Сунце, још једном ти прилажем Ломину критику етимологије од глагола "србати":
Ако можеш и знаш, покушај лингвистичким аргументима да покажеш да он није у праву. С друге стране, лајтмотив његовог објашњења нису само Птоломејеви и Плинијеви Серби, већ управо то да се српски етноним не може на прави начин објаснити словенским језичким средствима, али зато може иранским, односно аланским (осетским). Није то никакво помодарство и "фенси" објашњење, с обзиром да Лома није шарлатан већ озбиљан научник који се током целе своје каријере бавио индо-европским студијама, етимологијама и историјском лингвистиком.
Лома није шарлатан и то му не предбацујем. Ја уважавам Лому, но уколико има индиција, да је он пропустио неке детаље, онда нећу оклевати, да их изложим.
Лома тврди:
Настрану проблеми семантичке природе које ова етимологија покреће („сркати" није исто шго и „сисати" мајчино млеко), она пада већ на формалном приговору да се разликује интонација коренског слога у Ср̏би, где je узлазна (сх. краткосилазни нагласак стоји на месту старог акута), и код глагола р. сербáт', слвнч. sŕbati, lit. sur̃bti, лат. sorbeo, грч. rhophéō итд., где имамо силазно интониран кратак слог
Проблем семантичке природе не постоји, јер у старословенском глагол сьрба́ть не значи само сркати, но има range или распон значења преко пити до сркати и питати / усвајати (пиће, храну).
Нема разлога силити неко придавање млека ту. Чешко mlekosrby нема изравне везе са Србима, но представља пример и потврду употребе речи срб у смуслу агента, то јест вршитеља радње коју носи глагол, дакле усвајатељ, упијатељ, пијица и слично.
Што се тиче Ломом поменутога проблема акцентуације, и тај проблем је непостојећ, јер Лома је превидео факт, да је србски језик доживео мутацију акцентуације, те је реч Ср̏би новоштокавска, а у староштокавском, који је боље намењен за реконструкцију првобитнога етнонима и поређење с прасловенским, акцентуација гласила би срби́.
Акцент у старосрбском није мутирао безпоредачно, но је имао своју уредност и правилности. Правило је, да су силазни акценти остали непромењени, а узлазни се је померио на слог напред, а дужина самогласника на којем је сила била првобитно задржава своју краћину/дужину те у новоштокавском чини тзв. постакцентну дужину.
Реч Ср̏би је двосложна и има узлазну силу. Ради поређења навести ћу речи с истим бројем слогова и истом узлазном силом, те како су звучале у староштокавском. Бележим краткоузлазну силу двотачком над самогласником.
čövek < čovëk
vöda < vodä
vödē < vodê (gen.jed)
vöde < vodë (nom.mn)
glâva < glāvä
Именице су често имале краткоузлазну силу на наставку, а не на корену, осим у номинативу.
môst no mösta, möstu
a prvobitno je bilo môst, mostä, mostü, те у множини
mösti, môstā (möstôv), möstōm од mostï, môstā, mostõm или с уметком -ov-
móstovi < mostòvi итд.
Не само, да се у староштокавском реконструира срби́ с силом на наставку множине, но и по природи прасловенскога, свако акцентовано ь, то јест у јаком положају, дало је у србском тзв. непостојано "а", као оть"ц > отäц (староштокавски) > öтац (новоштокавски), но у неакцентованом положају је утихнуло и губило се
отьцä > отцä и тек касније у новошт. öтца;
По аналогији би сь"рб дало сäрб, но будући да је ь у корену срб нечујно, оно је морало бити у слабој позицији, из чега се реконструира старословенско сьрби́, које у подпуности се поклапа са слабом позицијом ь у сьрба́ти. На овај детаљ, колико разумем, Лома није обратио пажњу.
Што се тиче одраза србљи, то је само коллективни облик множине који се користио за именице - називе племена, људи, особито оних који у једнини имају -ин.
Тако у рус. славянин но славяне, а не славяны, словак. sloviania а не sloviany; египтянин - египтяне. Тако се понаша и людин - людïe, које је у русском люди а не люды, а у словак. ludia а не ludy.
Тако је у старословенском било сьрбин - множина би била сьрбïе а у србском црквенословенском сьрблïe, јер србски упоредо с словеначким доследно јотује лабијале не у пј, бј, мј, вј но у пљ, бљ, мљ, вљ.
Дакле словен
и́н - словенïe, сьрби́н - сьрбïe.
Слагалица решена без икаквих затрудњења које спомиње Лома.
