Otomansko carstvo je bila jedna uredjena država, sa svojim strogim zakonima i utvrdjenom hijerarhijom koja se morala poštovati. Migracije stanovništva su bile najčešće posle ratova, sukoba, zuluma i sl.
Ustanku u Orašcu je prethodilo ubistvo Hadži Mustafa paše u Beogradu (sa kojim su srpski knezovi našli zajednički jezik) od strane dahija i seča knezova.
Eto da se ne udaljimo od teme... 
То за законе и хијерархију је важило негде отприлике до краја 17. века, додуше са тенденцијом опадања уређености током целог 17. века. У 18. веку и отприлике до средине 19. века (Танзиматске реформе) уређеност и поштовање хијерахије и закона, барем што се тиче области које се нису налазиле у близини Цариграда, нису били на завидном нивоу, најблаже речено. Последњу реч у тадашњим турским управним јединицама на Балкану су имале локалне паше, који су владали малтене као удеони, наследни кнежеви, само номинално признајући султанову власт а узимајући већи део данка за себе. Тада су чести били и међусобни сукоби паша, односно то су били прави мали ратови. Ово стање се поправља тек током прве половине 19. века, када султани постепено успевају да централизују своју власт, између осталог и расформирањем јаничара 1826. године, што је све кулминирало танзиматским реформама 1839. године, када је Османлијско царство покушало (на крају ипак неуспешно) да реформама учврсти свој посрнули апарат и "ухвати прикључак" са европским хришћанским монархијама. О хаотичном 18. и првој половини 19. века је, између осталог, писао историчар Урош Шешум у својој књизи "Србија и Стара Србија (1804-1839)".
