Сваке, па тако и ове године летњи месеци у Херцеговини протичу у знаку сећања на жртве стравичних злочина које су спровеле усташе 1941. На данашњи дан те године је у селу Чаваш убијено 102 становника, од тога 54 деце млађе од 14. година. Побијени су безмало сви мештани који су се затекли у селу, осим Вељка Милошевића којег усташе случајно нису ухапсиле и тада четрнаестогодишњег Божидара Михића који је успео да побегне са губилишта.
У злочину су страдали чланови фамилија Милошевић, Мијатовић, Милетић и Михић, као и Илија Пивац, најамни радник који се случајно затекаоу селу.
Усташе су дошле из Стоца, предвођени Марком Катићем и Видом Скарамуцом, а затим су им се придружили локални Хрвати из села.
Три дана након злочина из Љубиња је у село дошла жандрмеријска патрола да испита случај. И сам командир усташке станице у Љубињу, Назиф Салман, који је састављао извештај о овом злочину, био је згрожен догађајима о којима су очевици сведочили.
У материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача БиХ наведена су имена 34 учесника у масакру Срба села Чаваш:
Боро М. Иван, Боро Л. Перо, Боро Л. Бошко, Боро Н. Вид, Боро Н. Мате, Боро Н. Бошко, Боро Ш. Перо, Боро М. Лука, Боро П. Мишко, Боро В. Перо, Боро Б. Марко, Боро М. Јанко, Боро М. Никола, Боро В. Ђуро, Башадир П. Никола, Башадир Ђ. Влахо, Башадир П. Марко, Вујиновић Грга из Бурмаза, Воденац-Рагуж Иван из Храсна, Катић Марко из Прења, Паламета Н. Вид, Паламета С. Никола, Паламета Н. Никола, Паламета И. Перо, Паламета М. Илија, Паламета Л. Никола, Паламета Л. Марко, Паламета Љ. Стојан, Рагуж Станко из Крушева, Рамљак И. Вид, Скарамуца Вид, Скарамуца И. Бошко и Скарамуца И. Перо. У тим материјалима је, такође, наведено да су најкрволочнији извршиоци овог злочина били Рамљак И. Вид, Боро Н. Вид, Боро Н. Мате и Паламета С. Никола.
Жртвама усташког геноцида у селу Чавашу након рата је подигнут споменик, али то нису учинили званични органи власти, већ преживели чланови породица чавашких жртава, уз помоћ својих рођака исељеника у Америци.
У периоду после Другог светског рата село Чаваш се обновило али је поново страдало током рата у БиХ. Споменик жртвама су Хрватска војска и ХВО-а минирали крајем марта 1993. године. Село Чаваш је тада потпуно опустошено и спаљено, а становништво је протерано. До сада су се у село вратила само два старачка домаћинства, Милошевића и Мијатовића. Остаци споменика су пренети у манастир Тврдош, недалеко од Требиња.
Данас је у селу служен парастос у помен жртвама злочина
https://www.youtube.com/v/WxT-rJ0LoHoЗгрожен овим дешавањима у родној Херцеговини, Јован Дучић је 1942. године написао песму за коју би се данас рекло да је шовинистичка:
СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.