Порекло становништва > Црна Гора

Петровдан и Павловдан 1941.

(1/7) > >>

Nebo:
На Петровдан 1941. године, на Цетињу је одржан Сабор у Зетском дому, сазван од присталица независности Црне Горе под патронатом Италије, чија је војска већ била у Црној Гори. Циљ Сабора био је поништење одлука Подгоричке скупштине из 1918. године и обнова независне Црне Горе. Још 17. априла, на самом крају Априлског рата, неки припадници Црногорске федералистичке странке образовали су Одбор за отцепљење Црне Горе од Југославије, касније Комитет, са баном Зетске бановине Блажом Ђукановићем на челу.

Почетком маја месеца, италијански окупациони командант Серафино Мацолини образовао је Веће, тзв. „Консулту“, чији је задатк био да прогласи независност Црне Горе. На челу Већа били су Михаило Ивановић, као почасни председник, и Јово Поповић, као председник. Веће је понудило престолонаследнику Михаилу Петровићу Његошу да дође у Црну Гору и преузме власт, али је он то одбио.

На Петровданском сабору требало је да буде 65 посланика из свих крајева Црне Горе, што је био услов из некадашњег црногорског устава. Међутим, колаборационистима није било лако да окупе овај број учесника.

Према Тодору Борозану, учесници Сабора били су:

Аџић Михаило, народни посланик,
Аџић Радивоје, барјактар,
Анђелић Живко, адвокат,
Анђелић Милосав, адвокат,
Алексић Алекса, официр,
Булатовић Бећир, капетан,
Булатовић Михаило, официр,
Божовић Батрић,
Бојовић Милош, адвокат,
Бановић Васо, трговац,
Борозан Тодор, официр,
Беловић Хасиф Сулејман,
Вучинић Душан, адвокат,
Вујачић Илија, командир,
Вучковић Станко, професор,
Војводић Љубо, поштански чиновник,
Вељић Милета, официр,
Вукосавовић Марко, учитељ,
Вуксановић Саво, чиновник,
Вучковић Блажо, поседник,
Вујовић Јован, официр,
Вуковић Видак, правник,
Грујовић Ђорђије, председник општине,
Дрљевић др Секула, министар,
Дрецун Ђоко, официр,
Дебеља Нико, срески начелник,
Дрљевић Вучета, адвокат,
Дамјановић Илија, официр,
Ђуришић Ђуро, учитељ,
Ђенилагић Мула Мустафа,
Ивановић Михаило, министар,
Јовићевић Милош,
Јовићевић др Иван, конзул,
Кашћелан Нико, официр,
Капичић Мило, професор,
Кривокапић др Божо, адвокат,
Ковачевић Петар, официр,
Кршикапа Томо, адвокат,
Копривица Филарет, свештеник,
Лекић Стеван, официр,
Лаковић Митар, официр,
Мартиновић Симо, свештеник,
Мартиновић Арсо, апотекар,
Мартиновић Благота, официр,
Митровић Миро, новинар,
Милић Ђорђије,
Мећикућић Хасан,
Мучалица Станиша, учитељ,
Музуровић Ајро, трговац,
Никовић Крсто, правник,
Поповић Јово, министар,
Поповић др Стеван, лекар,
Пекић Лука, свештеник,
Перовић Тунгуз Данило, професор,
Пејовић М. Петар, официр,
Радоњић С. Иво, војвода,
Радовић Данило, официр,
Саичић Милован, пензионер,
Турчиновић Јован, пензионер,
Томовић Анто, професор,
Челебић Саво, официр,
 Чермак Марко,
Шарановић Суља, адвокат,
Јоаникије Липовац, митрополит,
неименовани чиновник Барске надбискупије.

Nebo:
О учесницима и начину њиховог избора, као и о томе ко је одбио да учествује на Сабору, црногорски историчар Новак Аџић пише:
„Релевантно је питање како су бирани делегати за Петровдански сабор, којих је требало да буде 65. Црногорска странка, односно, њен дио окупљен у Савјетодавном вијећу, је бирала 32 посланика, а 33 је бирао гроф Мацолини, такође из редова Црногорске странке. Црногорски Сабор је требао да има 65 посланика, по узору на Скупштину Краљевине Црне Горе, из 1914. године, ...
… Од 32 посланика које је именовала Црногорска странка, њих 20 су одбили да присуствују Петровданском сабору и да учествују у његовом раду, на челу са др Новицом Радовићем, Петром Племенцем и генералом Крстом Поповићем. Они су, са групом од 20 људи, одбили да се појаве на Сабору. Тако је тај бојкот, или апстиненција толиког броја људи који су требали бити посланици, довело Савјетодавно вијеће Црногораца, које су сачињавали: Михаило Ивановић, почасни предсједник, Јово Поповић, предсједник, Петар Пламенац (који се касније појавио као опозиција Вијећу), Душан Вучинић, Секула Дрљевић и прото Симо Мартиновић, у врло незгодну ситуацију, па је оно било принуђено да врши импровизацију, ... Мацолини је такође искористио да обабере 33 посланика, који ће беспоговорно аминовати већ припремљене одлуке које је требао да акламацијом усвоји Петровдански сабор.“

http://portalanalitika.me/clanak/236178/adzic-petrovdanski-sabor-12-jula-1941-godine

