На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар као званични календар.
Није хришћанска црква имала шта да прихвата или не прихвата, када је то био једини службени календар у Царству, који је додуше имао и своју мало
сложенију еволуцију, па и трансформације.
Није тема, али пар напомена неће шкодити:
Мада сам ја мислио на овај континуитет од 800 година.
Не постоји континуитет данашње Српске цркве од 800 година, већ од 140 година, када је 1879. год. Београдска митрополија постала аутокефална и уздигнута у ранг архиепископије, мада се у посведневној етикецији њен поглавар и даље ословљавао митрополитом. Њој су се 1922. године присајединиле (дакле, не на равној основи, иако историјски значајније) остале српске црквене области, чиме је она постала патријаршија. Уосталом, и у тзв. диптиху помесних православних цркава (једном, додуше, теолошки бесмисленом институту) СПЦ је на нижем рангу од нпр. Руске цркве, која је у ранг патријаршије уздигнута (на врло сумњив начин) у 16. веку, па чак и од Грузијске цркве која је од Руса добила аутокефалију неколико година пре него што је оформљена СПЦ (мада овај поредак Грци не признају). Дакле, прошлогодишња прослава "јубилеја" на који ниједној од "сестринских" цркава није пало на памет да пошаље свог представника, била је заправо пука комеморација оснивања
прве српске, жичко-пећке Цркве коју је утемељио свети Сава и која је трајала до пропасти српске деспотовине. Онда је настао једновековни дисконтинуитет до "обновљања" Пећке патријаршије (а суштински до стварања потпуно нове Цркве у Срба, ничим везане за стару светосавско-душанову архиепископију/патријаршију, осим сећањем, територијом, народом, светињама - али не и канонско-правном, нити светотајинском сукцесијом). Ова
друга српска Црква са данашњом СПЦ (
четвртом) има врло условни историјски (не и канонски, на жалост) континуитет преко
треће српске Цркве - Карловачке митрополије, којој је обновљена Пећка црква даровала аутокефалију.
[Да ли је вазда кориштен то јест од одвајања 1219. године, а нешто ме нагони да јесте обзиром на утицај Визнатијске културе као наследнице Римског царства.
Није се српска Црква 1219. године "одвојила", већ напротив - успешно се "спојила", тј. очувала континуитет са јединим православним, у Никеју прогнаним цариградским патријархом, чиме су престале њене обавезе и јурисдикцијско потчињавање папином (од 1204. год.) архиепископу Епирске деспотовине и западне Бугарске у Охриду, као и њему надређеном патријарху Латинског царства у Цариграду.
(Позно)византијска државотворност и култура су, жаргонски речено, wannabe наследнице класичне римске (ромејске) традиције које су се
Грци одрекли још почетком 9. века у корист Франака, задржавши само ромејску титулу без стварног империјума, којег су после 1054. г. самозвано, ретроактивно покушали да поврате под изговором пада Рима и Ахена у јерес. У томе се крије кључ немањићког оспоравања грчке претензије на "ромејство" (тако су називани само у дипломатским препискама, никад у интерним документима српске државе) јер су Срби себе сматрали сукцесорима "истинских" носилаца ромејства (преко својих католичких краљевских предака, закључно са Првовенчаним) а истовремено (преко Никеје) и прејемницима црквеног хришћанског правоверја класичне Ромеје. Доцнији апокриф о Лицинију као тобожњој спони Срба и римског цезара пореклом од Трибала, је још један покушај повесне рационализације геополитичких претензија на уштрб Грка.