Вјера и култура Срба > Ствараоци
Порекло србских сликара
Sergio:
Милан Коњовић (1898-1993)
"Милан Коњовић се родио као други син Давида Коњовића, адвоката, краљевског јавног бележника и Вере, рођене Вукичевић. Коњовићи су Сомборци од давнина, у ове крајеве су дошли у време „Велике сеобе Срба” са патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године из Пећке Патријаршије да би касније, кроз векове, одиграли значајну улогу у политичком, друштвеном и културном животу града.
Милан Коњовић је већ 1914. као гимназијалац у Сомбору изложио педесетак својих радова сликаних по природи, а 1919. године се уписује на Академију ликовних уметности у Прагу, у класу професора Влаха Буковца. Милан КоњовићНакон два семестра студије наставља самостално. Авангардни чешки сликар Јан Зрзави га упућује на студирање Леонарда, потом одлази у Беч, да би 1923, године уследила студијска путовања у Минхен, Берлин и Дрезден. У Париз стиже са Емом Маштовском, својом каснијом супругом — коју је упознао у Прагу 1924. године и остаје до 1932. године, до свог коначног повратка у Сомбор. У Паризу постиже запажене успехе самосталним изложбама, као и учествовањем на изложбама Париских салона. Ту настаје Коњовићева „плава фаза” (1929—1933), његова прва зрела уметничка физиономија. По повратку у Сомбор посветио се сликању родног краја, његовог пејзажа, људи и амбијената са страшћу визионара, који свему сто ради даје печат своје аутентичне стваралачке личности. Лети слика у Далмацији (Млини, Цавтат, Дубровник), те раздобље од 1934. до 1939. обухвата уметникову „црвену фазу”. За време рата, 1941. године налази се у заробљеништву у логору у Оснабрику, где је радио темпере и већи број цртежа. После повратка у Сомбор, 1943., 1944. и 1949. године настају Коњовићеви пастели, као и уља стишаног колорита, који чине уметникову „сиву фазу” (1940—1952). Година 1953. значи преокрет у Коњовићевом сликарству: однос према предмету постаје слободнији, на делима „колористичке фазе” доминира чиста, интензивна боја, уметник се зауставља на прагу апстракције. Нова сликарска оријентација кулминира и траје на радовима „асоцијативне фазе” (1960—1984), да би сликар 1985. године почињао са првим варијацијама на тему византијске уметности, те ће до краја 1990. године настати тридесетак дела нове „византијске фазе”, са којима се и завршава Коњовићев пребогати опус од око 6000 радова, уља, пастела, темпера, акварела, цртежа, таписерија, позоришних сценографија, скица за костим, витража, мозаика, графика.
Учествовао је на преко 300 самосталних и око 700 групних изложби у земљи и иностранству. За редовног члана Војвођанске академије наука и уметности изабран је 1979. године, за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности 1986. године, а за редовног члана Српске академије наука и уметности 1992. године. Милан Коњовић је добитник бројних значајних награда и признања.'' извор: http://konjovic.rs/
Amicus:
Могли сте момци и неке њихове радове да поставите. :)
Nebo:
Вечерас је на РТС1, у оквиру емисије "Око Магазин" био прилог о сликару Игњату Јобу.
Око њега се отимају Срби и Хрвати. Изгледа да је сам Игњат пре себе сматрао Србином. У време почетка Првог светског рата затваран је од А-У власти због србског национализма, а и брат му се борио као добровољац у србској војсци. У Београду се венчао у православној цркви (кум му је био Растко Петровић).
Један је од чланова уметничком покрета "Облик", што га повезује с једним од оснивача овог покрета, Бранком Поповићем, са чијом животном причом сам започео ову тему. Били су добри пријатељи, Бранко и Игњат.
Игњат Јоб се упокојио у најбољим годинама, што је била последица никад залечене туберкулозе.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%98%D0%B3%D1%9A%D0%B0%D1%82_%D0%88%D0%BE%D0%B1
Јовица Кртинић:
--- Цитат: Nebo Јануар 03, 2018, 09:08:57 поподне ---Вечерас је на РТС1, у оквиру емисије "Око Магазин" био прилог о сликару Игњату Јобу.
Око њега се отимају Срби и Хрвати. Изгледа да је сам Игњат пре себе сматрао Србином. У време почетка Првог светског рата затваран је од А-У власти због србског национализма, а и брат му се борио као добровољац у србској војсци. У Београду се венчао у православној цркви (кум му је био Растко Петровић).
