Јуче је било приче о шумадијском Орашцу и породицама које тамо живе. Двије родственичке групе су дошле из Моракова у Никшићкој Жупи.
Лазаревићи (Васиљевићи, Јокићи, Андрићи, Павловићи, Стојановићи, Секулићи, Василићи) 70 к. Слава: св. Аранђел. Доселили су се пре Устанка из Моракова (Никшићска Жупа). Не знају да ли су били прво у Врбици па из ње дошли у Орашац.
Антићи (Станићи, Матијашевићи, Савићи) 60 к. Слава: св. Аранђел. И они се доселили из Моракова у Врбицу, затим овде. Савића има одсељених у Марковац (Бељевац).
Судећи по слави Аранђеловдану можемо закључити да се ради о Васојевићима из Моракова. Њихови рођаци и данас живе у Моракову (Драгнићи, Маројевићи, Мушикићи и Ћоровићи).
За долазак Васојевића у Мораково и Никшићку Жупу везана је једна прилично крвава епизода сукоба Никшића и досељених Васојевића. Описује је Милан Пековић у "Никшићкој жупи" и могла би се свести на сљедеће:
Двојица браће Васојевића (наводи се да су од Дабетића) бјежећи од крви долазе у Никшићку жупу. Траже уточиште код никшићких породица, и убрзо се жене ћеркама два брата Никшића добивши при том дио имања. Браћа Васојевићи су се временом осилили (верзија Никшића), па двојица браће Никшића који су им дали ћерке смишљају акцију против њих. Један од њих каже: „У зо час посвојисмо ове Арбанасе! Отеће нам и ово мало прљуше, што нам претече.“ Идеја једног од браће је била да их запале у кућама заједно са женема и дјецом. Овдје видимо моменат који се не среће често,а то је одлука да се у циљу племенског обрачуна, убију и сопствене кћери и унучад. Браћа се заклеше да ће свој план извести,а да ником о томе неће говорити, па ни женама. Брат чије је било Мораково, Бјелош, ипак није издржао и рекао је жени шта намјеравају да учине, након чега га је она клела да не убија сопствену дјецу и убиједила на крају да то не учини. Међутим други брат Васиљ извео је свој наум и запалио кућу са зетом Васојевићем, ћерком и унучади. Брату који је преживио није требало дуго да дозове Васојевиће, који на косидби сачекају Васиља и његова четири сина и све их побију.
Од оног брата Васојевића из Моракова који је преживио потичу горе набројане васојевићке породице у Моракову,а сасвим извјесно и група породица у Орашцу, Аранђеловац.
Било би свакако добро да имамо од њих кога и тестираног, чисто да се потврди ова прича.
Кљајевић на исти начин наводи овај догађај у обради Жупе:
Мораково
Мораково је било Бјелошево и Васиљево, па они једног дана приме два најамника из Васојевића, од братства Дабетића, па како су им се допали, они им дају своје кћери и населе их у Мораково. Како су се ова двојица Дабетића осилили, Васиљ се договори са братом да у току ноћи запале куће зетова са породицама. Али Бјелоша жена убеди да то не чини, а Васиљ запали кућу зетову у којој изгоре све живо. Бјелошев зет Радоје се повеже са Васојевићима и они убију Васиља и његове синове на ливади , која се касније прозва Крвава Пољана. Зет Бјелошев Радоје је имао три сина: Мароја, Драгоја и Луку (Аџија). Од Мароја су братства: МАРОЈЕВИЋИ и МУШИКИЋИ, од Драгоја су братство ДРАГНИЋИ, а од Луке су братство ЋОРОВИЋИ.
Бјелошевина
Село Бјелошевина се прозвала по Бјелошу, сину Еракову, а овај је био Шакојев, Шакоје је био Гезимиров, а Гезимир Никшин."
Ако су ови пасови од Бјелоша до Никше тачни, прича би требала да се смести можда у почетак 16. века...Не бих то назвао као неки сукоб племена, него више као лични и породични сукоб, са нажалост тешким последицама по обе стране...Да се радило о већем сукобу, не би васојевићке породице остале у Моракову (а с обзиром да је један род остао, верујем да је касније дошло и до измирења). А то је и доказ тешког времена када је народ сам узимао правду у своје руке (вероватно је тај сукоб породица растао како су се досељени Дабетићи добро снашли, добили на самопоуздању, "питали су се", а Бјелош и Васиљ као људи који су им помогли и довели их, који су били "на своме", сматрали су касније њихов однос као вид незахвалности, можда је било и зависти , и онда од љубави до мржње није далек пут. Чисто људска психологија, само у то време су нажалост прибегавали често драстичним мерама у решавању проблема) . У сваком случају, и овакве приче могу да помогну у овој причи о тражењу родова. Мало ван теме, још један случај призећивања је Кљајевић навео , а то је везано за Ћипраниће из Ливеровића, који су, како наводи, пореклом од Ћипране, која је од Пека Ливерова, а по оцу је од Пипера, из Лужнице и који је дошао као надничар код Пека, допао му се и ожени га ћерком Ћипраном. Имали су два сина, али Ћипрана је млада остала удовица и они се прозваше по њој. Тако да он не би требало да се уклопи у род Никшића, али сачекаћемо резултат ...
ПС: Не бих баш одбацивао Кљајевића, са свим грешкама које има. Нешто можда може и да помогне. (видећемо да ли је у праву за Ћипраниће)
