Српска православна црква као таква у време настанка Југославије не постоји, већ постоје тзв. покрајинске цркве,...
Да ли је ико то написао на фамозном топику 'Колико је СПЦ одговорна за нестанак Срба католика и муслимана'?
Да каже, како може да буде одговорна када, званично, није постојала?
Можда ово и јесте валидни аргумент? Рецимо, није била довољно артикулисана у својим ставовима јер није била уједињена на један значајан начин. Тако отприлике.
Могуће, али не верујем да је то довољно, јер могли бисмо потезати питање и Пећке Патријаршије, која исто не постоји од 18. века, тј. питање континуитета духовне нити српског православља, тј. - шире - филозофско питање постојања суштине кроз време, од ког питања је један Дејвид Хјум исконстриусао институције радикалног скептицизма на Западу.
Ипак, ја бих се клонио и званичинх црквено-правних и ових радикално филозофских ставова, и наставио бих у духу општег, здраво-разумског и лаичког поимања Српске православне цркве тј. постојања континуиране нити српског православља, са одговарајућом духовном одговорношћу.
Моје питање упућено историчарима и даље стоји. Да ли постоје сведочења и документи активног противљења српских владика (на пример, Николаја, Јустина, Јосифа, виђенијих владика) стварању Краљевине СХС?
Моја нека размишљања на ову тему су амбивалентна, више су питања самом себи и другима.
Можда се може рећи да улога цркве и није да радикално намеће политичка решења, већ да саветује? Генерално се слажем, али ипак знам из искуства 90-тих до данас колико се СПЦ инволвирала у политичке одлуке, тј. колико је утицала на политички живот Срба. Знам и за примере око Другог светског рата, и за примере из 19. века, да не помињем време стварања српске средњевековне државе...па се онда са правом питам, а да ли је реаговала при конструкцији нечега што се пре није дешавало а то је наизглед својевољна државна унија са иновернима - СХС?
Рецимо, Драгослав Бокан често на свом фејсу пише о Митрополиту Михаилу Јовановићу као о не-идеолошком конзервативцу који је утицао на све Обреновиће, није ми баш најјасније како, али, ако сам добро протумачио, у правцу обуздавања њихових про-европских тенденција?
Знамо како је прошао Конкордат када се СПЦ успротивила 1937, иако је Стојадиновић водио ултра-рационалну политику, СПЦ је ту већ реаговала, јер се радило о директном атаку од стране Ватикана на цркву. Индикативно је да је Љотић био на страни цркве а против Стојдиновића, фашиста и католика. Питам се, да ли је 1918 постојала у цркви фигура - а ла Митрополит Михаило - која је видела да стварање СХС/Југославије, између осталог, неминовно води ка (неком) Конкордату...кад кажем неминовно, схватите то на овај начин: без државног уједињења са католицима не постоји теоретска шанса да неко српског конзервативног политичара убеђује да потписује Конкордат (дил са Ватиканом)...
Елем, из свега овог размишљања засад сам дошао до закључка да је можда СХС/Југославија била такав новитет да је просто изненадила нашу цркву...да можда нису знали како треба да се одреде према том феномену?
Или можда ипак постоје реакције, савети и ставови наших владика, али да нису записани, да су остали усмени, или да нису третирани од историчара? Можда и зато што СПЦ није била обједињена тад, што каже Amicus? Опет, на нивоу Митрополија, итд. би могли постојати неки трагови ставова, ако их је било?
Да jе ствар са СХС/Jугославиjом била толико fait accompli да jе су наше владике тек могле усмено и незванично да реагуjу...?