ДНК порекло > Aрхеологија и археогенетика

Гласиначка култура гвозденог доба

(1/11) > >>

НиколаВук:
Одлучио сам да у одељку о археологији почнем да постављам краће текстове о одређеним занимљивим археолошким културама. Почећу са гласиначком културом, једном од најзначајнијих гвозденодопских култура на Балкану.

Гласиначка култура гвозденог доба има континуитет са гласиначком културом бронзаног доба, тј. њен је непосредни наследник (о гласиначкој култури бронзаног доба ћу писати на посебној теми). Она уствари представља скуп врло сродних регионалних "култура", тј. пре би се могла назвати археолошким комплексом него културом у правом смислу речи. Њено језгро представља, као што и сам назив говори, подручје Гласинца (омеђено са запада планином Романијом, са истока планинама Копитом и Деветаком, а с југа и истока Дрином и њеном притоком Прачом, простор од преко 1000 квадратних километара); друга њена већа концентрација (тј. други регионални подтип) је око Ужица, а такође се простире и у Горњем Подрињу, источној Херцеговини, Црној Гори, југозападној Србији и већем делу Метохије; на ову велику област се ка југу наставља иста култура у северном и делу средње Албаније (Мати култура), па се гласиначка култура назива и комплекс Гласинац-Мати. Прва археолошка истраживања гласиначке културе су предузета за време аустроугарске окупације БиХ, крајем 19. и почетком 20. века, од стране новооснованог Земаљског музеја у Сарајеву (то су уједно била и прва права археолошка истраживања у БиХ); овај посао је сарајевски музеј наставио и у периоду после Другог светског рата. Гласиначка култура гвозденог доба се развијала од око 800. до око 300. године п.н.е. и подељена је на 6 фаза: Гласинац IVa од 800. до 725. године, Гласинац IVb од 725. до 625. године, Гласинац IVc1 од 625. до 550. године, Гласинац IVc2 од 550. до 500/475. године, Гласинац Va од 500/475. до 350. године и Гласинац Vb од 350. до 300. године п.н.е. Економска основа носилаца ове културе је било полуномадско сточарство као и ратнички походи, активна и пасивна трговина (контрола комуникација и убирање дажбина) и развијена занатска обрада метала (бронзани и гвоздени накит и оружје). Насеља су недовољно истражена, може се само рећи да су била градинска (тј. утврђења на стратешки позиционираним узвишењима) а известан број је вероватно служио само као прибежиште (рефугијум) или утврђени центар подручја са раштрканим сточарским пребивалиштима.

Највећи број налаза потиче из мноштва истражених гробова (на матичном подручју Гласинца је истражено више од 1000 хумки); покојници су сахрањивани под тумулима, и то до друге половине 6. века п.н.е. скелетно, док су у каснијим гробовима налажени махом остаци спаљених покојника. Карактеристичне некрополе са матичног гласиначког подручја су: Арарева громила, Бандин оџак, Бранковићи, Брезје, Црвена локва, Читлуци, Госиња планина, Храстовача, Илијак, Кусаче, Осово, Русановићи, Талине и Заграђе. Прилози у гробовима су углавном накит, офанзивно (копља, мачеви, ножеви) и дефанзивно оружје (шлемови, делови оклопа, кнемиде-штитници за ноге, штитови), керамичке посуде и коњска опрема. Богатство налаза варира зависно од друштвеног статуса појединца, па су се могли утврдити и гробови друштвене елите. тзв. кнежевски гробови (Илијак, Брезје, Читлуци, Осово и Арарева громила). О живој трговини са медитеранским центрима, али и удаљеним деловима Европе сведоче бројне ћилибарске аморфне и обрађене перле заступљене у свим фазама, као и бронзане посуде из италских радионица (фазе IVb, c1, c2). Сматра се да су носиоци гласиначке културе на њеном матичном подручју били припадници племенске заједнице Аутаријата, а да се читав гласиначки културни комплекс гвозденог доба може везати за Илире.

