Аутор Тема: Жумберачки ускоци  (Прочитано 33050 пута)

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #40 послато: Јул 18, 2014, 03:06:42 поподне »
Довољно је погледати турски попис Херцеговине и видјети колико се често јавља име Вигањ.
Нагађање о томе да су сви Вигњевићи потомци овог гатачког Вигња је у најмању руку смијешно.

Перо, читај! Рекох ЈЕДНИ Вигњевићи су вероватно од тог Вигња Плишчића.

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #41 послато: Јул 18, 2014, 03:10:30 поподне »
Перо, читај! Рекох ЈЕДНИ Вигњевићи су вероватно од тог Вигња Плишчића.
Не кажем да ти то тврдиш, већ је овдје очигледно да аутор тврди да су сви херцеговачки Вигњевићи поријеклом од Вигња Плишчића. Довољно је погледати колико се пута и у колико се мјеста јавља име Вигањ у турском попису Херцеговине.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #42 послато: Јул 18, 2014, 03:21:37 поподне »
Човек говори конкретно о средњовековним Вигњевићима из Гацка, не из целог света.

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #43 послато: Јул 18, 2014, 03:36:35 поподне »
Да ли је књига ограничена на гатачки крај или се односи на "војводство Светога Саве"?

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #44 послато: Јул 18, 2014, 03:45:31 поподне »
Немој да банализујеш сад. Какве везе наслов има? У овом случају реч је о гацконским Вигњевићима. Нема речи о осталим, којих је свакако било. Помиње се родоначелник, година када се први пут ова породица јавља у изворима, итд.




Окир СРБ

  • Гост
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #45 послато: Јул 18, 2014, 04:07:22 поподне »
Не банализујем.
Погледај турски попис Херцеговине, погледај само потез Гацко-Билећа-Требиње-Столац (да не буде да идем у ширину, у Полимље и даље) и видјећеш да се име Виган/Вигањ јавља пуно пута (син Милата, син Бојака, син Брајана, син Степана, син Радана, син Ивана).
Најлакше је везати један род за неки гроб или стећак само на основу истог имена/презимена.
Данашњи носиоци тога презимена, посебно ови несретници на Жумберку, могли су га добити неколико вијекова посље овог пописа и уопште не морају имати везе са овим људима који су поменути.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #46 послато: Јул 18, 2014, 04:13:28 поподне »
Опет ти о свим херцеговачким Вигњевићима, иако је реч само о гацконским. Друго, не повезујем их са жумберачким, то је урадио Скарић и то сам поставио у уводном тексту о Жумберачким ускоцима (иако не помиње ове од Гацка, већ се ослања на топониме). Ово из Новакове књиге сам поставио више као одговор Синиши на оно "Истражујем мало презиме Вигњевић...". Не знам шта овде није јасно??

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #47 послато: Јул 18, 2014, 05:03:27 поподне »
Вјероватно сте обојица у праву.

Што се тиче жумберачких Вигњевића, треба рећи да су забиљежени још у попису Жумберчана 1551. године. С обзиром да су дошли у посљедњој сеоби 1538. нису нашли мјеста у самом Жумберку већ су 1549. смјештени у Мариндолу, односно засеоку Пауновићима гдје их има и данас. Православни су.

Припадају групи Срба са Цетине која се вјероватно након пада Врлике под Турке 1522. доселила из источне Херцеговине. Ту сеобу је иначе предводио кнез Хераковић са Цетине. Зашто спомињем Хераковиће? Када су у 16. вијеку и Хераковићи и Вигњевићи добили племство од Аустрије потврђен им је потпуно истовјетан грб-ратник са буздованом у једној и мачем у другој руци. Узимајући у обзир да су дошли у истој групи досељеника, да им је потврђен истовјетан грб за претпоставити је да су Вигњевићи и Хераковићи у Жумберку од истог рода. Такође и слава им је иста-Никољдан.

Есад Куртовић у свом раду о власима Бобанима помиње и устаљено презиме Вигњевић код влаха Бобана у дубровачком залеђу. Ристо Милићевић цитирајући Марка Вегу такође говори о Вигњевићима у Бобанима који су се као презиме одржали и у 16. вијеку у Херцеговини. Иако Вигања има много у Херцеговини, као што је Петар и навео, једино су ови у Бобанима усталили презиме, које је преживјело и турску најезду. Куртовић наводи 1440. извјесног Херака Вигњевића у Бобанима. СЕоба Срба са Цетине је била неких 100 година након тог помена. Да ли је Херак Вигњевић из Бобана оставио потомство које се прозвало Хераковићима и заједно са осталим Вигњевићима учествовало у сеоби крајем 15. вијека у Цетину, а у 16. вијеку и у Жумберак? Наравно не можемо знати, али је овакав сценарио сасвим могућ.

Поготово ако се зна да су предио Врлике и Цетине по турском освајању држала турска аристократијеа херцеговачког поријекла (Боровине).




Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #48 послато: Новембар 30, 2014, 03:40:15 поподне »
Овај попис поменусмо, али га не постависмо целог, па ево сад цео са свих 311 имена.

Драго Роксандић - Попис жумберачких ускока из 1551. године



Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #49 послато: Новембар 30, 2014, 04:57:00 поподне »
Овај попис поменусмо, али га не постависмо целог, па ево сад цео са свих 311 имена.

Драго Роксандић - Попис жумберачких ускока из 1551. године

Занимљива ствар, Амикусе. Досад смо углавном видјели само фрагменте овог документа, а први пут га видимо у интегралном облику и то са насловом PRIUILEGIUM PRO RASCIANIS.

Очигледно је да се назив овог оригиналног документа није допао хрватским историчарима, јер га упорно игноришу и настављају своју бесмислену причу о крајишким Србима као романским Власима.

Овај документ је заправо први документ који је нека врста уговора између Срба и Хабсбурга. Након овог било је још сличних докумената.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #50 послато: Новембар 30, 2014, 05:23:35 поподне »
Занимљива ствар, Амикусе. Досад смо углавном видјели само фрагменте овог документа, а први пут га видимо у интегралном облику и то са насловом PRIUILEGIUM PRO RASCIANIS.

Очигледно је да се назив овог оригиналног документа није допао хрватским историчарима, јер га упорно игноришу и настављају своју бесмислену причу о крајишким Србима као романским Власима.

Овај документ је заправо први документ који је нека врста уговора између Срба и Хабсбурга. Након овог било је још сличних докумената.

И ја сам био изненађен кад сам га нашао, што кажеш, у овако интегралном обилику. Али осим овог пописа, других за сада нема. Недавно сам подигао из библиотеке Urbarji za Belo Krajino in Žumberak (15.-18. stoletje), од Душана Коса, у коме је објављен и Urbar deželnoknežjega gospostva Žumberak iz leta 1498, али то је време које не покрива ову тему.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #51 послато: Април 30, 2017, 04:47:56 поподне »
НАЈСТАРИЈА СРПСКА НАСЕЉА ПО СЈЕВЕРНОЈ ХРВАТСКОЈ (ДО 1597. ГОД)

     …Турске провале у XV и XVI веку учинише, да су многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморја и северне Далмације уклонили се стално са својих огњишта и настанили по овој области. Због тога је Загреб убрзо постао средиште нове етничке Хрватске, а границе горње Славоније знатно се помакоше на Север – до реке Лоње. И у главном, од средњег а доцније и од источнога дела тако сужене области, када се у њу око 1540, почеше стално насељавати многе српске православне породице, основана је прва војничка — Словинска Крајина, која је касније прозвана Вараждинским Ђенералатом. А када је Карловачким Миром 1699. год. и доња Славонија поново ушла у састав Аустро-Угарске Монархије, почеше представници власти све више идентификовати и Ђенералат Вараждински са Хрватском, називајући Славонијом само ново задобивену доњу Славонију. – Тако ето, мало по мало, током XVIII века, коначно се утврдило име Хрватска и за целу ову област некадашње горње Славоније...

        …Међутим, када су Срби населили средину ове области, дадоше јој и они једно ново име — Вретанија или Вратанија…

        …Основ овим миграцијама чине крањски, жумберачки и сењски ускоци, а тек понешто славонски и угарски пребези.

        …Тако су на пр. из Старе Србије пореклом: Шиљци, Црљенице, Брњице, Грбе, Грбићи, Жиле, Длаке, Шарци, Рончевићи, Страинићи, Драгаши, Драгашевићи и др. од Новопазарског Санџака: Куштрићи, Мирићи, Кодићи и др. са Косова: Корше, Горановићи, Рајнићи, Недићи и др. од Метохије, Шара и Подримља.

     Из Маћедоније су: Смољанци и Смољановићи, за које традиција вели да су из Грчке; па Седрамци, Кировићи, Димићи, Заке, Авировићи (по традицији из Казанлука), Пандовићи, Шовићи, Комленци, Комленовићи, Шешићи (од Велеса) и др.

     Из Херцеговине су: Љубишићи, Комадине, Оџићи, Радмиловићи, Раићи, Рађе, Ћаћуге и др. од Билећких Рудина; Вранковићи, Ратковићи, Почуче, Инићи и др. од Шуме, Површа, Зубаца и т. д., те: Божовићи, Вујичићи, Кукићи, Мандићи, Њежићи, Радошевићи, Добренићи, Ковачевићи, Вујановићи, Саболовићи, Стојнићи, Вукмирићи, Домазети и др. који овде славе Св. Саву као Крсно Име своје…

     Из Црне Горе су: Бајчете, Ждрале, Обрадовићи, Бањани, и др. од Бањана; Балоте, Зорићи, Ракетићи, Дробњаци и др. од Дробњака; Басташићи, Девићи, Мургаши и др. од Васојевића; Коруге, Пурићи и др. од Колашина; Брдари, Проје, Кљајићи и др. од Бјелопавлића; Хераци, Хераковићи и др. од Његуша; те Мартиновићи, Радичевићи, Ђурашевићи, Хасановићи (од Роваца), Додоши и др. А из тих југозападних крајева наших јесу и Бани, Кобасице, Олује, Карари и др., којих и данас још има по Боци и Далмацији; као и: Јагодићи, Даниловнћи, Дукићи, Чавчићи, Ђуричићи и др., који славе Св. Стефана Дечанског (Мратин-дан), те Бакићи и Утјешеновићи, који славе Св. Срђа као Крсно Име своје.
   ….Понешто породица води своје порекло и из Арбаније, као на пр.: Лемићи, Лекићи, Магоши, Маговци, Пелеши, Ђинђићи, Добрићи (пређе Добре из Мускопоља) и др.

     Из Босне су: Сировице од Дервенте, Хрговићи од Маглаја, Кокири од Прњавора, Годечи, Добринићи, Славујевићи и др. од Сарајева, те Шамићи, Соколовићи, Козарци, Змијанци, Усорци, Прусци, Купрешани и др. Најпосле има нешто породица из Срема, као на пр. Сакуљи (Сакуле, старо пусто село код Земуна и Сакуље село код Смедерева), Тандаре, Тандарићи и др. — Они су основали и село Срем близу манастира Лепавине, где је још у почетку XVIII в. живела једна породица с презименом Сремац....

Објављено:
Радослав М. Грујић, ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА, Година 1.
Септембар 1912. год., Свеска 2.

Везане вијести:
РАДОСЛАВ ГРУЈИЋ – СВЕДОК ВРЕМЕНА



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #52 послато: Април 30, 2017, 05:02:23 поподне »
Најстарија српска насеља у северној Хрватској  (до 1597. године)

http://jadovno.com/arhiva/eng/articles/nastarija-srpska-naselja-po-severnoj-hrvatskoj-do-1597-god.html


Ван мреже Dr Vlasic

  • Гост
  • *
  • Поруке: 18
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #53 послато: Мај 12, 2017, 03:20:49 пре подне »
Uskoci nisu dosli iz jednog odredjenog kraja nego su skupljani kao dobrovoljacka vojska iz svih Srpskih krajeva. Ima ih porjeklom iz Makedonije, Kosova, Crne Gore, Hercegovine (vecina) i Dalmacije. Postojalo je vise Uskockih kapetanija, najjuznija koliko ja znam je u Crnoj Gori. Tamo je danas pleme zvano Uskoci i cini mi se da je na Sinjajevini. Najsjevernija je na Zumberku.
1537 g Turci su osvojili tvrdjavu Klis te je vojska iz te tvrdjave rasporedjena izmedju Senja i nove Zumberacke kapetanije.
Sve i jedan su Srbi porijeklom ali su 1611 g prihvacanjem Marcanske unije postali unijati.
Oni i dan danas znaju ko su, nazivaju ih grkokatolici i imaju Srpske obicaje( slave slavu ).

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #54 послато: Мај 23, 2018, 05:11:38 пре подне »
У попису Срба Жумберчана до 1551. године: Микула Штрбац у Прибинцу. Ово је вероватно Прибићани (Прибић). Прибић је данас насељено место у саставу општине Крашић у Загребачкој жупанији.  У истој књизи се, међу осталима,  помиње као војник плаћеник 1551-1560. и Никола Штрбац.
Према једном акту из 1535. становали су Вук Даја у Сошицама, Ресан Шишмановић у Габерју (Грабару), Вијачко Јурашевић (Ђурашевић) у Кунеч врху, Вучета Димитровић и Радич Смичиклас у Сопоту. Ови су Срби досељени 1530. из предела Срба, Унца и Гламоча, а с њима су се ускоро помешали Срби који дођоше с подручја реке Цетине.
Скарић доказује да је прапостојбина највећег броја жумберачких ускока јужна Херцеговина, Бока Которска, стара Црна гора, посебно подручје Плава, племена Васојевићи и Кучи, такозвана Брда и околина Скадарског блата. Мањи део потиче из Подриња и Полимља. Велики део жумберачких презимена нашао је на подручју Херцеговине и данашње Црне Горе. На основу порекла и распострањености презимена, Скарић закључује да је 60 посто жумберачких ускока пореклом из југоисточних и приморских, а 40 посто из других, севернијих српских крајева.

Ево, овде у Жумберку, Штрбци славе Ђурђевдан, као и Ананићи на Банији. Иста смо и хапло група. По свему, из истог смо легла.

