Вјера и култура Срба > Народна предања
МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
vojislav.ananic:
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ
МАЈКА ЗЕМЉА
За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић
Женска симболика земље, универзална за све словенске традиције, открива се кроз метафору материнства и плодности. Сматрали су да земља, примајући у себе семе, „затрудни“ и даје нови род, да је она свеопшта Мајка и хранитељка.
Земља је један од основних елемената универзума (поред воде, ватре и ваздуха), централни део троделне васионе (небо, земља, пакао), настањен људима и животињама, симбол женског плодоносног начела и материнства.
У митском тумачењу стварања и постанка света, земаљска кора је настала као резултат првог чина стварања света: од прегршти земље извађене са дна мора. Бог је прво створио малу парцелу копна а затим (уз сарадњу свог антагонисте) је растегао и створио земљишни простор. По популарним словенским веровањима, земља је равна кора, окружена водом и наткривена небеском куполом. Представе о зооморфним бићима (огромној риби или неколико митских риба, змији, корњачи, итд.), која на себи држе земљу, карактеристичне су за митологију Источних, а нарочито Јужних Словена. У бугарским и српским веровањима, земљу држи бик или биво на својим роговима; она почива на телу змије, која лежи на леђима вола, који, опет, стоји на огромној риби, а та пирамида почива на огромној корњачи.
Обележја персонификације земље зебележена су у народним веровањима, по којима се она понаша као живо биће: спава, болује, затрудни, рађа, јауче, плаче, љути се на људе због њихових грехова. Женска симболика земље, универзална за све словенске традиције, открива се кроз метафору материнства и плодности (способности да донесе летину). Белоруси су сматрали да земља, примајући у себе семе, „затрудни“ и даје нови род, да је она свеопшта Мајка и хранитељка: храни живе, а узима себи мртве. У руским фолклорним текстовима и фразеологији познат је израз Мајка - Влажна земља који означава плодну земљу коју је оплодила небеска влага. У складу с тим, испошћена и јалова земља у руским песмама-легендама се јавља као „удовица“. Архаичне представе о небу и земљи као брачном пару сачуване су у магичним формулама као што је: „Ти си Небо – отац, ти си Земља – мајка!“ По бугарским веровањима, из брака неба и земље рођен је месец. Мотив материнства у веровањима о земљи има везе не само с космичким ликом универзалног плодоносног начела него с реалном мајком конкретног човека. То се испољава у забранама ударања земље, које су мотивисане могућношћу увреде сопствене мртве мајке. Поштовање земље као „мајке“ допринело је зближавању тог круга представа с ликом Богородице, којој су се Срби обраћали „земљо-Богомајко“. Сматрало се да псовање мајке вређа истовремено све три човекове „мајке“ – његову рођену мајку, Мајку влажну земљу и Богородицу.
У словенским веровањима, земља има обележја светости и ритуалне чистоте; у молитвама и баснама обраћали су јој се истим молбама као божанским силама: „Помилуј, сачувај и спаси, света земљо и мајко Божја!“ За грешног човека су говорили да није достојан да га „света земља на себи држи“. По масовно познатим представама, земља не прима у себе тела „нечистих“ покојника; њиховим сахрањивањем у земљу нарушавају се временска равнотежа и општи поредак; тела таквих мртваца у земљи се не распадају или их сама земља „избацује“.
Као највиши морални ауторитет и симбол праведности, земља је често коришћена у народним правним обичајима, заклетвама и клетвама. Руси су, у случају спора око међа, доказивали да су у праву стављајући на главу бусен или грумен земље. Заклињања са земљом на глави познато је из словенских историјских извора XI века.
vojislav.ananic:
Не знам зашто, али сам се уз претходни пост "МАЈКА ЗЕМЉА", присетио нашег великог књижевника Данила Николића и његове књиге "Краљица забаве". Вероватно зато што се поистовећују Земља и жена, као мајке које подарују наше животе. Преносим само један мали исечак из наведене књиге.
...“Мушкарац стално настоји да савлада нешто, да продре до нечег. Да дође до краја. Неки простор, неку непознату празнину. Пење се, на врхове; спушта се, у понорнице, пећине, гротла. ...Хоће да савлада празнину. Да је испуни, осмисли, оплоди...