Коришћена литература:
Група аутора: "Праисторија југославенских земаља V: Жељезно доба; одредница Гласиначка култура"
Група аутора: "Археолошки лексикон; одредница Гласиначка култура"

НиколаВук:
Чувени шлемови грчко-илирског типа, налажени на гласиначким некрополама:

temporary image hosting

image post

НиколаВук:
Карта на којој су приказане централнобалканске археолошке културе гвозденог доба; гласиначки локалитети су представљени као црни тумули:
https://drive.google.com/open?id=0B4ps-K-v8gLDdy11eE5LUHZCblU

Табеле на којима је приказан археолошки материјал пронађен на гласиначким некрополама (накит, керамичке посуде, оружје, итд.):
https://drive.google.com/open?id=0B4ps-K-v8gLDMXNsYThBejhqOFU
https://drive.google.com/open?id=0B4ps-K-v8gLDeTdGb295VHl1REE
https://drive.google.com/open?id=0B4ps-K-v8gLDV0xrWThlbkJ1VDQ
https://drive.google.com/open?id=0B4ps-K-v8gLDSDZfZlRaUlRYSXM

https://drive.google.com/open?id=0B4ps-K-v8gLDZE15Nk8xYWpZTkE
https://drive.google.com/open?id=0B4ps-K-v8gLDNWNrOXlhMHBKVmc
https://drive.google.com/open?id=0B4ps-K-v8gLDUFg5blV5bGpIQk0
https://drive.google.com/open?id=0B4ps-K-v8gLDX0VrMEluZ0lGeTA
https://drive.google.com/open?id=0B4ps-K-v8gLDdm5GTzZCRTYxMXM

Синиша Јерковић:
Никола, хвала на припремљеним и сажетим подацима.

Мислим да је ово становништво гласиначке групе веома битно и за савремену етногенезу српског народа, посебно за онај дио  наше укупне генетике који бисмо могли назвати "несловенски". Ако се погледа карта распростирања гласиначке културе коју си горе поставио, може се закључити да се гласиначка култура управо распростирала на територији коју су касније населили Срби. Ако претпоставимо да је гласиначко становништво преживјело римску управу као романизовано или дјелимично романизовано, могли бисмо закључити да је добар дио тог становништва "дочекао" долазак Срба и других Словена у 6. и 7. вијеку, као и да се у каснијем раздобљу стопио са истима формирајући значајан дио генетског наслеђа данашњих Срба.

Још један занимљив рад који иде уз ову причу је и антрополошка студија Живка Микића из 1979. године: О антрополошкој истражености илирског становништва. У том раду гласиначка серија је представљена као најрепрезентативнија од илирских налаза (мада ни она није најбоље очувана. Ово су неки од навода из тог рада:

"A. Weisbach i L. Gluck, vojni Iekari Austro-Ugarske monarhije, 1901. godine publikovali su svega 63 lobanje,-" najverovatnije zbog loše oĉuvanosti, od pomenutih preko hiljadu skeletnih grobova, koliko ih je F. Fiala na Glasincu iskopao. Njihov rezultat je da je »praistorijsko glasinaĉko stanovništvo« izrazito dolihokrano, i to sa 73% prema 27%. Mada tendenciozno interpretirane, o ĉemu će još biti reĉi, ove podatke su kasnije preuzeli N. Ţupanić6 i V. Dvorni-ković7 iznoseći da »Ilire i pomešane Trako-Ilire«, koji u istoĉnoj polovini Balkana prelaze u ĉiste Traĉane i Skite, obeleţila je starija antropologija kao omanju i crnomanjastu rasu, ali to je mišljenje posle brojnih praistorijskih iskopavanja iz halštatske epohe (Gla-sinac kod Sarajeva) temeljno izmenjeno — halštatski Iliri su još dolihoidi sa blizu 75%. Iznosedi ovakvu tvrdnju, N. Županić je samo nekritiĉki prihvatio interpretaciju i preuzeo podatke A. Weisbacha i L. Glilcka, na osnovu ĉijih rezultata se prvobitno i došlo do zakljuĉka o izrazitoj dolihoidnosti praistorijskog glasinaĉkog stanovništva. Međutim, ovde treba odmah napomenuti da dužinsko-širinski index lobanje predstavlja samo jedan od elemenata koji su bitni za određivanje jednog antropomorfološkog tipa, a ne nikako jedini i najvažniji pokazatelj, kako se njime u starijoj antropologiji zapravo i manipulisalo."