Један је од чланова уметничком покрета "Облик", што га повезује с једним од оснивача овог покрета, Бранком Поповићем, са чијом животном причом сам започео ову тему. Били су добри пријатељи, Бранко и Игњат.
Игњат Јоб се упокојио у најбољим годинама, што је била последица никад залечене туберкулозе.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%98%D0%B3%D1%9A%D0%B0%D1%82_%D0%88%D0%BE%D0%B1
--- Крај цитата ---
Ево једног занимљивог текста на француском у вези сукоба који је избио приликом постављања споменика Џиву Гундулићу у Дубровнику:
LE CONFLIT DES SERBES ET DES CROATES A LTNAUGURATION
DU MONUMENT DE GUNDULIĆ A DUBROVNIK EN 1893
Les citoyens де la petite République де Raguse (Dubrovnik) sur la cote
orientale de l'Adriatique se considéraient d'habitude comme Slaves et
donnaient le méme nom aux trilbus voivsines. Mais lorsqu'ils, se défi—
nissaient avec plus de precision, ils soulignaient en général leurs traits
caractéristiques serbes. Le nom de la langue llillustre bien. Au com-
mencement du XVIIIe siécle, Anzelmo Banduri, premier Ragusain membre
de l'Académies des inscriptions et belles—lettres, appelait la langue de
son pays natal — le serbe. Ce n'est qu'une seule parmi de nombreuses
preuves de ce qu'on a dit auparavant. Il est clair alors pourquoi la plu—
part de Ragusains savants, des Serbes catholiques au XIXe s. avaient
opté pour la inationailité serbe (:Medo et Niko Pucić, Pero Budmani, Milan
Rešetar, Luko Zore, Antun Fabris, Petar Kolendić, Henrih Barić, Ignjat
Job, etc.) en s'appuyant tant sur leur sentiment que sur les documents
et les sources anciens. Ils en pensaient де méme де leurs ancétres, écri-
vains et savants connus de Dubrovnik dont Dživo F. Gundulić, auteur
du poeme épique «Osman», mérite la plus haute place dans la littérature
де owrov'nik et une desi meilleures panrmi les écrivains yougoslaves. En
partant де се point de vue et á I*occasion du 300-éme anniversaire de
la naissance de Gundulić, les Serbes Ragusains lui avaient érigé un
monument dans sa ville natale.
НиколаВук:
--- Цитат: Број 1 Јануар 03, 2018, 09:21:01 поподне ---Ево једног занимљивог текста на француском у вези сукоба који је избио приликом постављања споменика Џиву Гундулићу у Дубровнику:
LE CONFLIT DES SERBES ET DES CROATES A LTNAUGURATION
DU MONUMENT DE GUNDULIĆ A DUBROVNIK EN 1893
Les citoyens де la petite République де Raguse (Dubrovnik) sur la cote
orientale de l'Adriatique se considéraient d'habitude comme Slaves et
donnaient le méme nom aux trilbus voivsines. Mais lorsqu'ils, se défi—
nissaient avec plus de precision, ils soulignaient en général leurs traits
caractéristiques serbes. Le nom de la langue llillustre bien. Au com-
mencement du XVIIIe siécle, Anzelmo Banduri, premier Ragusain membre
de l'Académies des inscriptions et belles—lettres, appelait la langue de
son pays natal — le serbe. Ce n'est qu'une seule parmi de nombreuses
preuves de ce qu'on a dit auparavant. Il est clair alors pourquoi la plu—
part de Ragusains savants, des Serbes catholiques au XIXe s. avaient
opté pour la inationailité serbe (:Medo et Niko Pucić, Pero Budmani, Milan
Rešetar, Luko Zore, Antun Fabris, Petar Kolendić, Henrih Barić, Ignjat
Job, etc.) en s'appuyant tant sur leur sentiment que sur les documents
et les sources anciens. Ils en pensaient де méme де leurs ancétres, écri-
vains et savants connus de Dubrovnik dont Dživo F. Gundulić, auteur
du poeme épique «Osman», mérite la plus haute place dans la littérature
де owrov'nik et une desi meilleures panrmi les écrivains yougoslaves. En
partant де се point de vue et á I*occasion du 300-éme anniversaire de
la naissance de Gundulić, les Serbes Ragusains lui avaient érigé un
monument dans sa ville natale.
--- Крај цитата ---
Може ли да се убаци цео текст тог чланка, пошто је ово изгледа само увод...нигде нема речи о конфликту из наслова. :)
Навигација
[0] Индекс порука
[#] Следећа страна
[*] Претходна страна
Иди на пуну верзију