... Жена је свеснија значаја свега тога. Она не тражи да нешто испуни, већ да буде испуњена. Дакле, њена тежња је апсолутно супротна нашој. На срећу. Укрштање супротности је закон света. Али на том укрштању се стално сударамо. Ту ничу несхватања. Мушкарац има нешто што је очигледно, уобличено; предмет, и оруђе. На другој страни је само пролаз до плодотворне празнине. Он је сејач коме је страшно стало до њиве да је његова, у његовом поседу. Њиви је свеједно чије је семе, само нека је оплоди. Зато не придаје трагичан значај промени сејача. Ми напротив.“
Данило Николић: Краљица забаве, стр. 95-96, Београд, Политика-Народна књига, 2004.
vojislav.ananic:
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ
ОГЊИШТЕ – СРЦЕ КУЋЕ
За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић
У свим митологијама света огњиште је свето место – омфал. Средиште живота и уточиште. Унутрашње духовно средиште. Оно је и средиште дома и значи женско господарство – огањ у женско-земаљском виду. Представља пупак, ширање и благодарност живота породице.
Култ ватре је присутан у словенском народу од искона. Страхопоштовање према боговима ватре, праћење обичаја везаних за ватру и чување ватре као светиње и стуба опстанка породице проширило се и на ватру у кући - огњиште око кога се окупљала породица. Није се гасило од прве ватре у новој кући. Угашено огњиште било је клетва и пропаст фамилије. Напустити огњиште значило је неповратни одлазак из куће.
Огњиште је базични елемент структуре куће, извор топлоте и место где се припрема храна. Огњиште је сакрални центар куће; ту су обављане и магијске радње намењене благостању куће, здрављу и успеху укућана. По народним представама, огњиште је место где бораве кућни духови (домовој), где се окупљају преци.
У новој кући огњиште се правило на крају. За огњиште је место одређивано у центру или у источном делу куће, освећивали су га и кадили тамјаном. Прву ватру палила је најстарија жена у породици доневши жар из рођачке куће и изговарала би благослов: “Да никад не угасне ово огњиште и да се на њему кува у посудама и котловима за свадбе и славе”. За усељење у нову кућу сваки гост је доносио поклон који је качио изнад огњишта. Предмети који су пратили огњиште нова породица добијала је на свадби или приликом освећења нове куће. Невеста је од оца добијала машице и троножац, као део мираза.
Поред огњишта обављани су многи породични обреди; управо ту се збивало увођење новог члана породице. Прво купање новорођенчета је било поред огњишта да би било дугог века и привржено кући. Крштено дете се остављало неко време поред огњишта.
Око огњишта обављане су ритуалне радње у време календарских празника: на Бадње вече, Божић, Нову годину и Благовести. Поред огњишта су постављали празничну трпезу и изводили су обреде. Поред огњишта су клали црну кокошку у част духа – покровитеља куће. Око огњишта обносили су божићну сламу, положајник је први прилазио огњишту, ту су пекли обредни хлеб – чесницу, и припремали ритуално јело – печеницу.
Преко огњишта су покушавали да привуку богатство. За Нову годину су бацали у огњиште речни камен и благосиљали укућане да им се новац слива у џепове лако, као што се река слива преко камења, и да им новчаници буду тешки као што је камен тежак.
Плодоносна снага огњишта преношена је и на предмете везане за њега. Тако је жарач коришћен у време прве грмљавине – њиме су лупали по наћвама, земљаним судовима и амбару, исказујући жеље “да се пуне житом”, “да буде плодова”.
Огњиште и његови пратећи предмети коришћени су у народној медицини и магији: огњишту су се обраћали с молбом за помоћ, користили су ватру и жар за скидање чини.
Огњиште је превасходно повезано са ватром чија су се основна обележја (лустративна и заштитна) преносила на огњиште и његове атрибуте. Машице и жарач коришћени су за терање градоносних облака и у пролећним обредима за заштиту од змија и гуштера. Ове предмете су обавезно постављали поред породиље и детета у току 40 дана од порођаја да би их штитили од злих духова и болести.
За огњиште као свето место везан је низ забрана. Деци је забрањивано да џарају по ватри, да убадају нож у огњиште, да ногом ударају у угарке јер ће се разболети.
Код Срба огњишту су се исповедали грешници. Поред огњишта постизали су се договори, давало се и узимало у зајам… Код Црногораца најстрашнија клетва везује се управо за огњиште.
Ватра у огњишту никада није гашена. Угасло огњиште губило је своју стваралачку снагу. На угаслом огњишту обављале су се црне магијске радње.
vojislav.ananic:
КРСТ У СЛОВЕНСКИМ ОБРЕДИМА
За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић
Крст је један од најстаријих сакралних знакова у светским митологијама и религијама. Главни је симбол хришћанства, монограм је Христовог имена и култни предмет који има сакралне (црквене) и апотропејске (заштитне) функције. У словенском народном орнаменту крст се назива “Божји знак” и његова варијанта свастика су соларни знаци који симболизују светлост и плодност. Такође, крст представља геометријализовану варијанту дрвета света или дрвета живота и симбол је центра.
Национални симбол Срба је крст са четири оцила (ћирилична слова Ц). Означава центар или средиште древне цивилизације на ушћу река: Дон, Дњепар, Дњестар и Дунав. Чињеница која доказује да је ушће четири реке колевка Срба (Словена) произилази из винчанског писма. Артефакт винчанске културе “Тартариа амулет” чија старост се процењује 5000-6000 година, је мапа са пет лучних црта које представљају реке. Четири од тих пет лучних црта су пресечене правим цртама које показују из ког смера те реке дотичу. Српски крст је и сведочанство о расејању Словена, великој сеоби и страдању. И данас, за делове свог народа који живи ван матичне земље кажу “расејање”.
Коришћење слике крста за ритуалне циљеве и ношење крста, симболизује припадност одређеној конфесији; на пример, Срби разликују хришћански (часни крст) и “народни” (пагански) крст. У хришћанској традицији познати су различити типови крста: у облику слова Т (“те-крст”); “крст св. Андреја” с дијагонално постављеним крстовима (у облику ћириличног слова X); “латински” (равнокраки, али најчешће с продуженим вертикалним краком) и “грчки” крст (једнокраки, понекад са проширеним ивицама). Код Јужних Словена крст латинског типа је присутан на гробовима, на преслицама, орнаментима, посебно у Црној Гори, Македонији и Далмацији али у целини, преовлађује крст грчког типа (на гробовима, преслицама, ускршњим јајима, обредним хлебовима, над улазима у куће). Равнокраки крст као кнежевски знак може се наћи у документима из XII века. У писаним изворима код Јужних Словена, од XI века спомињу се крстови као погранични знакови.
Знаком крста обележавани су предмети који су у традиционалној култури имали сакрални статус као и поштована и опасна места. Крст су урезивали на бадњаку; док бадњак гори, страна с крстом треба да буде одозго. Пре него што почну да секу погачу, на доњој страни засеку крст ножем. Крст је постављан поред огњишта, на граници села, на раскрсници, на њиви, испод дрвета, поред записа - дрвета које поштује заједница - или су крст урезивали на дрвету.
Као основни обредни атрибут, крст се употребљава у ритуалима везаним за Богојављење (потапање крста у воду); Спасовдан, Ђурђевдан (обиласци села ходањем унакрст, понекад с циљем изазивања кише), Ивањдан (спаљивање крста направљеног од разбијених бачви). На Крстовдан стоку су мазали катраном тако што су цртали знак крста и постили су да их не би болела крста. У Средопосну недељу Великог поста месили су колаче у облику крста које су користили при првом истеривању стоке, приликом сетве, гатања о летини и судбини. За обредне циљеве, прављен је крст од липе, леске, божићне сламе, бадњака, класја, теста, глине.
Крст је један од основних погребних обреда и у народним веровањима представља симбол смрти. Када је жена побацивала, супружници су тајно одлазили на гробље и подизали крст који је пао уз читање молитви “Оче наш” и “Богородице Дево” и љубивши се грлили крст а потом га враћали и укопавали на пређашње место.
