Иако нема доказа да су крстјани директно читали Оригена, јасно је да су у својем тумачењу Библије прибјегавали њему својственом алегоризму који се уткао у богословље источних цркава, а према којем је “слово Светог писма… симбол, образац неке истине, неке идеје, неког догађаја”, те су “животиње, биљке, камење, представе, имена (са етимологијом), бројеви, чак и синтакса били обрасци и симболи који су алегоријски указивали на истине достојне Бога.” Свето писмо за Оригена представља “океан и неистраживу шуму тајни, које су скривене у својим симболима”, док ти симболи нису ништа друго до “знак и пројава више стварности,
гдје нижа бића представљају одраз и симболе виших бића”. Очигледно је ова мистичка црта источног византијског богословља, ћирилометодијевском и климент-наумовском христијанизацијом балканских Словена, доспјела у одређени број манастира по регулама светог Василија, а који су, основани у Босни у 10., 11. и 12. вијеку. Сљедећи Оригенову концепцију цркве “духовних хришћана”, “светих, савршених, духовних учитеља”, који се сматрају “равноанђелским”, “у којима се стално изграђује црква као што се догодило са Петром”,
“у којима се налази благодат Петра и других апостола у погледу изградње цркве” (С. Пападопулос, нав.дј., стр.328), свети Григорије Назијански је, као велики поштивалац овог ранохришћанског теолога, учио да филозофирање о Богу није свима доступно,
“већ само онима који су испитали себе и провели живот у созерцању, а пре свега очистили душу и тело, или у крајњој мери, очишћују. Јер за нечистог не може бити безопасно да се дотакне чистог, као и за слаби вид - сунчевог зрака”, “јер то није ствар јефтина и није за оне који гамижу по земљи.” (Алфејев Епископ Иларион, Догматско учење светог Григорија Назијанског, Презентација “Верујем”,
http://www.verujem.org/alfejev/main1.htm).
Управо због тога, а и чињенице да су светог Григорија Чудотворца, великог заљубљеника у Оригена, сви кападокијски оци, укључујући и светог Григорија Назијанског и светог Василија Великог држали својим учитељем, може бити врло мало сумње у то да су босанско-хумски крстјани изворно православни калуђери мистагоги, односно мистичари-пустињаци. Kоји су, како такве калуђере описују Билонипољска абјурација и биографи светог Саве Доментијан и Теодосије, живјели у “високим планинама”, “пустим мјестима”, “травом украшеним клибама” и да су умјесто богомоља “имали небо за цркву”, умјесто икона “Христа у души насликана”, а умјесто крста
“крст Христов у срцу своме” (Д. Драгојловић, нав. дј. стр. 151).
Као насљедници својих византијских охридских учитеља босански калуђери-крстјани су се подвизавали очигледно пороучавајући учење светог Григорија Чудотворца, светог Григорија Назијанског и светог Васлија великог, одајући се пустињаштву (У Григоријевом аскетском лексикону осим појмова “безмолвија” и отшелништва, важно мјесто заузима помен “пустиње”. На језику разног монаштва, пустињом се називали свако мјесто које је човјек изабрао ради усамљеничког живота, била то пустиња у географском смислу, гора или непроходна шума: За Григорија је пустиња била његово имање у Назијану. Григорије је називао пустињу “руководитељком” свог својега живота, “сатрудницом”, “мајком божанског учења” и “обожитељицом”. (Алфејев, Живот и учење светог Григорија Богослова,
http://www.verujem.org/alfejev/html2/main3.htm), те су, као такви, слабо организовани и раштркани, али опет једини истински хришћански ауторитети у држави, лако могли постати мета свакојаких више или мање неутемељених оптужби, истинских јеретичких утицаја (Ивана П. Равић, Црква и држава у српким земљама, Београд 2013), али и политичких амбиција босанских банова, који су, слиједећи тековине времена, у 13. вијеку тежили што самосталнијој црквеној организацији у односу на Рим, Цариград, али и сусједну Рашку. Стога је Д. Ловреновић у праву када је црквену ситуацију у Босни успоредио са феноменом “манастирских епископа”, тј. неканонских (незаконитих) црквених поглавара, постављаних крајем XIV. вијека у Молдавији као израз отпора Византији да именује грчке митрополите (Д. Ловреновић, Крист и донатор, стр. 215). Напокон и сам бан Стјепан II, који се пред крстјанима заклиње светим Гиргоријем је према дубровачком историчару из 16. вијека М. Орбинију “био одан грчком одбреду и стога неподложан папи”. Будући да тај “грчки обред”, како исправно промишља Д. Ловреновић, није могао бити обред Српске или неке друге православне цркве источног обреда, која се у бановим повељама не спомиње, не преостаје нам друго него да у том опису не препознамо ништа друго до крстјанска богослужја, баш као и у случају Фарлатијевог описа Стјепановог насљедника бана Твртка, који “кад је преузео владање још није био крштен, премда је потекао од оних који су можда слиједили заблуде Грка” (Наведено према Д. Ловреновић, На клизишту повијести - Света круна угарска и света круна босанска, Синопсис Загреб-Сарајево 2006., стр. 690.). Занимљива је у том смислу тврдња пољског историчара из 15. вијека Јана Длугошада у “босанском краљевству славенског језика”, јеретици “исповједају секту јакобита, која је од Католичке цркве осуђена, а називају се крстјанима.”, што имплицира да су управо крстјани били повезани са источним обредом.