Вјера и култура Срба > Православље

Колика је по вама улога СПЦ у отуђивању и нестанку Срба католика и муслимана?

(1/24) > >>

LLL:

Još starih mapa:
https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/originals/65/e3/78/65e378c605a33a2a231d0e4e38717dea.jpg
http://i.imgur.com/1v2XYdI.jpg
https://i.pinimg.com/736x/b6/ed/dd/b6eddd38f87d37f2054207993c9a741f--ancient-maps-ottoman-empire.jpghttp://i.imgur.com/zIQmXvW.jpghttps://s-media-cache-ak0.pinimg.com/originals/68/fb/98/68fb98466fd23b11c4d681d57b694ecd.jpghttp://i.imgur.com/zNAUXpV.jpghttp://kroraina.com/makedonija/Karti/Ethno/VolkerkartevonMittel-undSudosteuropa.jpghttps://s-media-cache-ak0.pinimg.com/originals/b0/55
/53/b05553a135e58ed33b5f64a6ecf4fe3c.jpg

НиколаВук:
Чини ми се да се доста укоренила међу нашим људима једна илузија да је наводно СПЦ крива што су "Срби" католици и "Срби" муслимани издвојени из српског етничког корпуса, наводно су они ка нама пришли братски, раширених руку, желећи да "остану" Срби а онда их је наша Црква грубо одбила јер нису православни.

Данашњи Хрвати-католици у Босни и у Херцеговини највећим делом не потичу од конвертита, или барем не од скорашњих конвертита (не рачунам оне у Поповом Пољу од којих неки и даље славе славу, они чине врло мали део свеукупне католичке популације у БиХ); има сигурно породица које су се покатоличиле, а потичу од нпр. херцеговачких влаха или племена из ЦГ који су се селили ка западу, али мислим да главнина њих потиче од становништва које можда никад ни није било православно, већ када је дошло до расцепа Цркви, они су остали на западној страни границе; остављам могућност да одређени део ових "старих католика" потиче и од средњовековних конвертита са православља на католичанство (можда после укидања стонске епископије). Језик је друга ствар, преци тог становништва су несумњиво дошли у те крајеве приликом сеобе Срба на Балкан, али већ током 18. и 19. века се види да они не користе српско национално име, штавише Гиљфердинг нпр. јасно пише у свом путопису како они под Србима подразумевају само православце, док себе називају Латинима или користе регионалне одреднице (Херцеговци, Босанци, Далматинци и сл.), а језик називају "нашким", никада српским. Ово свакако није због неког измишљеног одбијања од стране СПЦ, већ управо зато што су их фрањевци и Католичка црква уопште подучавали да они нису Срби, већ да су нешто посебно; то "нешто посебно" нису могли у том тренутку да дефинишу ни они сами ни њихова Црква, али је било од велике важности само да не буду Срби, како се не би идентификовали, на основу језика и сродног порекла, са православљем и немањићком-светосавском традицијом; кроз 19. век се тај идентитет уобличавао, прво су били "Илири" па чак и "Југославени" да би на крају постали Хрвати. Оно што хоћу да кажем је да није њих СПЦ одбила, већ су они одбијали српство због православља, јер су их тако инструирали њихови духовни оци - фрањевци.

Слично би се могло рећи и за муслимане, с тим што су они имали додатни моменат да су у оквиру Отоманског Царства били повлашћена класа, те никако нису, по њиховом мишљењу, могли бити исто што и "бедна раја"; отуд прихватање турског идентитета, али не као етничког већ религијског (јер у исламу, тј. по шеријату нација није битна и не гледа се благонаклоно на испољавање национализама, већ се само гледа религијска припадност). Дакле и муслимански отклон према српству се не може сагледавати на основу наводног одбијања од стране СПЦ, већ управо због њихове припадности муслиманском свету, где су од стране својих хоџа, мула, имама и осталих били инструирани да је православље нешто туђе, непријатељско, на неки начин њихова "ружна прошлост" из које су побегли у "светло ислама", нешто што је остало иза њих и коме сада припада само "бедна раја" над којом владају и од чијег рада живе.

