Док једни монашки смерно преиспитују, и метафизички избаждареним вагама одвагују сваку Божију реч, неки други изгледа баш нимало одговорности према речи немају.
Откуд и зашто сад
слов(ес)о?
То нису синоними, и увођењем слова, из темеља се мења грб. Стари грб, који је старији од и те крилатице, за коју ће претпостављам везивати слова (јер још не знамо које ће тачно слово упослити), деградирају како би подишли нечему што је настало узгредно, и зато што то народ користио као нешто што му се допало, а што само по себи није тачно.
Крилатица "Само слога Србина спасава" датира из 1860. године, када се по први пут појављује у "Песмама" Јована Драгашевића, нешто ранија је можда она "Свети Сава српска слава", али то је све 19. век, док наша Православна црква тај грб користи од уједињења Карловачке и Београдске митрополије 1726. године.
На ваљда свим примерима емблазона тог грба, јасно се види да су то огњила, а не слова.
Као таква улазе и у Устав Српске православне цркве 1931., а као таква остају и након измена устава из 1947. године.
Та дискусија, да ли се ради о оцилима/огњилима или тетраграму је ваљда стара колико и такозвани "српски крст". Гледам како се на Крстарици о томе већ десет година води дискусија на теми о Хералдици.
Јесте, али то је нека друга дискусија, овде је питање хоће ли они сачувати континуитет, или ће сад направити дисконтинуитет са досадашњим грбом, и заједно своју дискусију преместити из атмосфере Црквеног сабора, у атмосферу Крстарице? Јер до сада, према блазонима грба СПЦ (1931, 1947), у грбу се налазе огњила, а у овом предлогу пише слова (не знамо још која), што значи да више неће бити огњила. То није питање терминологије оцило-огњило, па шта је правилније, или прикладније језику хералдике. То су различите ствари. Слово и огњило су различити као и коњска глава и огњило.