Значај крста као заштите, везан је за симболику прекрштавања - наношења знака крста на различите предмете или његово симболичко сликање (крсно знамење). Крстили су себе или објекат (на који је била усмерена радња) крсним знамењем када почињу или завршавају рад, кад излазе из куће полазећи на пут, кад седају за сто, кад полазе на спавање.
Крст је штитио од града, кише и непогоде. Освештане дрвене крстове постављали су на границу села, правили крст од бадњака и чували га под стрехом. На њиву су постављали крст направљен од грана огорелих на ускршњој ватри као заштиту од грома. Сматрали су да у дрво на коме је урезан крст не удара гром. Да би зауставили кишу, правили су крст од соли.
Крстови у кући и на домаћим грађевинама цртани су кредом, свећом, белим луком, крвљу жртвене животиње, катраном. Као заштитно средство против епидемије, постављан је крст на раскрсницу или на границу села.
Крст је служио као заштита од урока. Крстом су плашили демонска бића и животиње с којима је сусрет био опасан или наговештавао несрећу: ђавола, вампира, русалку, вука, зеца... Крст је масовно употребљаван у магији, гатањима, народној медицини. Биљке сакупљене и освештане на јесењи Крстовдан поштоване су као лековите: на пример, различак, којим се ките крстови, има моћ да олакша нападе код новорођенчади и мале деце; босиљак, каранфилић и чубор помажу при порођају.
Јужнословенски обичај “крстоноше”- обилажења села и њива уз ношење крста и црквених реликвија обављан је у периоду од Ускрса до Тројица ради спречавања суше, града и других елементарних непогода које штете летини на њиви. Поворку, у којој учествују житељи села, предводи свештеник. Учесници носе крстове, црквене барјаке, иконе. Певају посебне песме којима се изражава молитва Богу за кишу. Поворка, по правилу, одлази до светог дрвета - записа или до каменог крста где настављају са молитвом за кишу.
ЧАСНИ КРСТ
Часни крст је најсветији знак и симбол православне вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, миропомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежда освећују се часним крстом. Незамислива је било која литургичка радња или скуп без крста. Крст је нераздвојан од сваког православног хришћанина.
Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: “Крст је чувар целе васељење, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. ” Благодати и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.
У Светим књигама пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они су му одговорили: “Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви и од онога што једете на литургији.” Онда их је он поново упитао: “Чега се од свега тога највише бојите?” И одговорили су му: “Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину.”
КРСТ КАО ЗНАМЕН
Подићи споменик преминулом претку и на тај начин обележити његово последње пребивалиште једна је од најзначајнијих обавеза потомства у нашем народу. Још већу одговорност представља подизање крајпуташа - вечне куће за душу мртвог чије се тело не може пронаћи како би било сахрањено јер душа без споменика у ком би отпочинула бива заувек проклета у беспућу вечног заборава. Камена саборишта преминулих постала су на просторима већином сеоских и манастирских гробаља унутар променљиве границе српских земаља кроз време. Својеврсна су састајалишта мртвих и живих, место сећања, туговања, практиковања често загонетних обреда, али и тачка на којој се стварају нераскидиве везе међу генерацијама унутар једног народа. Спона између живих и мртвих, између земље и неба.
Надгробни споменик - знамен, студен камен, плоча, белег, мрамор - представља нарочиту везу с покојником, подсетник на његово пређашње постојање и тачка с које ће се у часу Христовог другог доласака његова бесмртна душа вазнети пред престо Судије, где ће се одлучивати о њеном успењу или коначном паду. Отуда и потреба народа да се некоме “зна гробно место”, јер онај без гроба се заувек упокојио, нестао у ходницима пролазности, унеповрат закључан у тами заборава.
СТЕЋЦИ
Стећци су средњовековни надгробни споменици јединствене појавности настали између XI и XV века. Стећак је термин усвојен у науци, док је у народу познат као камен, белег, а најчешће мрамор. Њихов интригативан и до краја разлучен украс - од суморних представа човека под оружјем или с рукама испруженим ка небу до ратника и коњаника, паганских симбола сунца (свастике), или хришћанских знамења (крста) и данас је загонетка за истраживаче и очарава модернисте. Украси врло често нису канонизовани или стриктно везани за хришћанску симболику. Могу бити у форми плоче, усадника, крста, сандука, са и без постоља. Највише стећака има у Босни и Херцеговини, нешто мање у Србији, Црној Гори и Хрватској. Стећци се, по једној теорији, везују за богумиле, средњовековну босанску секту и махом су настајали пре доласка Турака. У Србији их највише има у пределима уз реку Дрину.