Ретки су примери људи који су били католици или муслимани а да нису били "заражени" овим конфесионалним погледом на свет (што је највећим делом била заслуга управо Католичке цркве и муслиманских свештеника), где је бити Србин значило - бити православац; најпознатији су свакако Иво Андрић и Меша Селимовић.

dko:
Николика. Католичка црква и исламска вера су неупоредиво доминатније и утицајније култур-политички од наше цркве. Никаква пан-конфесионална агитација српске елите у 19. и 20. веку не би могла, нити је могла, да "врати" или врати Хрвате и муслимане међу Србе, нити да их "задржи" или задржи међ Србима, без обзира на фактичко или хипотетичко опонирање из СПЦ. Исто толико важна је чињеница да је секуларни средњеевропски култур-супрематизам, оличен у деловању Аустро-Угарске монархије, као и у митлојропаjише интелектуалном миљеу, доминатнији и агресивниjи од било каквог друштвеног става СПЦ.  Хрвати и муслимани 19. и 20. века формирали су се под пресудним утицајем ове две струје, једне духовне, друге секуларне, чији елементи су често били и сукобљени, али су у односу на српски духовни елемент доминатни. Свакако, у негативном смислу. Чак, оваква запитаност - колико је СПЦ одговорна за нестанак Срба к. и Срба м. - првенствено сведочи српску добру намеру, али и наиву, да не кажем подложност културној хегемонији секуларистичког типа.

НиколаВук:

--- Цитат: dko  Август 28, 2017, 06:22:48 поподне ---Николика. Католичка црква и исламска вера су неупоредиво доминатније и утицајније култур-политички од наше цркве. Никаква пан-конфесионална агитација српске елите у 19. и 20. веку не би могла, нити је могла, да "врати" или врати Хрвате и муслимане међу Србе, нити да их "задржи" или задржи међ Србима, без обзира на фактичко или хипотетичко опонирање из СПЦ. Исто толико важна је чињеница да је секуларни средњеевропски култур-супрематизам, оличен у деловању Аустро-Угарске монархије, као и у митлојропаjише интелектуалном миљеу, доминатнији и агресивниjи од било каквог друштвеног става СПЦ.  Хрвати и муслимани 19. и 20. века формирали су се под пресудним утицајем ове две струје, једне духовне, друге секуларне, чији елементи су често били и сукобљени, али су у односу на српски духовни елемент доминатни. Свакако, у негативном смислу. Чак, оваква запитаност - колико је СПЦ одговорна за нестанак Срба к. и Срба м. - првенствено сведочи српску добру намеру, али и наиву, да не кажем подложност културној хегемонији секуларистичког типа.

--- Крај цитата ---

Управо тако. Заправо је то повезивање Срба искључиво са православљем дело Католичке цркве и муслиманских клерика, а не СПЦ, као што је показано у горњим примерима. Добар пример за потпуно супротни случај су Албанци, код којих није постојао притисак да се њихово народно име веже само за једну конфесију, те данас постоје муслимани, католици и православци Албанци.

Amicus:
Занимљива тема, LLL.

То је питање, или боље речено одговор за проналажење главног кривца за одбојност која постоји између Срба православних, и оних који говоре српски, а не признају себе за Србе, и наравно, који нису православни.

Улога Пећке патријаршије, или како су је уопштено суседи звали Грчко-источне цркве, била је безначјана, самим тим што ти људи више нису били део њеног корпуса.

Оно што је кумовало раздору међу браћом, а јесте везано за промену вере, јесте и промена друштвеног положаја. Како је то углавном било на боље, код онога ко је променио веру, код оних који то нису урадили, такви људи изазивали су одбојност, пре свега из моралних разлога, а те разлике су се огледале касније и у сукобу класа, између који је увек постојала свест о пореклу оне друге, и која је углавном била негативна у оба правца.

Пећка патријаршија, а још мање модерна Српска православна црква, никаквог утицаја ту није могла имати. Она је за Србе саме била само утолико посебна, што је углавном пратила судбину народа, и што се народ с њом увек идентификовао, понекад и дотле да су људи мешали појмове вере и народности.

Верске институције оне друге стране, углавном су биле уперене против српских подухвата, и логично је да и њихова паства буде више или мање сагласна са таквим деловањем. Било је кроз историју и ту позитивних примера, али што год их је било, с друге стране су углавном неславно завршили.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна