Да смо били паметни добром пропагандом би вратили добар или највећи део Срба Католика и Срба Муслимана у окриље српске нације половином и у другој половини 19-ог века.
Против овакве тезе говори чињенично стање у Македонији. Иако је тај народ био православни, он није своју православност аутоматски изједначио за припадношћу српском народу. Премало је српска држава била на том простору, да би се та православна маса идентификовала са српским народом, чији је она део историјски гледано, али је вековима раније изгубила државне конекције. Још је Екмечић рекао да је на Балкану религија вододелница народа и она то јесте али мислим да кључни елемент за припадност српској, хрватској или некој трећој етнији, није играла религија, већ елементи попут временског боравка на одређеном простору, (природно) утапање у већину након одређеног временског периода и везивање за одређену државну организацију и вршење јавних и друштвених функција у истој.
Ако причамо о исламизираном становништву, треба имати у виду да се антагонизам између муслимана и православних временом само повећавао и што је већа криза у Османском царству била, то је била већа одбојност према оном другом. За православне Србе борба против Османског царства била је ствар преживљавања и приоритет, а за муслимана је била ствар рушења њихове животне егзистенције и уништавање друштвеног поретка у коме су они били повлашћени слој. У таквим околностима, наравно да огромна већина муслимана у Босни и Херцеговини или Србији није себе могла да идентификује са српским народом. С обзиром на језичке и културолошке разлике ка Турцима, као и чињеницу да ових на простору БиХ није било у толиком броју да асимилују потурчено становништво, дошло је до развитка засебног идентитета, који је преточен у стварност кроз идентификацију са оним простором на коме је припадника таквог идентитета било највише и где су такви вршили власт у јавном и друштвеном животу, а то је Босна.
Што се тиче ситуације у Хрватској, мислим да ни ту Католичка црква није играла кључну улогу у том одрођавању, него потребе заједнице. Ватикану је било свеједно да ли је индивидуа Србин, Хрват или нешто треће, док је припадник те цркве. Проблем је настајао ако индивидуа није католик, а ако није онда је било свеједно да ли је Србин православац или Немац протестант, он је био пре свега циљ верске, а не националне пропаганде. Ту се ствар мења у 19. веку, у доба романтизма и националних покрета, када је хрватско католичко свештенство носилац националне идеје у Хрватској (не треба заборавити да је код нас ситуација била добрим делом иста, само нешто раније).
Претапање у други народ је пре свега ствар културолошког и друштвеног карактера.
На простору где једна друштвена класа доминира, онај који жели да се попне на друштвеној лествици мора практично да буде део те класе. У Хрватској (али не само тамо) је то значило бити део католичке цркве, зарад бољих животних изгледа. То није важило само за православне Србе, већ и за оне Хрвате који нису били католици. Зрињски су били стара хрватска великашка породица и њихов идентитет није био упитан, али су се 1620. вратили католицизму јер им је само то гарантовало опстанак на врху друштвене лествице. Српски исељеници у Штајерску су нпр. примали католицизам јер им је то омогућавало племићки положај. Њихова национална припаднос у том тренутку је била небитна.
За Србе, којима је у Војној крајини била практично искључиво намењена војна служба, једини излаз из те граничарске приче и прелазак у неку другу друштвену сферу је приближавање католицизму. Значи то је полазна основа, која под даљим историјским развојем и развитком националих идеја током 18. и пре свега 19. века доводи до идентификације са Хрватском као земљом живљења, а од 19. века и као политичког субјекта који тежи неком облику суверенитета.
Потврда за ову причу је и мађаризација односно асимилација Немађара у Угарској. Иако већина Мађара није католичка, овај народ је ипак успео да асимилује велике делове српског, хрватског и немачког народа који се нашао на простору мађарских земаља. Значи, ту скоро уопште немамо фактор католичке цркве, али имамо фактор већине која држи кључне друштвене позиције и на тај начин приморава остале заједнице да јој се прикључе. Српска црква је у мађарској била изузетно добро организована али опет није могла да заустави тај тренд. То нам говори да а) СПЦ није била у стању ни да задржи православне у оквиру српске нације уколико припадност тој нацији са собом није доносила друштвене привилегије у виду уживања индивидуалних и друштвених права, те могућност друштвеног успона и вршења јавних функција и б) СПЦ није била у стању да приволи (или одбаци) неправославне из српске нације јер исти једноставно нису могли да се идентификују са друштвеним уређењем коме су тежили православни Срби, који би у таквом уређењу били већина и држали кључне позиције. Да је неким игром случаја Србима пошло за руком да те неправославне масе задрже дужи временски период у уређењу где би православни били већина и практично одређивали судбину друштва, временом би дошло до приступања тих маса православљу и самим тим асимилирали би се у српски народ. Пример за то су нека насеља граничара где су православни били већина, а католици мањина, а онда су временом католици или пришли већини или се одселили са тог простора, из простог разлога што је та православна већина ту имала друштвене привилегије и могићност да бар на том микропростору врши одређене политичко-друштвене функције.