Хипотеза која ми је пала на ум у вези Илира - да ли код њих треба рачунати на један старији J2b2 Z628 "индоевропски" слој (прецизније говорећи, индоевропеизован, али пристигао на Балкан у индоевропском "руху") и млађи R1b U152 слој? Одмах се ограђујем да у овој "једначини" не узимам у обзир E-V13, јер претпостављам да су већина њених подграна уствари потомци неиндоевропских староседелаца Балкана, накнадно асимилованих у ИЕ на самом Балкану; наравно, остаје могућност да су одређене подгране ове хаплогрупе на Балкан доспеле и са ИЕ миграцијом.
Старији ИЕ слој би могао да се веже за Илире на подручју Црне Горе, Албаније, КиМ и можда источним деловима БиХ и западним деловима Србије; то је, по Катичићевој лингвистичкој квалификацији, "староилирски" или "прави илирски" слој, чије почетке (досељавање на Балкан из Подунавља и Паноније) су стручњаци из сарајевског Центра за балканолошка испитивања ставили у касни енеолит и рано бронзано доба (око 2600/2500-2000. п.н.е.), као наставак касновучедолских традиција; главни "потомци" овог слоја у данашње време би били припадници хаплогрупе J2b2 Z628 (западнија подграна Y15058 и јужнија подграна Z638).
Млађи ИЕ слој би могао да се веже за "делмато-панонске" Илире (по Катичићевој класификацији) који су обухватали највећи део данашње Хрватске и БиХ, а чији почеци (досељавање на Балкан) сежу у крај бронзаног доба (1200-1100. п.н.е.) и могу се везати за Културу поља са урнама, чије је ширење из централне Европе на југоисток довело до великог померања народа који је био узрок Бронзанодопског колапса; заиста се запажа у то време, али и касније током халштата (старијег гвозденог доба), ширење традиције спаљивања покојника и похрањивања остатака у урне на Балкан из правца севера и северозапада; претходна традиција, која се везује за старији илирски слој, је скелетно сахрањивање, обично испод мањих или већих тумула (хумки), ова традиција се очувала на простору бронзанодопске гласиначке културе, из које ће израсти познатија гвозденодопска гласиначка култура. Очигледно је крајем бронзаног доба и почетком гвозденог доба дошло до потискивања старијег ИЕ слоја са севера и запада, а главни носиоци "новог таласа" би могли да буду припадници U152 хаплогрупе; Катичић је уочио разлике у антропонимији (личним именима) између западнијих Делмата, Панонаца и њима сродних племена у односу на "праве Илире" на југозападу Балкана; наглашавам да су и Делмати и Јаподи, као вероватно и низ других племена која се рачунају у "делматско-панонски" слој углавном практиковали скелетно сахрањивање, а не спаљивање (Делмати искључиво скелетно, док је код Јапода спаљивање почело да претеже у каснијем периоду), али у тим традицијама би могао да се огледа процес прожимања и асимилације старијег и новијег слоја, који су по свом језичком прапореклу вероватно били сродни.