9. Бугарин, Никољдан, Рујишта, Беране, E-V13>Z5018>S2979>L241
Нема ближих поклапања на пројекту. Поседује повишену вредност DYS643=14 коју имају једино припадници рода Б из табеле СДНКП, а са припадницима тог рода дели и вредност DYS549=11, међутим на основу појединих других вредности се може отписати припадност тестираног споменутом роду.
Милисав Лутовац је забележио следеће:
Бугари (6 к., славе Никољдан), од чобанчета које је било пристав код кораћа. Због вредноће ("вредан као Бугар") добили презиме Бугари.
Тестирани је у упитнику навео два предања. У првом се само спомиње да потичу од Дрекаловића из Куча, а у другом, које је прецизније, да потичу од Ивановића са истом славом који су најпре избегли у Ровца, а одатле прешли у Рујишта. Како се зна да су Дрекаловићи једно време боравили у Ровцима, сигурно се мисли на Ивановиће који су грана Дрекаловића. Међутим, са овим резултатом су оба предања оборена јер је за Дрекаловиће утврђено да припадају грани роду Куча и грани E-BY165837.
Милун Петрић, Рујишта код Берана и Рујиштани ... М3, Беране, 2001. стр. 117.
Удовица Крста Ивановића из Куча са три сина: Јоксимом, Максимом и Милом побјегла је из свог пре-бивалишта од крвне освете. Звали су је Зелена, због боје очију, а право име јој се не зна. У потрази за новим стаништем, дошла је преко Трешњевика у долину Лима и, према неким мишљењима, населила се у близини села Лушца, а, према другим, у близини Трепче. На овом станишту није остала дуго, јер су Васо-јевићи прогонили невасојевићко становништво, па је Зелена морала да напусти тек формирани дом. Одселила се у Лукавицу, која се налази у непосредној близини села Црвљевине. Ова сеоба Зелене и ње-них синова догодила се, највјероватније, почетком и у току прве половине XVIII вијека. У једном од неких похода, Турци су наишли преко Лукавице и одвели са собом Зелениног сина Јоксима. Нијесу услишили мајчину молбу да га ослободе. Следећег дана Зелена је отишла у Бихор да тражи сина.
Једна муслиманка јој је рекла да је он спаљен на оближњем узвишењу, и показала је Зелени то брдо. Уплакана, она се вратила синовима у Лукавицу. И дању и ноћу отада причињавао јој се призор спаљива-ња сина, и пламен из правца брда на којем је уморен. Због тога, а и усљед страха од Турака, ријешила је да потражи сигурније мјесто.
Са синовима, мало завјежљаја и нешто ствари из старе плотаре, путујући преко шума и пропланака, стигоше у рујишку котлину. Ту су живот већ били започели скоро досељени Кораћи и Петрићи. Зелена је могла да се увјери да је овдје насеље постајало много раније, али и да су та прва племена напустила село. Настањени нешто прије Зелене, Кораћи и Петрићи су заузели плодну земљу у Рујиштима. Она је са синовима била присиљена да ради на посједима ових малобројних досељеника, да крче шикаре и пре-тварају их у обрадиву земљу.
Оветани се Зелена на рубу шуме у близини Мале ријеке негдје половином XVIII вијека и са синовима поче вриједно да обрађује земљу. Најчешће су радили код Кораћа. Највише су крчили шуму, а на пита-ње: ''Како раде момци?'' одговор је био: ''Радни, брате, као Бугари!'' Тако су Зеленини унуци, синови Максимови и Милови добили презиме Бугарин. Славе Св. Николу, као и Ивановићи из Куча.