ДНК порекло > Aрхеологија и археогенетика

Комани-Кроја култура

(1/4) > >>

НиколаВук:
Једна од занимљивијих, али исто тако и врло енигматичних археолошких култура је раносредњовековна Комани-Кроја, која се обично датује у период од краја 6/почетка 7. до почетка 9. века, на простору који обухвата северну и средњу Албанију и рубна подручја суседних држава - Црне Горе, Македоније и Грчке. Истражена налазишта ове културе су готово искључиво некрополе, док насеља која су у вези са њима нису истраживана. Први локалитет који је истражен је Каљаја Далмацес (Тврђава Далматинаца у преводу са албанског) близу села Комани у северној Албанији (на обали Дрима); налазе са тог локалитета (које је пронашао 1898. године) је први објавио француски конзул у Скадру Александар Дегранд 1901. године у свом делу "Souvenirs de la Haute-Albanie". Након њега је више, углавном немачких и аустроугарских истраживача, ископавало некрополу на локалитету Каљаја Далмацес (Ипен, Трегер, Рајнах и Нопча). 60-тих година 20. века албански археолози крећу са великом кампањом ископавања некропола ове културе - завршили су ископавања на Каљаји Далмацес, а истражили су новооткривене некрополе у Кроји, Сарди (Shurdhah), Љешу, Букелу у Мирдитима, низ мањих некропола у долини реке Мати итд. Немачки археолог Буле је ископао једну некрополу ове културе на Крфу (локалитет Афион) 1934. године, док је најзападнији истражени локалитет Комани-Кроја културе, Мијеле код Вирпазара у ЦГ, ископаван 1966. године; од 1956. до 1983, у више кампања, истражена су и налазишта ове културе у Македонији, Цигански гробишта код Струге и Свети Еразмо код Охрида; поред ових археолошки истражених налазишта, констатовани су и случајни налази, тако нпр. најисточнији налаз Комани-Кроја културе потиче из села Караташ код Прилепа, случајно нађени материјал потиче и са локалитета "Над село" код Оровника близу Охрида, као и са источне јадранске обале (Кашић код Задра и Дрвеник код Макарске).

Локалитети ове културе су углавном лоцирани у залеђу Драча, отприлике на подручју средњовековног Арбанона и северније од њега (до Дрима), где се налази највећи број налазишта, међутим њени локалитети су проналажени и западније (Мијеле код Вирпазара), источније (Св. Еразмо код Охрида и Цигански гробишта код Струге) и јужније (Афион на Крфу). Некрополе се по правилу налазе у подножјима утврђених насеља, тј. на падинама узвишења, а гробови се обично групишу око црквене грађевине из ранијег (касноантичког/рановизантијског) периода. Гробови немају утврђену оријентацију, али најчешће су запад-исток, док су скелетима руке биле или опружене поред тела или прекрштене на грудима (хришћански обичај). Све ово говори у прилог тези да су сахрањени били хришћани; оно што одудара од овог утиска је да су покојници сахрањивани са мноштвом украса (као део ношње), уз прилоге у виду оружја, керамичких посуда, кресива, итд. Занимљива је чињеница да су налазишта груписана близу важних путних праваца (Драч - почетак Виа Егнације, затим македонски локалитети тик уз горепоменуту саобраћајницу, на обалама Охридског језера; Комани је такође у прошлости био један од важних прелаза преко Дрима) као и у областима богатим рудама и шумом (налази секира и косира су потврдили да су припадници ове културе експлоатисали околне шуме).

Археолошки материјал је разноврстан и представљен налазима оруђа, оружја, керамичких посуда и накита/делова ношње (најзначајнијег сегмента који је у великој мери и дефинисао ову културу). Од накита и делова ношње се могу издвојити специфичне фибуле, копче, метални делови појаса (нарочито карактеристични привесци), наушнице, торквеси, огрлице од перли и крстови; они показују правце више утицаја - преосмишљени касноантички провинцијални облици (нпр. масивне фибуле са посувраћеном ногом), импорт из већих византијских градских центара (нпр. копче типа Коринт, Балгота, Кестхељ-Печуј итд.), ранословенски облици (прстасте лучне фибуле са маском), аварски и утицаји салтовско-мајацке културе (нпр. полукружни и кружни појасни привесци, појасни језичци, итд.). С обзиром на оволики број разноликих утицаја, и хипотезе о пореклу ове сложене културе су биле разноврсне.

