Словеначки дијели с чешким и словачким ред идиома који су буквалан превод с њемачкога те слој њемачке лексике. Словеначки дијели с чешким и словачким неколике словијенске лексеме, које у стандартном ср-хр одсутствују, но исто тако дијели и низ ријечи само с русским или било којим другим слов. језиком. Узрок тому је затирање и исчезновење те лексике у ср-хр.
Што се тиче 8. вијека словеначки одликују заједничке особине с пра- ср-хр, за разлику од прачешкога.
цвет - квет
звезда - гвезда
свеча - свеца
земља - земја
-шче - ско ( градишче - градиско)
тврдега - тврдего
А такођер низ сепаратних изоглоса характеристичних само за јужне Словијене: цев, косир, летина, лонац, локва, мрва, начин, детца, куга, длака, брк, брдо за које сјеверни Словјени не знају.
С времена деназализације у 9. в. кајкавски на тлу данашње Словеније иде својим путем и расчлањава се на низ дијалеката, а хрватски кајкавски наставља низ заједничких промјена с нашим језиком.
------
Ниједна скупина Словијена није себе називала Венеди или Венди. За Полабљане из Drewehn забиљежено је да су свој језик називали slüwensk; У пољском Поморју су себе називали Словинци, иако су их свих Њемци називали Wenden, а они које јужни Њемци зову Winden су Словенци; Финци Русију зову Vänea по тому што су Скандинавци тако звали тамошње илменске Словијене.
На југу у Солуну забиљежено је да се језик зове "словјенск". Тим је јасно да је тај етноним првобитан присутан по цијелој словјенској екумени, а Wende или латинизовано Veneti, Venedi је егзоним.
Слажем се, назив Словен би требао бити ендоним, а Венед егзоним, а у суштини значити једно те исто.
Иначе, руски археолог Гавритухин, чија су сазнања о словенској археологији најсвјежија, археолошки и историјски препознаје само двије словенске групе: Словене и Анте. Неке од археолошких култура које су се раније везивале за западне Словене у порјечју Одре (Суков Дзедзице), посматра као каснију варијанту оригиналне словенске прашке културе, која је претрпјела одређене утицаје домицилиног (германског) становиштва средње Европе.
Словени у ужем смислу су мигрирали и преко средњедунавског и преко доњедунавског правца, док су Анти мигрирали само преко доњедунавског.
Постојала је дакле на прелазу два миленијума заједничка прото-словенска заједница у оквиру Зарубињецке културе, када се вјероватно и формирао и уобличио протословенски језик. Под ударом Сармата ова заједница се распала. Од збјегова, формирала су се током 3-4. вијека два матична подручја, једно у западној, друго у источној Украјини. У западној матици настала је протопрашка култура Словена (Склавина у изворима), у источној матици Кијевска култура из које ће се касније издвојити Пенковска култура Анта ,али и Колочинска култура на тлу данашње Русије.
С обзиром на првобитно јединство у оквиру Зарубињецке културе, могли би очекивати сваку од словенских хаплогрупа у свакој од ових касније издвојених словенских ентитета. Можда је једино питање присуства у свакој од група неких млађих грана и укупног омјера појединих хаплогрупа.
