Аутор Тема: Хитон  (Прочитано 993 пута)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9572
  • I2a S17250 A1328
Хитон
« послато: Јул 18, 2019, 04:05:05 поподне »
Од 22. јула до 2. августа у београдској цркви Рођења Светог Пророка Претече и Крститеља Јована, на међи Лабудовог и Петловог брда, боравиће хитон Господњи.

„Док хитон буде у Храму, свакодневно ће бити служена Света литургија са почетком у 8, те вечерња служба у 17, а током тих богослужења верници ће имати прилику да се поклоне великој светињи“.

https://srbin.info/pocetna/aktuelno/cudotvorna-svetinja-stize-u-srbiju-iz-rusije-hiton-je-deo-haljine-isusa-hrista/
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9572
  • I2a S17250 A1328
Одг: Хитон
« Одговор #1 послато: Јул 18, 2019, 04:06:25 поподне »
Да бисмо имали представу о каквој се светињи ради, ево укратко приче о хитону Господњем.

Хитон је кратка, најчешће бела, вунена или ланена хаљина без рукава, која се у ранија времена носила на голо тело, а преко ње је опасаван појас. Реч долази из грчког језика.

Хитон у који је био обучен Господ Исус Христос на Велики Четвртак, када су га јеврејски свештеници лишили слободе, својом руком је изаткала Његова Мајка - Пресвета Богородица. Сјутрадан, на Велики Петак, након што је Христос разапет, римски војници су, према неписаном правилу, међу собом разделили све ствари које су затекли на осуђенику. На крају је остао још хитон. Како је он био недељив, осим да га исцепају на комаде, војници се договоре да бацају коцку за њега. Пророчко виђење овог догађаја имао је јеврејски цар Давид, које је записао у свом псалму: "разделише одећу Моју међу собом, и за доламу Моју бацише коцку" (Псалм 21).

У то време, на Кавказу у земљи Картвелијанског народа (каснија Грузија), у граду Мцхету живео је јеврејски свештеник Елиоз, који је ту послат да преводи Картвелијанце у јудаизам. У време кад је Христос проповедао по Светој земљи, Елиоза првосвештеник Ана (исти онај који је наредио хапшење Исуса) позове писмом да дође у Јерусалим да присуствује планираном погубљењу Исуса који по народу приповеда да је Месија. Елиоз је заиста присуствовао распећу Христовом. Неким случајем (или се то не може назвати - случајем), Елиоз виде како онај римски војник нуди хитон Распетога окупљеним људима на продају, и он га откупи.

Кад се вратио у Мцхет, показа хитон својој сестри Сидонији, која осети велико умиљење према хитону узе га и приви уз своје груди и на месту умре. Тело јој се тренутно тако укочило, да никако хитон нису могли извући из њеног посмртног загрљаја. На крају, Елиоз је сахрани све са хитоном. На месту где је Елиоз сахранио Сидонију, касније је никао кедар, временом пораставши у дивовско дрво, које су Картвелијанци нарочито поштовали, већина од њих ни не знајући тачно каква светиња је испод њега похрањена. Јер, да је на месту где је избио кедар била сахрањена Сидонија са хитоном знали су само чланови Елиозове породице и та се тајна преносила са колена на колено само у овој свештеничкој кући.

Почетком 4. века, једна група младих жена - хришћанки, склањала се са римске територије, јер су у јеку били прогони хришћана у режији злогласног Диоклецијана. Оне су чуле да у земљи Картвелији, иако њени житељи нису хришћани, влада мир и верска толеранција. Мислиле су се тамо склонити док не прођу верски прогони у Римском царству. Међутим, у Јерменији их је заробио злочестиви владар Тиридат и све погубио. Тада је заробљавање, игром случаја (?), избегла само једна девојка, именом Нина. Она је била родом из Кападокије и рођака Светог великомученика Георгија и потоњег патриарха јерусалимског Јувенала.