КРСНЕ СЛАВЕ ЖУМБЕРАЧКИХ УСКОКА

ОБИТЕЉСКО ПРЕЗИМЕ    ОБИТЕЉСКИ СВЕТАЦ / КРСНА СЛАВА

БАЦАН         Св. Никола
БАДОВИНАЦ      Св. Никола
БАЛИЋ         Св. Никола
БАСТАШИЋ      Вериге св. Петра
БЈЕЛОПАВЛОВИЋ   Вериге св. Петра
БЛАГОВИЋ      Св. Никола
БОГДАНОВИЋ      Св. Никола
БОИЋ         Св. Никола
БРАЧИКА         Св. Арханђел Михаел
БРАТЕЉ         Св. Јурај
БРАТИЋИЋ      Св. Никола
БРДАР         Св. Никола
БРНЧИЋ         Св. Никола
БРЗОВИЋ         Св. Јурај
БУБАНОВИЋ      Св. Никола
БУЛИЋ         Св. Никола
БУКВИЋ         Св. Никола
БУРИЋ         Вериге св. Петра
ЦАР            Св. Јурај
ЦРЉЕНИЦА      Св. Иван
ЦВЈЕТИШИЋ      Св. Никола
ЧАЧИЛО         Св. Никола
ЋЕИЋ         Св. Никола
ЧУЧИЋ         Св. Никола
ДАМЈАНОВИЋ      Вериге св. Петра
ДАНЧУЛОВИЋ      Св. Никола
ДЕАНОВИЋ           Св.    Иван
ДЕЈАНОВИЋ      Св. Никола
ДЕЛИМАРИЋ      Св. Никола
ДЕЛИВУК         Св. Иван
ДЕРОВ         Св. Никола
ДОБРИЧИЋ      Св. Никола
ДРАГЕЉ         Св. Јурај
ДРАГИШИЋ      Св. Никола
ДРАГОВИЋ      Св. Никола
ДРАКУЛИЋ      Св. Никола
ДРКУШИЋ         Св. Никола
ДУЧИЋ         Св. Никола
ДУНИСКВАРИЋ      Св. Јурај
ДУРАЛИЈА         Св. Никола
ЂУРАШИН         Св. Никола
ЂУРАШЕВИЋ      Св. Никола
ГАЈСКИ         Св. Никола
ГАРАПИЋ         Св. Никола
ГОЈКО         Св. Никола
ГОЛЕШ         Св. Никола
ГОЛУБИЋ         Св. Иван
ГРУБАЧ         Св. Никола
ГРУБАЧЕВИЋ      Св. Никола
ГРУБЕШИЋ      Св. Никола
ГВОЗДАНОВИЋ      Св. Никола
ГУДАЉ         Св. Никола
ГУРОВИЋ         Св.Никола
ХАРАЛОВИЋ      Св. Иван
ХЕРАК         Св. Никола
ХЕРАКОВИЋ      Св. Никола
ХОДАНОВАЦ      Св. Иван
ХРАНИЛОВИЋ      Св. Стјепан
ХРЊАК         Св. Никола
ЈЕЛЕНИЋ         Св. Тома
ЈУРИЋ         Св. Јурај
КАРЛОВИЋ      Св. Никола
КЕГЉЕВИЋ      Св. Јурај
КЕКИЋ         Св. Никола
КЕСЕРИЋ         Св. Јурај
КЛИСУРИЋ      Св. Јурај
КОРДИЋ         Св. Василије
КОВАЧЕВИЋ      Св. Никола
КРАИЋ         Св. Стјепан
КРАЈАЧИЋ         Св. Никола
КУЉАЈ         Св. Никола
ЛАСИЋ         Св. Јурај
ЛАТИНЧИЋ      Св. Никола
ЛАТКОВИЋ      Св. Стјепан
ЉУБАНОВИЋ      Св. Аранђел Михаел
МАГОВАЦ         Св. Никола
МАКАР         Св. Никола
МАЛИЋ         Св. Никола
МАРИНКОВИЋ      Св. Аранђел Михаел
МИЛАКОВИЋ      Св. Никола
МИЛЧИНОВИЋ      Св. Јурај
МИЛКОВИЋ      Св. Стјепан
МИЉЕНОВИЋ      Св. Никола
МИРКОВИЋ      Св. Никола
МИРОСАВАЦ      Св. Иван
НОСЕТИЋ         Св. Никола
ОБРАДОВИЋ      Св. Никола
ОГЊАНОВАЦ      Св. Иван
ОСТРМАН         Св. Никола
ПАВИЋ         Св. Јурај
ПАВКОВИЋ      Св. Никола
ПАУНОВИЋ      Св. Никола
ПЕРЕНЧЕВИЋ      Вериге св. Петра
ПЕРИС         Св. Иван
ПЕТКОВИЋ      Св. Никола
ПЛАВАЦ         Св. Иван
ПОЉАК         Вериге св. Петра
ПОПОВИЋ         Вериге св. Петра
ПОСИНАК         Св. Никола
ПОТУРИЧИЋ      Св. Никола
ПОЖАР         Св. Никола
ПРЕДОВИЋ      Св. Никола
ПРУШЋЕВИЋ      Св. Димитрије
РАДАТОВИЋ      Св. Никола
РАДИЋ         Св. Никола
РАДМАНОВИЋ      Св. Стјепан
РАДОШ         Св. Јурај
РАЂЕНОВИЋ      Св. Никола
РАИЋ         Св. Никола
РАЈАКОВИЋ      Св. Никола
РАЈНОВИЋ      Св. Иван
РАПЉЕНОВИЋ      Св. Јурај
РАШИЋ         Св. Лазар
РАТКОВИЋ      Св. Никола
РЕБА            Вериге св. Петра
РЕЛИЋ         Св. Јурај
РЕШКОВАЦ      Св. Василије
РОМАНОВИЋ      Св. Василије
РУДМАН         Св. Јурај
РУШНОВ         Св. Иван
СЕЛАКОВИЋ      Вериге св. Петра
СЕКУЛИЋ         Св. Никола
СЕВЕРОВИЋ      Св. Јурај
СИЛИЋ         Св. Никола
СИРОЧИЋ         Св. Никола
СМИЧИКЛАС      Св. Аранђел Михаел
СМИЉАНИЋ      Св. Јурај
СТАКИЋ         Св. Никола
СТАНИЋ         Св. Јурај
СТАНИЧИЋ      Св. Аранђел Михаел
СТИЋ           Св. Аранђел Михаел
СТИПАНОВИЋ      Св. Иван
СТРАХИНИЋ      Св. Никола
СУМИНА         Св. Никола
ШАЈАТОВИЋ      Св. Никола
ШАНДОР         Св. Аранђел Михаел
ШИМРАК         Св. Никола
ШОБАТОВИЋ      Св. Никола
ШТРБАЦ         Св. Јурај
ТУПАЦ         Св. Јурај
ВИДОВИЋ         Св. Никола
ВИШОШЕВИЋ      Св. Никола
ВЛАДИЋ         Св. Никола
ВРАНЕШИЋ      Св. Јурај
ВРАПЧЕВИЋ      Св. Аранђел Михаел
ВРБИЋ         Св. Никола
ВУЧИНИЋ         Св. Василије
ВУЈЧИЋ         Вериге сав. Петра
ВУКЧЕВИЋ      Св. Никола
ВУКИЋ         Св. Никола
ВУКОБРАТ         Св. Иван
ВУКОВИЋ         Св. Никола
ВУКШИЋ         Св. Никола
ВУКАСОВИЋ      Св. Јурај
ЗУБОВИЋ         Св. Никола
ЖИВКОВИЋ      Св. Јурај
ЖЕРАВИЦА      Св. Никола
ЖУЋАК         Св. Никола