На територији северозападне Србије регистровано је више од 120 локалитета са мраморјем и око 1000 појединачних споменика. Недавно је, на локалитету Мраморје у Перућцу, код Бајине Баште, у сарадњи са стручњацима Народног музеја у Београду почело археолошко истраживање средњовековне некрополе за коју кажу да је најзначајнија у Србији, а крајем прошлог века проглашена је за културно добро од изузетног значаја.
Литература:
1.МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
2.СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
3.КРСТ ХРИСТОВ - Задужбина манастира Хиландара
4. КАМЕНА СЕЛА СРПСКИХ ДУША - Тамара Огњевић
vojislav.ananic:
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ
КРСТ – УНИВЕРЗАЛНИ СИМБОЛ
Крст је један од најстаријих универзалних симбола. Представља средиште света - тачку општења неба и земље, васељенску осу (заједничка симболика са дрветом, планином, стубом, лествицама...). Симбол је универзалног, архетипског човека, способног за безгранично и хармонично ширење, како у хоризонталној, тако и у вертикалној равни. Вертикална линија крста је небеска, духовна, интелектуална, позитивна, активна и мушка, а хоризонтална је земаљска, рационална, пасивна, негативна и женска, а цео крст ствара праисконског андрогина (двополно тело). Симбол је дуализма у природи и јединства супротности. Представља интеграцију човекове душе у хоризонталном и вертикалном виду, неопходну за испуњен живот. Представља највиши идентитет.
Пошто се може безгранично проширити у сваком правцу, симбол је вечног живота. Образују га и четири рајске реке које теку из корена дрвета живота. Крст гради кардиналне осе и представља кватернар у динамичним видовима. Квинкунгс је јер сједињава четири елемента света у петој тачки - средишту.
Цруx ансата (АНКХ) - крст са кругом или омчом на врху - је египатски симбол живота. Представља космос, све живо, људе и богове; пут је за сазнање тајни, мистерија и скривене мудрости. Оличава и моћ, ауторитет, завет. Комбинација је мушког и женског симбола, Озириса и Изиде, те сједињује два творачка принципа, небо и земљу. Означава и бесмртност. У руци га носи Маат, богиња истине и светског поретка.
Крст у кругу - симбол соларне покретљивости. Представља точак промене, или точак среће.
Крст у квадрату - кинески симбол земље; представља стабилност.
Крст са точком у средишту - хиндуска чакра; симбол је моћи, величанства.
Лопатасти крст - представља раширена птичја крила; амблем је витезова Јовановаца.
Крст путача - представља савршенство; значи и број десет. То је крст св. Андреје.
Малтешки крст - представља четири велика асирска бога - Ра, Ану, Вел, Еа. Амблем је малтешких витезова.
Ружин крст - симбол срца, средишта и хармоније.
Тау крст - представља дрво живота. Симбол је регенерације, скривене мудрости, божанске моћи и будућег живота. Представља чекић богова громовника.
Двогуби крст - представља соларни симбол Зевса, као бога неба.
Крст с руком - древни талисман против урокљивих очију.
Крст са месечевим српом - симбол сједињења мушког и женског, неба и земље. Обично се тако обележава причесни хлеб.
У алхемијској традицији крст је симбол природног поретка елемената - qуинта ессентиа, као средишна тачка.
У афричкој традицији (Бушмани и Хотентоти) - представља бога и симболише заштиту при порођају.
У будистичкој традицији - представља осу точка закона и кола постојања.
У египатској - симбол живота, бесмртности.
У гностичкој - равнотежа савршенства.
У грчкој традицији налази се на челу Артемиде Ефеске.
У хебрејској традицији (кабализам) крст са шест зракова означава шест дана стварања, шест фаза времена и трајања света.
У хиндуистичкој - крст је раџас - ширење бића, при чему је вертикала сатва (виша, небеска страна бића), а хоризонтала је тамас (нижа, земаљска страна бића).