НиколаВук:
Први истраживачи са почетка 20. века су ову културу повезивали са гвозденим добом и Илирима. Касније, када су кренула ископавања 60-тих година 20. века, албански археолози (Спахиу, Анамали, Комата, Курти, Пренди) су једногласно (могло би се рећи по политичкој директиви) прогласили Комани-Кроја културу за "арберску", тј. археолошку културу раносредњовековних Арбанаса која је била "карика која недостаје" између праисторијских и античких Илира и средњовековних и нововековних Албанаца, тиме демонстрирајући непрекинути континуитет албанског етноса на подручју модерне Албаније. Тадашњи југословенски археолози се са тим нису слагали и указивали су да она има и ранословенске и ромејске/романске карактеристике. Накнадно је код југословенских археолога преовладало мишљење да је у питању култура романизованих староседелаца, можда појачаних избеглицама из севернијих и западнијих крајева (Панонија, Подунавље, Дарданија, Далмација); ту тезу је одлично образложио Владислав Поповић у свом чланку "Албанија у касној антици" са симпозијума САНУ "Илири и Албанци" 1986. године, где је овако описао њене главне карактеристике: "урбана, постантичка, ретардирана римско-византијска и превасходно хришћанска". Мишљење да је у питању превасходно ромејска староседелачка култура, са одређеним словенским утицајима, су делили и Зденко Вински и Јован Ковачевић.

Због очигледне словенско-аварске компоненте, више истраживача је изнело претпоставке о словенском пореклу ове културе, међу њима први Јосип Корошец (који је препознао и аварске елементе), затим Милутин Гарашанин, Оливера Велимировић-Жижић, Мирјана Ћоровић-Љубинковић, Бошко Бабић (који ју је конкретно повезао са словенским племеном Берзита-Брсјака) и Ђорђе Јанковић (који је датује касније од свих осталих истраживача, у прву половину 9. века, и повезује са Црвеним Хрватима).

Група македонских археолога је указивала на степске компоненте ове културе и њену повезаност са салтовско-мајацком културном групом; тако је Никос Чаусидис повезао комански накит са словенским елементима салтовско-мајацке културе, Влада Маленко је носиоце те културе довео у везу са популацијама Словена и Анта, док је врло занимљиву тезу поставила Љубинка Џидрова, која је сматрала да се ту ради о популацији Анта (досељених из области средњег Дњепра и северног Доњеца, део Пенковка културе), византијских федерата насељених у опустошеној драчкој архонтији, који су чували виталне комуникације (посебно Виа Егнацију) и обезбеђивали снабдевање дрветом и металима, којих је у области Комани-Кроја културе било у изобиљу. Елица Манева је проширила наратив Владислава Поповића о Куверовим Сермезијанцима и помишљала да због мешовитог карактера ове културе (романско-хришћанског и паганског словенског и аварско-протобугарског) она може да се доведе у везу са њиховом сеобом у Керамесијско поље-Пелагонију (једина фалинка је што се централна област ове културе налази у северној и средњој Албанији, а не у Пелагонији, а и датовање је раније од краја 7. века када се ова сеоба догодила). У новије време је Тони Филипоски изнео нешто измењену верзију порекла Џидрове и Маневе, говорећи о дефинитивном федератском и досељеничком карактеру припадника ове културе (досељени међу староседеоце, надгледани од стране византијских власти, са обавезом одбране драчке архонтије и путних праваца, пре свега Виа Егнације, од словенских племена), наглашавајући честе трансфере популација које је Византија у то време спроводила, и доводећи у везу носиоце ове културе са Малом Азијом. Ту је илустративан пример Мардаита, блискоисточног племена непознатог порекла (персијског, јерменског, семитског?) из планинских области око Антиохије, које је Јустинијан II крајем 7. века населио као федерате на јужну обалу Мале Азије, као и у обалским деловима Пелопонеза и Епира (где су служили као поморска одбрана Царства од упада арабљанских гусара). У сваком случају, до гашења Комани-Кроја културе долази са почетком 9. века и оснивањем Драчке теме од стране Нићифора I, када је очигледно дошло до веће централизације византијске власти, што је довело до промена околности у којима се ова култура развијала и последично њеног опадања и гашења. Једна од видљивијих последица њеног постојања је та што је она успела у својој функцији заустављања словенске навале и насељавања на подручју средњовековног Арбанона (залеђа Драча), а питање етничког порекла њених носилаца и даље остаје отворено.

НиколаВук:
uploading picturescertificity.com

Мапа локалитета Комани-Кроја културе.

НиколаВук:
how to take a screenshot on a pccertificity.com

upload a gifcertificity.com

Скице раносредњовековних утврђења у Љешу (горе) и Сарди (доле), са затамњеним површинама које представљају локације некропола.

НиколаВук:


Лонац карактеристичан за Комани-Кроја културу.



Масивне лучне фибуле са посувраћеном ногом.



Прстаста лучна фибула са маском (типична ранословенска).



Дискоидна фибула.



Копче типа "Коринт" (пример византијског импорта).



Копча типа "Балгота".



Копче типа "Гљатер"

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна