Крајем прошле (2015) године је у издању Византолошког института САНУ објављен први том дуго припремане студије "Натписи историјске садржине у зидном сликарству", на којем су радили Гојко Суботић, Бојан Миљковић, Ирена Шпадијер и Ида Тот.
Поред обиља досад непознатих информација, на стр. 83 ове значајне научне студије стоји и следеће:
Етничко име Αλβανοι или Αρβανιται први пут се среће у Историји Михаила Аталијата где се на почетку сажето описује ромејска војна кампања у јужној Италији и на Сицилији (1036/7 - 1043), а на крају се говори о неуспелом покушају узурпације престола Нићифора Василакија (1078) - cf. Miguel Ataliates, Historija, ed. I. Perez Martin, Madrid 2002, 7.12, 15.12, 213.2. Аталијатово дело, као и списи његових савременика Скилице и Пседело, омогућује да се у науци проникне у иначе загонетно порекло овог данас балканског народа. Превладава мишљење да је Георгије Манијакис, славни ромејски војсковођа са источне границе, за сицилијански поход регрутовао помоћне албанске одреде у околини Драча - cf. A. Ducellier, L`Arbanon et les Albanais au XI siecle, TM 3 (1968) 357-358< idem, Nouvel essai de mise au point sur l`apparition du peuple albanais dans les sources historiques byzantines, Studia Albanica 9/2 (Tirana 1972) 299/306. При таквом закључивањем, међутим, губи се из вида то да су, осим Варјага и Руса под командом Харолда Хардраде, које је највероватније повео из саме престонице, а затим и норманских и ломбардијских најамника прикупљених у Италији, главнину Георгијевих трупа чиниле ромејске тагме регрутоване искључиво у малоазијским темама - cf. W. Felix, Byzanz und die islamische Welt in früheren 11. Jahrhundert, Wien 1981, 208. Скилица их поименце наводи - тагму Арменијака у одбрани Месине 1041, тагму Опсикија и чете Тракисијанаца поражену код Мелфија 17. марта, те тагму федераша, састављену од расформираних чета из Писидије и Ликаоније и разбијену 4. маја исте године близу тврђаве зване Ωραι - cf. Scylitza, 406, 426;Jean Skylitzes, Empereurs de Constantinople, ed. B. Flusin, J.-C. Cheynet, Paris, 2003, 336, 354-355. С обзиром на то да и Псел од ромејских снага помиње само трупе са истока (της εωας) (Bibliotheca græca medii ævi, V, ed. C.N.Sathas, Paris, 1876, 138), тамо треба тражити и постобину Арбанаса који су у оквиру помоћних одреда узели учешћа у овој војној експедицији и који су бродовљем, под заповедништвом патрикија Стефана, зета василевса Михаила IV Пафлагонца, били пребачени директно из Мале Азије на југ Италије. Наиме, Георгије Манијакис је пре именовања за главнокомандујућег (στρατηγος αντοκρατωρ) у овом походу управљао Горњом Мидијом, односно Васпураканом (cf. Scylitza, 397-398), у чијем суседству се налазила једина позната античка Албанија (cf. Strabonis Geographica, ed. A. Meineke, II, Lipsiae 1899, 702-707; Ptolemaei Geographia, II, 46-48; Stephani Byzantii Ethnicorum quae supersunt, ed. A. Meinekii, I, Berolini 1849, 69.15), те се иза архаизујућег етнонима код Аталијата вероватно крије још један од бројних кавкаских народа, онај који себе и данас назива Shqiptarët, деца орлова, што јасно упућује на горштачко порекло. Аталијат још казује да су поданици царства и исте вере као Ромеји. Након што је Манијакис опозван и пошто је покушај реконквисте највећег медитеранског острва у потпуности пропао, Албанци су с Латинима устали против дуке Михаила Докијана, новог ромејског намесника у јужној Италији. А када се с пролећа 1042. Георгије Манијакис обрео на Апенинском полуострву, они су приступили старом команданту, који је до краја године успео да окупи своје некадашње трупе и прошири ромејску власт до Капуе, Беневента и Напуља. Револтиран поступцима цариградског двора, он се прогласио за цара и на челу војске коју су, по Аталијату, чинили Ромеји и Албанци, а по Пселу Нормани, источне трупе и Руси, искрцао се у Драчу 1043. године. Славни војсковођа и тада претендент на престо погинуо је код Острова, удаљеног два дана хода од Солуна - Scylitza, 425-428; в. такође Б. Крсмановић, Успон војног племства у Византији XI века, Београд, 2001, 88-110. Његови арбанашки саборци вратили су се истим путем и трајно се населили у залеђу Драча, где је њихове потомке тридесет пет година касније са истим циљем регрутовао узурпатор Нићифор Василаки. Област коју су населили од краја XI века у изворима се почела називати Αρβανον. Као поданици ромејског василевса нападали су норманске завојеваче Роберта Гвискарда, при чему су се најистакнутији међу њима брзо уздизали у војној хијерархији, попут заповедника царскот шатора (κομης της κορτης) из Арвана, непознатог имена, коме је Алексије I Комнин приликом евакуације Драча 1081. поверио управо над доњим градом...
Има тога још...
