини имају предање за које се зна у селу да су се после неког времена пребацили из Селишта које је у Брђанском крају Врбовца у Рупљански крај око Спаинског бунара. Остало је упамћено предање да су имали проблеме са аустријском влашћу и да су у једном моменту били принуђени због пореза да пребегну Турцима чак у Тимочку Крајину где су основали село истоименог назива Врбовац. Кад је пропала аустријска власт они су се вратили доводећи са собом неке фамилије из Крајине али сада се населе у Рупљанском крају села. Један њихов брат Канда оде у суседно село Коњско или Михајловац и тамо формира фамилију Кандића. Они су са собом довели из Тимочке Крајине фамилије Петковића и Николића. Петковићи славе Св. Аранђела а Николићи Ђурђиц.