У хришћанској - представља спасење путем Христове жртве. Симбол искупљења, помирења, патње и вере. По средњовековној симболици, за Христов крст је била употребљена грађа од дрвета спознаје, узрочника пада у грех, које је тако постало
оруђе искупљења. Два крака крста представљају милосрдност и суд и у хришћанској иконографији често носе сунце на једној и месец на другој страни, као симбола две природе Христове, које такође симболизује и вертикална, небеска, те хоризонтална, земаљска оса крста.
У индијанској традицији - представља људско обличје. Симбол је и кише, звезде, ватре од дрвета, девојаштва, четири главна правца и четири ветра. Средиште крста су земља и човек, које покрећу сукобљене силе богова и ветрова. Крст индијанске ложе уписан у кругу, представља свети простор, васељенско средиште.
У исламској - крст је савршена веза свих стања бића. Он је хоризонтално и вертикално ширење и највиши идентитет.
У келтској - има фаличко значење и симболизује живот и родност.
У кинеској - крст у квадрату је симбол земље, насупрот кругу као небесима.
У мајанској - крст у облику слова тау представља дрво живота и дрво хранива.
У маорској - знак је богиње месеца и симбол општег добра.
У мексичкој - представља дрво живота. Такође симболизује и четири ветра, па отуда значи и плодност.
У римској - представља уништење за злотвора.
У сумерско-семитској традицији - у Вавилону, крст са месечевим српом је повезан са божанствима месеца, а у Асирији, крст приказује четири правца сијања сунца. У Феникији је симбол живота и здравља.
Порекло крста
У готово свим деловима старог света пронађени су различити предмети који су настали давно пре хришћанске ере, а обележени су крстовима различитог облика. Безбројни примерци потичу из Индије, Сирије, Персије и Египта. Употреба крста као религијског симбола у претхришћанско доба и код нехришћанских народа је свеприсутна и била је повезана са поштовањем природних сила.
Облик крста као две прекрштене греде потиче из старе Калдеје, где се користио као симбол бога Тамуза (јер наликује мистичном слову Тау, првом слову његовог имена). Осим у тој земљи употребљавао се и у суседним земљама, укључујући и Египат.
Необична је, али и неоспорна чињеница да се крст користио као свети симбол давно пре Христовог рођења, а и након његовог рођења у земљама на које није утицало црквено учење. Грчког Бакха, тирског Тамуза, калдејског Бела, норвешког Одина - све су њих њихови поклоници обожавали уз помоћ неког симбола у облику крста.
Крст у облику „цруx ансате“ (анкха) носили су у руци египатски свештеници и краљеви (који су били врховни свештенички поглавари) у знак власти коју су имали као свештеници бога Сунца, а називали су га „знак живота“.
Различити облици крстова налазе се на египатским споменицима и у гробовима, а многи стручњаци их сматрају симболима фалуса (мушког уда) или полног односа. У египатским гробовима цруx ансата (крст с кругом или омчом на врху) је проналажен уз фалус.
Анкх се употребљавао и као симболи вавилонског бога Сунца и најпре је пронађен на новчићу Јулија Цезара (100-44. пр. н. е.), а затим на новчићу који је издао Цезаров наследник Аугуст 20. године пр. н. е. На Константиновим новчићима није анкх већ крст са четири једнака крака постављена усправно и водоравно. Тај крст се обожавао као „Сунчев точак“. Константин је био поклоник бога Сунца и приступио је хришћанској Цркви тек око четврт века након што је према легенди видео такав крст на небу.
Симболика свастике
Свастика (сскр. сwастица - срећан) - кукасти крст, по првобитном значењу је симбол Сунца. У Хитлеровој Немачкој је био симбол националсоцијалистичког покрета. Пре него што је 1935. године усвојена као нацистички амблем, свастика је представљала свети религиозни симбол или талисман за срећу у прехришћанској Европи, као и у многим религијама Оријента, Египта и код Индијанаца. Један је од најсложенијих симбола, преисторијски, универзалан. У свим традицијама је симбол добре коби, добрих предзнака, добре жеље.
У будистичкој традицији означава печат Будиног срца и симбол је доктрине његовог учења; у хиндуистичкој означава „добро је“ - симбол је живота, кретања, задовољства и добре среће; у индијској је симбол среће, плодности и кише; у кинеској је симбол савршенства, дуговечности, благослова.
Као древни симбол Аријеваца, сматран је приказом њиховог врховног бога Сунца и бога неба, Дјауса. Најстарија употреба знака откривена је Индији у Индус-долини. Индо-аријевци, прастари народ, користили су га као печат 10000 година пре Христа (Неолит) и значио им је као симбол управе, владара или самог аријевског народа.
Код словенских народа кукасти крст је био симбол среће, и као симбол нађен је у раном Винчанском писму из 6000. године пре нове ере. Руси имају специфичан назив за свастику: коловрат (коло - Сунце; врат - кретање) и за разлику од класичне свастике има осам кракова, мада се налази и са четири.
Познато је око 1200 облика свастике, а најстарији потиче из 12000. године пре нове ере. Има и изведених облика свастике, какав је, на пример, облик са краковима у облику криве у Баскији, који подсећа на двоструку спиралу. Такав је облик и кључасте свастике чији сваки крак представља кључ: то је врло обухватан израз симболизма кључева, где вертикална оса одговара свештеничкој функцији и солстицијима, водоравна оса краљевској функцији и еквиноцијима.
Свастика је један од најраширенијих и најстаријих симбола. Сусрећемо га од далекоисточне Азије до Средње Америке, у Монголији, Индији и северној Европи. Био је познат Келтима, Етрурцима, старој Грчкој, и од њега је изведен орнамент који се назива грчким. Неки су тврдили да потиче од становника Атлантиде, што је требало да потврди његову велику старост, а у вези с исконским традиционалним значењима.
Свастика је један од највишезначнијих симбола који су бројне цивилизације прихватиле као главно знамење. Свастика симболизује вертикалну осовину точка са четири крака, чије је кружно кретање приказано заврнућем сваког појединог крака, као да траке вијоре на ветру или као да су стопе у покрету... Романски ликови Христа често су приказани око неке спирале или свастике: ти ликови дају ритам ставу, распоређују покрете, наборе одеће. Тиме се поново уводи стари симбол стваралачког вртлога око кога се постепено распоређује хијерархија створења која еманирају из њега.
Без обзира на то какво значење имала, свастика очигледно указује на кружно кретање око средишта, око непомичне осе која је стожер појавног света. Она је симбол настајања универзалних циклуса, токова енергије: не овосветовне, него деловања начела на појавност. У том смислу дуго се могла сматрати Христовим знамењем од катакомби на средњовековном западу до несторијанизма у степама; а у том смислу је и знамен Буде, јер приказује Точак закона (Дхармачакра) који се окреће око свог непомичног средишта. У његовом средишту је понекад приказан Агни. У масонском симболизму средиште свастике представља поларну звезду, а четири гамме које је чине представљају четири главна положаја Великог Медведа око ње.
Изгледа да два смера окретања свастике немају значења које им се покушавало приписати. Но та два смера указују на два навоја двоструке спирале, двојаки ток јин и јанг космичке енергије, окретање света виђено с једног и другог пола.
У хиндуској иконографији свастика понекад замењује точак. Она је и знамен Ганеше, божанства спознаје, а понекад појавни облик врховног начела. Равни делови крста свастике одговарају уопштеном симболизму, али закривљени делови указују на то да спољне ствари света не воде директно у средиште, у бинду. Пут начела је закривљен (вакра).
У Кини је свастика знак за број десет хиљада, што је свеукупност бића и појавног. Она је и првобитни облик знака фанг: показује четири смера четвртастог простора, земље, водоравно ширење из средишта.
Литература:
1. Александар Милинковић – Мали лексикон окултизма
„Плато“, Београд, 2000.
2. Марио Лампић – Мали речник традиционалних симбола
„Либретто“, Београд, 2000.
3. Ј. Цхевалиер, А. Гхеербрант – Ријечник симбола
„Романов“, Бања Лука, 2003.
за СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ
приредила: Надица Јанић
www.yоутубе.цом/СербТВ
Навигација
[0] Индекс порука
[#] Следећа страна
Иди на пуну верзију