Од краја XIII века, а најинтензивније током XIV и XV века, арбанашки номадски сточари се из предела средње Албаније (област око реке Мати, Шкумбе и средњег тока Девола, тј. средњовековни Арбанон) спуштају ка Епиру а потом даље, ка Тесалији, Акарнанији, Етолији, централној Грчкој и Пелопонезу, долазећи у сукоб са староседелачким становништвом и стварајући разне невоље Византији али и крсташким војводствима и грофовијама, државицама које су у то време држале знатне делове централне и јужне Грчке. Постоји веровање да је ширење српске државе за време Стефана Душана поспешило процес њиховог насељавања ових области, али су након Душанове смрти обласни господари Срби такође имали сукобе са Арбанасима, па је тако у једном од тих сукоба, на пролеће 1356. године код Трикале у Тесалији, погинуо Прељуб, Душанов саборац и обласни господар Тесалије. Његов син Тома Прељубовић, поставши господаром Јањине и Епирске деспотовине 1366. године, се често сукобљавао са Арбанасима који су тада у околини Јањине и Епиру уопште били бројни; нанео им је бројне поразе и због тога добио епитет
Алванитоктонос (убица Албанаца). Потомци ових средњовековних дошљака су данашњи
Арванити у Грчкој (занимљиво је да они сами себе зову Арберешима и Арберорима), који су православни и имају грчки национални идентитет, углавном поричући било какву везу са
Шћиптарима, Албанцима из Албаније (понајвише због доминантног ислама међу њима, али и због других историјско-политичких околности);
арванитски језик је очуван (мада је угрожен због склоности млађих генерација да говоре само грчким), припада тоскијском дијалекту и углавном је разумљив говорницима стандардног албанског, који су 90-тих година XX века, са пропашћу комунизма у Албанији, почели у већој мери да се досељавају у Грчку као економски мигранти, где су дошли у додир са Арванитима.
У средњовековним историјским изворима се помињу три албанска племена као доминантно присутна у Грчкој - Матаранге, Мазараки и Малакаси. Малакаси су највероватније дошли из области Малакастра, која се налази у јужној Албанији, између Валоне и Берата (за њих средњовековни византијски писци изричито кажу да су Арбанаси, мада су их неки други, савремени извори прогласили за Влахе, тј. Цинцаре/Аромуне); Мазараки су вероватно исто што и Мазреки или Масареци, познати северноалбански род који је касније, у 17. и 18. веку, дао и неколико католичких бискупа (у Скадарској Малесији постоји и омањи фис Мазреку); Матаранге би нама можда могле бити и најзанимљивије, због упадљиве сличности тог племенског имена са Матаругама, старим ишчезлим племеном са простора Црне Горе. У Грчкој и данас постоје топоними који носе имена ових арбанашких племена, у областима које су они у средњем веку населили. Tако у округу Трикала (област Тесалија) постоји место Малакаси, а Малакаса на Атици, северно од Атине; Мазараки у округу Теспротија (област Епир), Като Мазараки у округу Ахаја на Пелопонезу (област Западна Грчка), Мазараки у округу Јањина (област Епир) и Мазараки у округу Илија (односно Елида, на Пелопонезу, област Западна Грчка); Матаранга у округу Илија на Пелопонезу (Западна Грчка), Матаранга у округу Кардица (Тесалија), Матаранга у округу Етолоакарнанија (Западна Грчка), Матаранга у округу Арголида (Пелопонез) и Матарангас у округу Месинија (односно Месенија, Пелопонез). Испод ћу поставити чланке са Википедије где је могуће добити основне информације о овој теми:
https://en.wikipedia.org/wiki/Arvaniteshttps://en.wikipedia.org/wiki/Malakasioihttps://en.wikipedia.org/wiki/Mataranga_family