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #55 послато: Мај 23, 2018, 08:59:06 пре подне »
                                                         ВРЕТАНИЈА

Чињеница је да су Срби пушкама аустријске производње одбранили Хрватску од Турака и у њу дошли на позив аустријских заповедника, јер су Хрвати побегли ка Словачкој, Мађарској и Пољској. Причамо о српској Крајини, а мислимо на Кордун, Банију, Лику, Северну Далмацију, ЗАПАДНУ и Источну Славонију. Но, мало Срба зна за земљицу ВРЕТАНИЈУ, прву војну Крајину која је настала у срцу данашње Хрватске, у четвороуглу Вараждин – Загреб – Вировитица – Иванић Град. Тамо још живи нешто мало Срба по селима око манастира Марче (данас Лепавине), који су дошли махом из Србије, Херцеговине, па чак и из Македоније. Говоре штокавицом, по славонски, док Хрвати говоре кајкавски, „загорски“, „подравски“.
 „...Пределе Горњокарловачке епархије, Срби су насељавали током 15 – 18. века, а епископат им је био у манастиру Рману (Хрмањ) на ушћу Унца у Уну... У 17. веку, његовим почетком, основано је Ускочко или Марчанско владичанство. У великом Бечком рату (1683 -1699), Банија, Лика и Крбава ушле су у састав аустријске државе. Тада је за ове крајеве основана Карловачко – зринопољска епископија (1695)...“, стр. 202. „Горњокарловачка епархија је поред својих манастира имала стоосамдесет и девет храмова и пет парохија. Према пописима распростирала се над 384.494 православних Срба“, стр. 203. (Момир Јовић: Историја Срба – моја примедба)            
Но, откуда Срби тамо? Угарски краљ Матија позвао је у своје војне редове српске војнике, након пада српске деспотовине у турске руке 20. јуна 1459. године, кад је последњи српски краљ из Босне, Стефан Томашевић, предао утврђење Смедерево, чиме је нестала српска средњевековна држава. Почеле су нове сеобе народа из Србије ка западу (које су трајале током векова). Краљ Матија је 1475. године у своју личну гарду  одмах ставио 5000 Срба – хусара (лаких коњаника), а у исто време Срби су већ одавно били на тлу Славоније, Пригорја, Посавине, Подравине и Билогоре. Прва година која се помиње у историјским изворима је 1424, када Катарина Бранковић („кћер деспота Ђурђа, удата за грофа Урлиха Цељског“,стр. 147. – Момир Јовић: Историја Срба – моја примедба).
Своју нову територију Срби су назвали ВРЕТАНИЈА. У исто време, то су била врата Европе за заштиту од Турака. Ти Срби су себе називали Сербљима, Расцијанима и Власима (јер су били сточари, а тако су их и Турци називали). Између 1467 – 1470. тамо стижу нове српске породице из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине, Стјепана Вукчића – Косаче.
Највећу сеобу из Славоније (која је махом била српска и звали су је „Мала Влашка“, „Мала Расција“, „Рашка“), извео је војни аустријски заповедник барон Херберштајн са својим капетанима Лајсбахером, Грасвајном и Глајспахом од 1597 – 1600. године. Оне су изведене споразумно с војним старешинама Срба, које су хтеле да се боре за Хришћанство, макар то била и Аустрија. Огроман број Срба стигао је у крајеве Горње Славоније (од реке Илове до Сутле у то време) с митрополитом босанско – личким Гаврилом Предојевићем. Знатна сеоба за то време десила се 1688 -89. године, након освајања Ужица од стране Турака, (када је Аустрија била ушла у Србију на неко време, па опет изгубила). Одатле је изведено 6000 душа из ужичке околине и досељено у Славонију, која је опустошена Турцима. Потом је тамо дошло и 1500 Срба из Сарајева и Тузле, који нису хтели да се потурче.

- (Вретанија – српска земљица у Хрватском Загорју, скинуто са интернета, „Istorija  Balkana Website“, аутор СВЕВЛАД, 21. 4. 2006),
- Владимир   Ћоровић: Историја Југославије,  Народно Дело, Београд, 1933,
- Mомир Јовић: Историја Срба, ГДП  „Димитрије Давидовић“, Смедерево, 2000 - те године)


Ван мреже Милан Степановић

  • Члан Друштва
  • Почетник
  • *****
  • Поруке: 48
  • N2-Y6503 P189.2 (Св. Јован)
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #56 послато: Јун 06, 2018, 07:21:27 пре подне »
Treba obratiti pažnju na srpska prezimena navedena u poimeničnom popisu carskog hasa u Foči, koji je nastao između 1465. i 1469. godine (Truhelka, Ćiro: Historička podloga agrarnog pitanja u Bosni, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini, XXVII, sv. 1, Sarajevo, 1915, 209-211; Јеремић, Ристо: Хас Хоча : један стари попис људи и земаља, Гласник географског друштва, св. 11, Београд, 1925, 94-95). Neka od, relativno retkih, pa i endemičnih srpskih prezimena, javljaju se šezdesetih godina 15. veka u Foči, a tokom naredna dva veka u Žumberku, kao i u Križevačkoj kapetaniji, koja je jednim delom naseljena potomcima žumberačkih uskoka.

1465/69: Radivoj VARDA u Foči; 1653: Vuja VARDARIĆ u Žumberku
1465/69: Radašina VATINA u Foči; 1556: Tomaš VATANČIĆ u Žumberku
1465/69: Vukela VUKŠIĆ u Foči; 1551: Ivaniš i Vid VUKŠIĆ u Žumberku; 1644: Vujin Vukšić u Žumberku (ima ih i danas u Žumberku, slave Sv. Nikolu)
1465/69: Stepan GOLEŠIĆ u Foči; 1630: Mirko i Radoje GOLEŠIĆ u Žumberku (ima ih i danas u Žumberku, sa prezimenom GOLEŠ, slave Sv. Nikolu)
1465/69: Vukić MRČIĆ u Foči; 1551: Vujica MRČIĆ u Žumberku
1465/69: Božidar RUŽIĆ u Foči; 1556: Ivan RUŽIĆ u Žumberku
1465/69: Radiša i Radovac SEVEROVIĆ u Foči; 1538: Nikola SEVEROVIĆ u Žumberku; 1551: Toma SEVEROVIĆ u Žumberku; 1644: Ilija i Mikula SEVEROVIĆ u Žumberku; 1651: Nikola SEVEROVIĆ u Cirkveni kod Križevaca; 1657: Vuk i Ivan SEVEROVIĆ u Žumberku (ima ih i danas u Žumberku, slave Sv. Đorđa)
1465/69: Božidar, Vukac i Vukosav STEPANOVIĆ u Foči; 1551: Vukman i Gojko STEPANOVIĆ u Žumberku; 1556: Radman STEPANOVIĆ u Žumberku; 1630, 1651: Jovan STEPANOVIĆ u Cirkveni kod Križevaca; 1638: Birgo STEPANOVIĆ kao husar u Križevcima (ima ih i danas u Žumberku, sa prezimenom STIPANOVIĆ, slave Sv. Jovana)
1465/69: u Foči je zapisan prihod od skele BASTAH (verovatno lično ime ili prezime skeledžije ili porodice BASTA koja je držala skelu); 1551: Beljan i Radonja BASTAŠIĆ u Žumberku; 1553: Radonja, Marko i Petar BASTAŠIĆ u Žumberku; 1567: Radonja BASTAŠIĆ u Žumerku (ima ih i danas u Žumberku, slave Časne verige); 1644: Ivan BASTAŠIĆ u križevačkoj kapteaniji; 1657: STEPAN BASTAŠIĆ u Križevačkoj kapetaniji

Fočanska prezimena zapisana 1465/69, nalaze se i u ostalim krajiškim naseljima tokom 16. i 17. veka:

1465/69: Radonja BOSNA u Foči; Radul BOSNIĆ iz Gomirja kao graničar u Modrušu; 1657: Ivan BOSNIĆ iz Gomirja kao graničar u Modrušu
1465/69: Milut VESELIĆ u Foči; 1688: Toma VESELIĆ u Otočcu
1465/69: Radiša KOMLENOV u Foči; 1638: Gojko KOMLENOVIĆ u Križevcima; 1651; Ognjen KOMLENOVIĆ u Križevcima
1465/69: Jovan LJUBOVIĆ u Foči; 1638: Vujin LJUBOVIĆ u Vojkovićevoj kapetaniji na Slavonskoj vojnoj granici
1465/69: Radek MUNAJIĆ u Foči; 1630, 1651: Dragić MUNAJČIĆ u Toplicama u Križevačkoj kapetaniji
1465/69: Milat ŠEGANOVIĆ u Foči; 1657: Ilija ŠEGANOVIĆ u četi "Novi Srbi" na Hrvatskoj vojnoj krajini
 
Moguće je da se deo srpskih fočanskih porodica iselio na zapad neposredno nakon što su 1477. g. oduzeti posedi ovdašnjim hrišćanima jer su pozdravili kao oslobodioce zajedničke odrede hercega Vlatka (sina Stepana Vukčića Kosače) i Ivana Crnojevića, koji su, na kratko, prodrli sve do Foče (Храбак, Богумил: Отимачина и хајдучија херцеговачке властеле у XIV и XV веку, Из старије прошлости Босне и Херцеговине, књига III, 181). Iselјavanja fočanskih Srba bila su, besumnje, prisutna i u narednim decenijama, posebno nakon što su u martu 1533. g. hercegovački i bosanski sandžak-begovi morali sa topovima da idu na Foču kako bi kaznili tamošnje Srbe koji su se digli protiv Turaka i odrekli poslušnost upravnom starešini, hercegovačkom sandžak-begu (Rački, Franjo: Izvodi za jugoslavensku poviest iz dnevnika Marina ml. Sanuda god. 1526-1533, Starine JAZU, knjiga XXV, 112; Храбак, Богумил: Урбани, привредни и војно-управни раст Мостара 1450 - 1700, Зборник за историју БиХ, књига 1, Београд, 1995, 124). Svakako, islamizacija u Foči krajem 15. veka još nije nastupila jer se, prema popisu sandžaka vilajeta Hercegovina iz 1477. godine, u njoj nalazilo 287 srpskih i samo tri muslimanske porodice (Aličić, Ahmed: Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Srajevo 1985, 173, 174). Izvesno je da ni područje Foče nije ostalo po strani u vreme velikih preselјenja srpskog stanovništva iz istočne Hercegovine, koje je započelo krajem 15. i početkom 16. veka, na zapad, u jugozapadnu Bosnu (u nekadašnje bosanske župe Glamoč, Livno i Unac – sve do naselјa Srb) i u severoistočnu Dalmaciju (porečje Cetine i šira okolina Sinja) bilo da su se sklanjali pred Turcima, bilo da su ih Turci naselјavali i tako zamenjivali odbeglo stanovništvo iz tih krajeva, odakle je znatan deo Srba, već tridesetih godina 16. veka, počeo da se preselјava u vojne krajine pod austrijskom upravom.

Zanimljivo je da se prezimena STEPANOVIĆ i SEVEROVIĆ, koja su susedna na popisu u Foči, jednako kao susedna javljaju i na popisima u Žumberku tokom 16. veka, kao i na popisima Cirkvene u Križevačkoj kapetaniji u 17. veku. Moji preci su upravo ovi Stepanovići, srpski graničari iz križevačke kapetanije, preseljeni ovde iz (tada još nepounijaćenog) Žumberka u drugoj polovini 16. veka, doseljeni u Baranju i Bačku u vreme Rakocijevog ustanka (1703-1711). Slava nam je istovetna kao i žumberačkim Stepanovićima (danas Stipanovićima) - Sv. Jovan Krstitelj. Haplo-gupa nam je N2 P189.2, autentična za Donje Banjane i Pivu, koji su geografski u blizini Foče.




