БРАЋА ДЕЈАНОВИЋИ У ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ
(Владари и племство Србије)
________________________________________
Династија Дејановић или династија ДРАГАШ
• Дејан (?-?),севастократор и деспот
• Јован Драгаш (?-1377/1378), деспот
• Константин Драгаш (?-1394),
• Јакуб (1394-?)
Дејановићи или Драгаши су били српска властелинска породица која је у другој половини 14.века управљала простором око тромеђе данашњих република Србије, Бугарске и Македоније.
Медју истакнуте велможе који се појављују на врхунцу српске средњевековне државе, под царем Душаном, са високим титулама, великим овлашћењима и поприличном материјалном моћи, свакако спада севастократор, деспот Дејан, господар неуобичајено велике области која је обухватала зупе Жеглигово и Прешево.
Порекло деспота Дејана није утврђено. Био је ожењен Душановом рођеном сестром Теодором, потоњом монахињом Евдокијом. Када је севастократор Дејан добио титулу деспота, није тачно утврђено али се са титулом севастократора помиње последњи пут 10. августа 1355. године.
У време прерасподеле снага у Српском Царству, поодмакле године су га одвојиле од активног политичког живота, те је више пажње посвећивао својим задужбинама, пре свега манастиру Архиљевици. Успон области деспота Дејана прекинут је или његовим повлачењем у манастир, или смрћу, негде пре децембра 1371. године.
Деспота Дејана наследили су малолетни синови Јован и Костантин, који ће после Маричке битке формирати прилично велику државу. Браћа су заједно управљала пространом облашћу у источној Македонији, мада се исправе са потписом
старијег Јована Драгаша чешће помињу.
Он је и носио знаке деспотског достојанства. Као деспот се први пут помиње 1373. године али је извесно да је титулу добио од цара Уроша.
После смрти Деспота Дејана га наслеђују синови деспот Јован Драгаш и господин Константин Драгаш који су заједнички управљали њиховим поседом који су проширили тако да је обухватао широку област од Врања и Прешева до Радомира и на југ до Штипа, Радовишта и Струмице. .
После Маричке битке 1371. су постали вазали Османлијског ,а после Јованове смрти 1377. или 1378. или Константин наставља да управља својим областима у склопу Отоманског царства.Браћа Дејановићи били су турски вазали, али су задрзали широку унутрашњу самоуправу.
Константин, млађи брат деспота Јована, није носио ни једну од високих византијских титула као ни већина обласних господара после смрти цара Душана. Једино достојанство које је Константин Драгаш носио било је звање "господина".
Када је султан Мурат и кренуо на Србију, на Косово Поље избио је преко области Константина Драгаша. Судбина господину Константину, као турском вазалу, није била наклоњена и ће завршити свој живот. 17. маја 1395. године, код места Ровина у Влашкој.
После Константинове смрти његовим областима наставља да управља његов син Јакуб који је примио ислам.
Константин Драгаш је опеван у народној епској поезији као друг Марка Краљевића ( историјски су обоијица погинула на истоме месту истога дана) под именом бег Костадин.
Поред тога,његово име се очувало у данашњем називу Велбужда којим је управљао,а који се данас зове Ћустендил што је изведено од турског назива Кјустендил, што значи Константинова Бања.
Константин и ћерка Јелена на фресци у задужбини у селу Поганово,код Пирота
Он је (Константин Драгаш Дејановић) своју ћерку Јелену из првог брака удао за византијског цара Манојла II Палеолога и у том браку се се родили последњи византијски цареви
(Јован VIII(1425-1448) и Константин XI(1449-1453)) и морејски деспоти.
Последњи византијски цар Константин XI,који је јуначки погинуо у одбрани Цариграда од Османлија 1453.године, био је познат под презименом своје мајке Драгаш које је носио.
По мајчиној линији Константин, као и његов брат Јован VIII, је био чукунунук српског краља Стефана Дечанског и по тој основи потомак Немањића.
http://www.vumidet.net/forum/attachm...3&d=1175035929http://upload.wikimedia.org/wikipedi...Mistras003.jpgНајлепши споменик у земљама које су држали браћа Дејановићи, свакако је црква Св. Јована Богослова у Поганову,25 км јужно од Пирота..
У долини реке Јерме.. Изградња цркве довршена је 1395. године, пре него што је Константин погинуо у бици на Ровинама.
Јеленино име, заједно са именима Константина и Јована Богослова, уклесано је на три кружне плоче уграђене у западну фасаду цркве.
Галерија фресака укупне површине око 360 м² убраја се у највиша сликарска остварења тог времена на Балкану, иако су неке Бугари отели и однели у Софију .
У Бугарској се данас, нажалост, такође налази и Земенски манастир,са цркцом Св.Јована Богослова... Дејановића задужбина..(више жељезничке станице Земен) . Душанов властелин и сродник Дејан подиже цркву Св. Јована Богослова (Земенски манастир)..