„… У својим забиљешкама, Новица Радовић наводи да су Декларацију одбили да потпишу: Петар Пламенац, др Новица Радовић, др Крсто Никовић, професор Лука Никчевић, правник Перо Петровић, чиновник Крсто Петровић, мајор Иван Павићевић, командир Нико Кашћелан, Коста Поповић, посједник из Берана, и један Радојичић, исто посједник из Берана. На основу овога да се закључити да посланици Петровданског сабора 12. јула 1941. године нијесу били др Крсто Никовић и команидир Нико Кашћелан, које помиње Тодор Борозан као учеснике.
На темељу компарације различитих извора може се, али не сасвим сигурно, већ условно, закључити да су личности које су одбиле да учествују у раду Петровданског сабора (иако су добиле позив, па су благовремно замијењене) били: Поповић Крсто, генерал, Радовић др Новица, професор и академик, Петар Пламенац, правник и бивши министар, Петровић Перо, правник, Петровић Крсто, чиновник, Никчевић Лука, професор, Кашћелан Нико, командир, Никовић Крсто, доктор права и социологије, Кажанегра Нико, официр, Лукетић Петар, Павићевић Иван, потпуковник, Шћекић Радоје, трговац, Рајковић Вукале, командир, Косто Поповић, посједник, ? Радојичић, посједник, Велић Милета (?), официр Саичић Миладин (?), пензионер Капичић Ђуро, Вулетић Саво, професор и бивши минитар, те Ђоко Рачић (?).

Према неким другим подацима, мање поузданим, у чију вјеродостојност треба сумњати, на петровданско засједање Црногорског сабора стигли су и учестовали у раду као његови посланици и ове личности: Мирко Драговић, професор и теолог, Радоје Радојевић, учитељ, Милош Вучинић, официр бивше црногорске војске и бивши предсједник подгоричке општине, Михаило Вицковић, члан Црногорске странке и предсједник ћеклићке општине, Саво Дубовичанин, пензионер, Пејовић Ј. Андрија, бивши поручник црногорске војске, Митар Поповић, бивши командир црногорске војске и ађутант краља Николе, Богдан Шаковић, чиновник, Лука Јовановић, бивши официр црногорске војске, Бошко Аграм, бивши официр црногорске војске, Лука Аџић, учитељ и бивши официр црногорске војске, Владо Кусовац, бивши официр црногорске војске и чиновник, Гавро Орландић, члан Црногорске странке, Рашко Бешић, предсједник цетињске општине, Ристо Хајдуковић, бивши официр црногорске војске, Петар Ковачевић, бивши официр црногорске војске, Новица Вујовић, месар, Перо, Нико и Бећо Дубовичанин, Видо Вуксановић, радник, Мило Челебић, радник, Марко Ивановић, пекар, Лука Ивановић, месар, Богдан Ивановић, инжењер, бивши начелник банске управе и члан бившег Приврменеог Администативног црногорског Комитета и Андрија Живковић, члан Црногорске странке.
Ове личности као учеснике Петровданског Сабора помиње Стеван Вучетић (псеудоним Стевана Рајковића) у књизи „Грађански рат у Црној Гори 1941-1945“, која је објављена у САД, 1947. године.
…
У сваком случају, коначан списак свих учесника Петровданског сабора није могуће са сигурношћу утврдити, на основу досад расположивих извора и литературе.“

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/sto_je_istina_o_petrovdanskom_saboru1941_na_ct_n_adzic.htm

Nebo:
https://www.youtube.com/v/spx5ApNG7a4

Међутим, одлуке Петровданског сабора остале су само „мртво слово“, јер је сјутрадан, на Павловдан, 13. јула отпочео општенародни устанак против италијанске окупације.

https://www.youtube.com/v/iysbsYq0bHk

У сваком случају, занимљив списак учесника за анализу према племенској припадности и пореклу учесника. Па чак, што неко овде рече за један други списак, и за неку статистику према хаплогрупама.

Nebo:
Батрић Божовић са списка учесника је предратни председник Шекуларске општине.

Нека ме Видоје исправи ако грешим.

Батрић-Бајо Божовић, након италијанске окупације, постао је заповедник добровољачке милиције (познате као "Крилаши") која је одржавала ред под патронатом италијанске окупационе власти.

Батрић је син легендарног команданта црногорских регрута у ратовима 1912-16, Михаила Божовића. Михаило Божовић је много задужио Шекуларце тиме што је одбио да у најжешће битке ових ратова (освајање Скадра, неке борбе у источној Босни, итд) води Шекуларско-требачки батаљон, који је био један од ударних батаљона црногорске војске. Својим командантима дао је кратко објашњење: нека тамо где се очекују највеће жртве иду људи из свих крајева Црне Горе, а не само из Шекулара. Тако је спасио много шекуларских мушких глава које би вероватно заувек остале у каљузи бојног поља. По свој прилици, Михаило Божовић је овај свој локал-патриотизам платио главом. Постоје сведочанства да је Божовић умро у Чајничу, током ратних операција које је црногорска војска водила против аустро-угарске војске, тако што је неки поверљив човек краља Николе овом "непослушном" официру сипао отров у кафу.

У знак захвалности према Михаилу, Шекуларци су његовог сина Батрића, после рата, здушно изабрали за председника Шекуларске општине.

На његову несрећу, недуго за тим, Батрић се нашао у незахвалном положају шекуларског главара у условима окупације. Оптуживши га за колаборацију са непријатељем, у јесен 1941. године из заседе на Марсенића Ријеци, убили су га партизани.

Јосиф из Трбушнице:
О Петровданској скупштини и устанку на данашњи дан:

https://www.in4s.net/13-jul-ustanak-protiv-crnogorskih-separatista/

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна