Ови по којима је Црна Гора задобила славу су преци управо Монтенегрина (Стара Црна Гора, Катунска нахија), тако да ова подела само условно стоји. 
Можда ово није толико битно за ову тему, али ако говоримо о црногорској слави, морамо разлучити најпре о којој Црној Гори се ради. Ако узмемо историјску Стару Црну Гору - четири нахије, логично је да се ради о слави племена са овог подручја. Но, ако посматрамо модерну Црну Гору, ону која је и формално Берлинским конгресом постала независна држава, онда морам рећи да је слава неких брдских и херцеговачких племена (која се од тог доба почињу сматрати Црногорцима) далеко већа и већег домашаја. Треба имати у виду допринос Куча, Дробњака, Пивљана, Риђана, Никшића у млетачко-турским ратовима 17. века, Брђана у аустријско-турским ратовима 17/18. века, о Бокељима и Приморцима да не говорим. Акције Староцрногораца су биле прилично ограниченог домашаја и већином су се сводиле на одбијање непосредне османске агресије на сопствено подручје.
Две историјске анегдоте говоре поприлично сликовито о овоме.
Свима је познато да је Његош (Раде Томов) наредио да се убије Петар Кршикапа, један од дробњачких ратника који је учествовао у убиству Смаил-аге Ченгића. Кад га је владика позвао на Цетиње да му да агиног коња и пушку, он је одговорио (парафразирам) - шта ће њему пушка на Цетиње, да њоме свраке гађа?
Друга је дијалог између краља Николе и васојевичког првака Авра Цемовића, после балканских ратова, где је краљ у наступу беса Авра назвао "курвиним сином". На то му је Цемовић одговорио: моју мајку називаш курвом? Она је пунила пушке борцима на борбеним положајима, док је твоја мајка продавала укљеве на которском пјацу. Претпоставља се да је због ове речи Никола наложио да се Цемовић отрује.
Неспорно је било виђених јунака међу Староцрногорцима, али је много од те црногорске славе заправо стечено борбама брдских и херцеговачких племена.