Микић је затим извршио ревизију ових старијих налаза, утврђујући да су у серији A. Weisbach i L. Gluck били и остаци који су припадали разним историјским периодима, а налазили се на простору Гласинаца. Ревизија је показала:

"Po rezultatima arheološkog delà revizije, serija od 18 arheološki pouzdano datiranih Iobanja pripada VI veku stare ère, znaĉi periodu gvozdenog doba na Glasincu. Njihov broj je mali i ne daje pravo na zakljuĉak šire vrednosti. Vrednost ove serije je u tome što ona daje rezultate koji se vidno razlikuju od Weisbach-Glùck-ovih. Dalje je konstatovano, da »određenu vrednost ovoj reviziji daje činjenica, da većina lobanja potiče iz jednog užeg vremenskog perioda."

"Na osnovu ovih 7 primarnih antropomorfoloških pokazatelja, lobanjskih mera i indeksa, proizilazi da glasinačka serija iz VI veka stare ere odnosom 4:3 više naginje ka zapadnoj grupaciji evropskog praistorijskog stanovništva poslednjeg milenijuma sta-re ere."

"Iz iste tabele moţe da se izvuče još jedan zakljuĉak — o gracilnosti glasinačke serije. Njega potvrđuju srednje vrednosti svih lobanjskih mera, koje su upadljivo niže od obe antropološke gru-pacije. Izvesni podaci o telesnoj visini ilirskog glasinaĉkog stanovništva dobijeni su sa iskopavanja na lokalitetu Popilijak-Sjeversko, koja je izvršio Centar za balkanološka ispitivanja ANU BiH 1975. godine. U jednom tumulu većih dimenzija, koji je sadržavao 14 sahranjenih individua, na odraslim skeletima oba pola izmerena dužina in situ iznosi između 160 cm i 170 cm. S obzirom da je ovaj tumul datovan u periodu VII i VI veka (Glasinac IV/b-c) mogla bi se hronološki izvesti paralela sa serijom od 18 glasinaĉkih lobanja. Kako dobijeni podaci o rastu spadaju u kategoriju niskog, onda bi to bio još jedan pokazatelj koji potvrđuje gracilnost ilirskog praistorijskog stanovništva sredinom poslednjeg milenijuma stare ere na glasinaćkom podruĉju."

"Iz susednih oblasti srodnost sa ovim rezultatima pokazuju serije sa nalazišta Hallstatt (.052) i sa nalazišta iz Austrije, Cehoslovaĉke i Ma-đarske (.091). To bi znaĉilo da je stanovništvo koje je zahvatalo geografski prostor ograniĉen nabrojanim lokalitetima, okvirno, sredinom poslednjeg milenijuma stare ère imalo svoju sliĉnost u jednom antropomorfološkom smislu."

"Osnovne antropološke karakteristike ove populacije bi bile sledeće: oniži i srednji rast, mezokrani lobanjski tip, koji ide prema brahikranom sa jasnom tendencijom ka brahikranizaciji po vidno izražcnoj planocepitaliji (videti lobanje na priloženoj tabli), tako da bi već po ovim pokazateljima mogla da se uvrsti u »zonu kratkoglavih Europeida«. Dinarska komponenta, mada još uvek sa primesama mediteranske gracilnosti, jasno je izražena kako kod giasinaĉke serije \?. VI veka stare ere tako i, npr., na nalazima iz Vuĉjih njiva u Sloveniji iz IV veka stare ere, što bi ukazivalo da se ova pojava — dinarizacija praistorijskog stanovništva tokom poslednjeg milenijuma stare ere — odvijala uporedo na širem prostranstvu planinskog podruĉja Balkana."

Синиша Јерковић:
Узимајући у обзир горе наведене Микићеве антрополошке закључке и везу са осталим халштатским популацијама, засад постоји само један налаз старе ДНК који би временски и географски могао посредно да се повеже са гласиначким становништвом, а то је налаз аустријског Халштата Mitterkirchen [HÜ-I/8] који је , додуше на основу стр предвиђача, одређен да припада хаплогрупи G2a, из 700 г пне, из рада "Kiesslich, J. et al. (2005), DNA Analysis on Biological Remains from Archaeological Findings - Sex Identification and Kinship Analysis on Skeletons from Mitterkirchen, Upper Austria. In: Interpretierte Eisenzeiten. Fallstudien, Methoden, Theorie. Tagungsbeiträge der 1. Linzer Gespräche zur interpretativen Eisenzeitarchäologie, eds. Raimund Karl - Jutta Leskovar (Studien zur Kulturgeschichte von Oberösterreich 18)."

Међутим, очекивао бих међу гласиначком популацијом поред G2a-L497 и сљедеће хаплогрупе: E-V13, J2 свих врста, западну R1b.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна