Аутор Тема: Најлепша српска поезија  (Прочитано 1409 пута)

Ван мреже Драган Обреновић

  • Редакција СДНКП
  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 405
  • R1b-U152>FTA42008
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #60 послато: Децембар 05, 2021, 03:14:25 поподне »
Љубивоје Ршумовић
ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ

Домовина се брани реком
и рибом у води
и високом танком смреком
што расте у слободи.

Домовина се брани цветом
и пчелом у цвету
маком и сунцокретом
и птицом у лету.

Домовина се брани књигом
и песмом о небу
сестрином сузом и мајчином бригом
и оним брашном у хлебу.

Домовина се брани лепотом
и чашћу и знањем
домовина се брани животом
и лепим васпитањем.

Ван мреже Број 1

  • Уредник
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3482
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #61 послато: Децембар 05, 2021, 06:14:29 поподне »

Бранко Миљковић

ПРОПОВЕДАЊЕ ЉУБАВИ

Нема мене ал има љубави моје;
Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости.
Довршава се дан у њеној захвалности
Слично музици слично празнини, спокојем.

Она ће сачувати намере моје и твоје
И васкрснуће мртве рођендане по милости.
У подножју ветра немерљива сен охолости
Нестаће у пепелу оних што више не постоје.

У пусто срце у мртво време ме зови,
Минула чежњо, да се свет понови.
Ако не сазнах љубав и успавах свој ум,

Па ми је празан дан који још дошао није,
Ко грану која се издужује у узалудан шум
Нека ме недостојног ветар обавије.

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4112
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #62 послато: данас у 01:32:37 пре подне »
СУМАТРА
Милош Црњански

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток
место њега тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала,
као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и леденегоре, благо, руком.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Број 1

  • Уредник
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3482
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #63 послато: данас у 08:37:23 пре подне »
Бранислав Брана Петровић (1937-2002)

ПРВА ПЕСМА ЧОВЕКОВА

Мирославу Егерићу

Ових дана, ових дана
ја и моја жена
градимо себи прво дете
ооох
да нас видите само
како једно на друго кидишемо
као у доба очева гранате
пољупци лете
пљуште
лете
то нас двоје решавамо Питање Светско
то се ми са човечанством солидаришемо

жено моја
ох
жено моја
појмиш ли шта се ноћас
у овом прозаичном собичку збива
то ми из ничега, из ничега
јој из ничега
градимо човека жива
човека
то је надреалиста што жедан кад је птице лови
мангуп што у своме телу кромпир сеје
спадало које отаџбину прода
рингишпил у брод прекује морем плови
онај фантастичан што речи уме да изговара
па то је онај што на земљи једини уме куће да зида
и да их никад довољно лепе руши
знаш ти ту гладницу што са вулканима другује на дну мора
онај што страшно много псује пије и пуши
жено моја
још из тебе светлост Дубровника муца
тријумф морске соли
пронашао сам, ура:
твоја су колена горка
као образи гвоздене руде
али чуј речи
којима даривам људе;
хиљаду пољубаца треба за прћасти носић само
тај величанствени извор слина
а колико љубави за руке ребра ноге
а тек за оне ствари
жено моја храбро јуришај на ме
иако сам овако незграпан и чупав

не штеди пољупце за будућег фантасту
пољупце за нашег сина

Сневам:
у пролеће
татину цурицу
ван дана и градске буке
далеко од школе тате маме
одмами пољско цвеће
кад тамо у парку на клупи један је међед чека
тај дрипац толико дрзак да моју ћеркицу љуби
а он је љуби љуби
отима се она
ал
не одустаје момак груби
буде под њима много траве свело
а негде у поноћ њено се отвари тело
у њему
јој
ал морам признати да је то посао неког великог бога
почиње авантура човека још једнога.

А мамин дечко
прескаче зидове градске
и прогоне га сељаци што краде њихово воће
али он краде јер он је мушко и тако му се хоће
и шта му ко може
нека сав свет искочи из коже
јер он ће једнога лета у пољу
у вихору ратном на ужареној морској плажи
једној лепотици безобразно
ВАЖИ ЛИ
НЕ ВАЖИ
покажи јој сине мој покажи
ооох
за твоју снагу
на животињу ноћас гладну личи твој тата
а твоја сирота мајка
од превеликог страха
с њим се у коштац
хвата.
« Последња измена: данас у 09:10:06 пре подне Број 1 »

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1340
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #64 послато: данас у 09:21:15 пре подне »
                        НЕ ЗАБОРАВИ СИНЕ

Не заборави сине имена ти твог.
Не, никад се не одричи ти порекла свог.
Када сија сунце и кад киша роси.
Помоли се Богу и сети се ко си.
Не заборави порекло на крају ћеш видети
од добраг си рода, нећеш се постидети.
Настави увек тако као и твоји преци.
Никад пред никим не клечи, ко си и шта си, реци.
Од српског си рода са обадве стране.
Не дозволи ником да ти ломи гране.
Видиш шта нам чине и шта нам се ради.
Откинуту грану поново засади.
Кажи своме сину, кажи својој деци.
Одакле смо дошли и ко су нам преци.

                                 БОРКА ДРАГОЉЕВИЋ, Нови Сад