Не видим ништа германско у наставку -штак (ако се на то мислило). Као у речима горштак, планинштак, итд.
Овај наставак је нарочито заступљен (или барем - био заступљен) у ЦГ, како би се означила славска припадност:
Ђурђевштак, Никољштак, Јовањштак, итд.
Својевремено је на форуму било дискусије о називима за славску припадност.
Већина на форуму користи називе са наставком -штак, и ту не видим ништа неправилно. Ипак, вероватно се ти називи користе по инерцији и аналогији са називима других слава.
За неке славе постоје и други називи, који се такође могу употребљавати. Написаћу овде све називе које је користио Радослав Љ. Павловић у радовима „Сеобе Срба и Арбанаса у ратовима 1876. и 1877-1878. године“ и „Жалица, Сеоце, Штава, Мрче, Луково и Требиње“, међу има и оних са наставком -штак:
• Св. Врачи – врачевци
• Никољдан - никољштаци
• Св. Тома – томинчани
• Лучиндан – лучинци
• Св. Ђорђе – светођорци (није јасно да ли се мисли само на оне које славе и преслављају Ђурђевдан и Ђурђиц, или који славе бар једну од ових слава)
• Ђурђевдан – ђурђевштаци
• Илиндан – светоилинци
• Св. Мина – светоминци
• Арханђеловдан - светоарханђелаци
Ово су и други називи слава које је аутор користио:
Св. Агатоник, Ђурђиц, Андријевдан, Петровдан, Марковдан, „Вељи Госпођиндан“, Св. Петка, Богојављање (назив за славу „Богојавци“), Митровдан, Св. Пантелејмон, Св. Јован Милостиви, Св. Ћирик.
На крају да напоменем називи слава могу бити различити у одређеним нашим крајевима, као и да овај списак није нешто што је обавезујуће за све да користе, већ само као једна од могућности.