Нина се некако докопала картвелијанске земље и отишла у град Мцхет. Упутила се у царску палату и замолила за заштиту. Грузијски владар Мириан је лепо примио и дозволио да подигне себи једну кућицу на царском поседу. Боравећи у Мцхету, Нина је упознала јеврејског свештеника Авијатара, потомка оног свештеника Елиоза који је донео хитон у Мцхет, који јој је испричао повест о хитону.

Нина поче одлазити ноћу под онај кедар где се молила. Истовремено, ова млада жена поче чинити чуда силом Божјом, по чему се врло брзо прочула по целој земљи. Храбро је проповедала хришћанство и била је омиљена у Мцхету, нарочито од стране цара Мириана и његове жене, који су се на крају крстили, а њиховим примером пошла је и већина Картвелијанаца. Ова девица Нина се упокојила 335. године и канонизована је као Света равноапостолна Нина, просветитељка Грузије. Њеном заслугом је у Грузији нарочито заживео јак култ Светог великомученика Георгија, рођака Нининог. Према једној верзији, и сам западњачки назив за Грузију - Georgia долази управо због култа Светог Ђорђа. И код нас се по литератури може наћи назив Ђурђијанци за Грузине.

Још за Нининог живота, онај кедар је био посечен, јер је због своје величине и старости претио да се сруши на околне грађевине. Међутим остао је један велики пањ и испод земље корење које се омотало око ковчега са телом девице Сидоније и хитоном у њеним рукама. Међутим, на Нинину молбу, гроб није откопаван ни после њене смрти, јер се сматрало да би то било богохулно. Из пања временом поче да тече миомирисна течност која је имала исцелитељну моћ.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9572
  • I2a S17250 A1328
Одг: Хитон
« Одговор #2 послато: Јул 18, 2019, 04:09:12 поподне »
У 12. веку, приликом освајачких упада туркијских и татарских племена у Грузију, у неколико наврата су освајачи покушавали да се домогну хитона, знајући да би за њега могли добити велики откуп, међутим, нека сила је успела сачувати кедар и ковчег неповређене (нешто слично кивоту у којем се налазе мошти Светог Симеона Мироточивог у Студеници). Но, када је почетком 15. века Тамерланова монголска војска похарала Грузију, нарочито су се окомили на хришћанске светиње. Пошто су страдали неки други градови и цркве у њима, из Мцхета је на време склоњено све црквено. Један побожни човек тада откопа Сидонијин гроб уплетен у кедрово корење и извади из њега хитон Господњи, а затим га предаде грузијском патриарху.

Када је монголска најезда прошла, грузијски цар Александар обнови цркву у Мцхету и у њу свечано положи хитон Господњи. Хитон је тада уграђен у један крст. Међутим, 1625. године, персијски шах Абас нападе и покори Грузију. Како би се осигурао од стране Русије, да би задобио пријатељство руског цара Михаила, он узе хитон и у златном ковчегу га посла руском цару као знак добре воље.

Руски патриарх Филарет, како би проверио да ли то заиста хитон Господњи, наложи да се, слично као што је учињено по проналаску Крста Господњег у Јерусалиму, хитон ставља на  болеснике и заиста се догодише небројена исцељења. Након тога, хитон је свечано положен у московску Успењску цркву, где се и данас налази. Тада је установљен и празник посвећен полагању хитона Господњег, који се празнује 10 јула.

Ето, та чудотворна кошуља, коју је на свом телу носио сам Господ Исус Христос, боравиће тих десетак дана у Београду.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9572
  • I2a S17250 A1328
Одг: Хитон
« Одговор #3 послато: Јул 18, 2019, 04:24:22 поподне »
празник посвећен полагању хитона Господњег, који се празнује 10 јула.

Односно 23. јула по грегоријанском календару.

У нашем црквеном календару, овај празник се назива - Пренос часне ризе Господа нашег Исуса Христа.
"Наша мука ваља за причешћа"