     
Час ми весте стару славу
крви моје прарођачке...
[Лаза Костић]

Ван мреже Милан Степановић

  • Члан Друштва
  • Почетник
  • *****
  • Поруке: 48
  • N2-Y6503 P189.2 (Св. Јован)
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #57 послато: Јун 06, 2018, 07:35:37 пре подне »
Inače, da nisu svi Žumberčani zaboravili svoje srpsko poreklo govori i priča o Nikoli Stepanoviću, poreklom iz Žumberka, koji je živeo u Zapadnoj Virdžiniji (SAD). Potomci Stepanovića (danas Stipanovića), koji su iz sela Visoče, kraj Žumberka, otišli početkom 20. veka u SAD, sačuvali su pravoslavnu veru, krsnu slavu sv. Jovana Krstitelјa i ekavski oblik prezimena kojim su Stepanovići iz Visoče bili zapisani kod imigracionih vlasti, prilikom dolaska u Nјujork. Iz okoline Žumberka u SAD su se, krajem 19. i početkom 20. veka preselјavali, dolazeći brodom u Nјujork: Miko Stepanović (Miko Stepanovic) iz Visoče (1898), Mijo Stepanović (Myo Stepanovic) iz Sošica (1904), Tade Stepanović (Tade Stepanovic) iz Sošica (1904) i Mara Stepanović (Mara Stepanovic) iz Visoče (1907).  U trećem i četvrtom američkom pokolenju pripadnici ove porodice govore srpski i čitaju ćirilicu, a Nikola Stepanović je na svom imanju u Frenklinu (Zapadna Virdžinija) sagradio i crkvicu posvećenu Srpskim novomučenicima (u vreme ratova na prostorima nekadašnje Jugoslavije Nikola Stepanović je više puta dolazio u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i na Kosovo i Metohiju i donosio pomoć za srpske izbeglice i stradale).

Po njegovom pričanju, etnička svest do vremena mladosti njegovog oca (kraj 19. veka) u žumberačkih Srba nije bila ugašena, već je, naprotiv, bila izražena i jasno ih je razlikovala od okolnih Kranjaca (Slovenaca) i Hrvata. Da su, bez obzira na primlјenu uniju, Visočani smatrani Srbima, govori i napad hrvatskih ustaša na ovo i još neka okolna sela u decembru 1942. godine, koji su ovde spalili nekoliko kuća, ali su se Visočani oružjem oduprli napadu. Prema predanju koje je slušao od svojih starih, Nikola Stepanović svedoči da se služba, još i u drugoj polovini 19. veka, u žumberačkim crkvama odvijala na crkvenoslovenskom jeziku, krstili su se kao i do tad, sa tri prsta i na pravoslavan način, krsnu slavu su slavili, pisali su ćirilicom i jedino je, neprimetno, u liturgiju bilo ubačeno pominjanje rimskog pape, kao i filioque kod čitanja "Vjeruju"...
Час ми весте стару славу
крви моје прарођачке...
[Лаза Костић]

Ван мреже Дробњак

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1208
  • I1 P109
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #58 послато: Јун 06, 2018, 10:44:38 пре подне »
                                                         ВРЕТАНИЈА

Но, мало Срба зна за земљицу ВРЕТАНИЈУ, прву војну Крајину која је настала у срцу данашње Хрватске, у четвороуглу Вараждин – Загреб – Вировитица – Иванић Град. Тамо још живи нешто мало Срба по селима око манастира Марче (данас Лепавине), који су дошли махом из Србије, Херцеговине, па чак и из Македоније. Говоре штокавицом, по славонски, док Хрвати говоре кајкавски, „загорски“, „подравски“.
         
Своју нову територију Срби су назвали ВРЕТАНИЈА. У исто време, то су била врата Европе за заштиту од Турака. Ти Срби су себе називали Сербљима, Расцијанима и Власима (јер су били сточари, а тако су их и Турци називали). Између 1467 – 1470. тамо стижу нове српске породице из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине, Стјепана Вукчића – Косаче.


Вретанија није била српска земља, него је била једна од епископија. Епархија је основана крајем 16. века и основао је Гаврило Аврамовић, митрополит дабро-босански, који је из Босне избегао од Турака. Седиште је било у манастиру Марча. Иначе име Вретанија је наш стари назив за Британију. Епархија је названа Вретанијском јер је била најдаља и најзападнија српска епархија, а Вретанија је симболизовала далеку земљу на западу. Касније се јавља под називом Марчанска епархија. У прво време је обухватала простор насељен Србима. На истоку до Вировитице и Дарувара, на западу до Крижеваца , на северу скоро до Лудбрега. Кроз срце епархије протицала је река Чазма. Касније, када је граница Османског царства и Хабзбуршке монархије успостављена на реци Чазма, Вретанијска епархија обухвата све територије где је било Срба западно од Чазме, вероватно читаво Загорје и Жумберак.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Жумберачки ускоци
« Одговор #59 послато: Јун 06, 2018, 12:23:46 поподне »
Драган Вукшић

https://snv.hr//file/attachment/file/vuksic.pdf

У Прибинцу, Микула Штрбац,117 страна