Својевремено сам покојног деду питао има ли таквих случајева у нашем селу да се родбина узима, рек'о ми је да је било, а да данас тога више нема. По његовим речима и некада је то било врло ретко али дешавало и то је увек било по женској страни, нпр. да се узму двоје чије су бабе или прабабе из исте фамилије. Притом не говоримо о пасивним крајевима него о селу које је у своје најбоље време, 1960-их, имало преко 2500 становника и које има преко 30 родова различитог порекла. Ту је избор био већи али се дешавало.
Баш сам данас читао о једном случају из 19. века:
Током 1843. год. у СОУ вођен је судски поступак због „родоскрнављења“, против
Милосава Ивановића, старог 23 год. из Рогу и Саре, ћерке Марка и Вукосаве Смиљанић
из Рогу, старе 20 година, рођене у Љубишу. Њих двоје су унучад од двојице браће из
Рогу а та браћа највероватније су се звала Радоје и Радован, мада податак није потпуно
разјашњен. Радоје је имао сина Ивана а Иванов син је Милосав Ивановић. Радован је
имао кћи Вукосаву а она је мајка Сарина. У судским документима није потпуно
обелодањено јесу ли Радоје и Радован од Смиљанића из Љубиша, или од неке друге
фамилије из Рогу.
Милосав Ивановић и Сара Смиљанић - Марковић заволели се, обелоданили своју
љубав и решили да се венчају али ни фамилија, ни црква нису одобравали ту брачну
везу. Мимо те забране живели су невенчано, па им се родили мушко дете које је умрло
1841. год. одмах по рођењу. Суд у Ужицу осудио их телесном казном, њега са 35 а њу са
25 батина по туру. Одлучују да тајно напусте Роге и пребегну преко границе, јер им је
наређено да не смеју живети заједно. Преко Трудова одлазе у Бистрицу код Нове
Вароши и запошљавају се као чобани код Јована Суботића. Преварили су свештеника
Васа Пурића из Бистрице да нису у родбинској вези и венчао их у Бистрици. Пошто је
Сара остала трудна а никаквих средстава нису имали јер су били слуге, послушали су
савет паметних људи из Бистрице, враћају се у Роге, где им се родио син Ристивоје.
Поново долазе пред лице правде, где су поред затворске и телесне казне, још кажњени са
протеривањем из Рогу, и то Сара да се протера са мајком у Љубиш где је и рођена а
Милосав у Неготин и забрани му се повратак, Док се Сара не уда за другог. Када је
изашао из затвора и добио батине по туру, Милосав је изјавио: немогуће да одолим
својим страстима да се не састанемо, договоримо...“. Ни Сара није била равнодушна, по
изласку из затвора је изјавила: „ја за другог поћи не могу. Оћу са Милосавом бити на
нека ме власт не знам како кажњава...“.
Поред Милосава, његов отац Иван имао је још пет синова, четворица су били
ожењени. Сви су живели у заједничком домаћинству. Сара је била протерана у љубиш
заједно са целом породицом: мајком, сестром и братом Петром, који је био ожењен.