Док је истоимена црква сачувана код нас, измедју Цариброда и Пирота, манстир у селу Поганово:
http://www.todimitrovgrad.org.yu/ost.../jermaMapa.jpghttp://www.todimitrovgrad.org.yu/fot...stir/index.htmhttp://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%BE%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE_( %D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80)
http://www.sv-luka.org/monasteries/poganovoen.htm*
Јелена се овде помиње као госпођа иако је била царица, будући да је била удата за византијског цара Манојла II Палеолога.
Са њим је родила осам синова од којих су Јован VIII и Константин XI били византијски цареви.
Константин (Драгаш) XI Палеолог, последњи византијски цар, погинуо је на зидинама Цариграда 29.маја 1453. године, када је и Византијско Царство престало да постоји.
По мушкој линији, "баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана",
а "посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)".
* * *
Распад Душанове државе.
- Од централне власти први се одвојио и загосподарио Тесалијом Душанов полубрат Синиша.
Браћа Балшићи постају самостални господари Зете, а Тома Прељубовић Епира. Вукашин Мрњавчевић се осамостаљује у западним, а брат му Угљеша у источним крајевима Македоније.
Браћа Дејановићи, Константин и Драгаш осамостаљују се у крајевима око Штипа, Велбужда и Куманова, а Никола Алтомановић постаје господар Подриња.
После смрти цара Душана, слаби наследник и борбе за моћ су још једном поделиле Балканско полуострво, што се поклопило на продором Османлија у Европу.
Облашћу Македоније управљали су браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић, који су покушали да зауставе Турке у Маричкој бици 1371. После њиховог пораза, Вукашинов син Марко Мрњавчевић и браћа Дејановићи су постали турски вазали
Године 1371. Ђурађ (Први) I Балшић отерао своју прву жену Оливеру и оженио се Теодором ћерком деспота Дејана.
А пошто су Дејановићи-Драгаши после смрти краља Вукашина запосели највећи део његових територија, то је још један разлог да Марко не пружи помоћ Балшићима који су се ородили са Дејановићима.
Вук Бранковић је самостално управљао Скопљем, који је отео од синова краља Вукашина, Марка и Андријаша, и Призреном из којег је потиснуо Балшиће 1372."
Међутим, Скопљем јесте владао његов отац, као и браћа Андријаш и Дмитар, са којима је братски поделио територију која му је остала након очеве погибије (подсећам да је највећи део приграбила породица Дејановић-Драгаш)
Отац Константинов беше севастократор (заповедник једном делу војске) цара Душа и потоњи деспот Дејан.
Порекло му није познато. Узвисио се до деспотског звања вероватно пошто се оженио сестром цара Душана Теодором и, можда делом уз мираз, проширио територије којима је господарио, а које су обухватале жупе Жеглигово и Прешево.
Уз његово име историчар Душан Спасић утврдио је да се последњи помен севастократора Дејана налази у повељи цара Душана од 19. августа 1355. године, намењеној једном манастиру и у којој се каже "брат царства ми севастократор Дејан".
Као што је имао не сумњиви углед у својој држави, тако су се њему с поштовањем обраћали и из других држава. Iсте оне године док је примао царску повељу за свој манастир, примио је и поклисаре папе Iноћентија Шестог.
У повељама које су издавали, поред браће Јована и Константина Драгаша, помиње се и њихова мајка Теодора, која је доцније у монаштву узела име Евдокија
*
Али, у међувремену, а особито после смрти свог старијег сина деспота Јована Драгаша, ова удовица деспота Дејана и сестра цара самодршца Душана Силног показивала је изразите политичке амбиције.
О томе сведочи и једна повеља кире Евдокије и сина јој деспота Костантина српској царској лаври манастиру Хиландару на Светој Гори.
Радећи на своју руку и не поштујући врховну власт цара Уроша ширили су своје територије млађи од браће Дејановића Константин Драгаш најпознатији је у историји по томе што је био деда двојици византијских царева, а затим и због чињенице да је последњу битку водио заједно са својим побратимом Марком Краљевићем
*
Јужно и источно од вазалне државе краља Марка простирала се такође вазална држава српских "великаша" Дејановића, браће Константина и Драгаша, сестрића цара Душана. По Константину је град Велбужд добио потурчени назив Ћустендил, који је остао до данас.
У осталим српским земљама власт су држали бан Твртко у Босни, Балшићи у Зети, Никола Алтомановић на Руднику и Златибору, Вук Бранковић у Дреници и на Косову и кнез Лазар Хребељановић на северу од Шаре, Јастрепца и Копаоника.
Северним делом некадашње Вукашинове краљевине владао је његов млађи син Андријаш. Браћа Дејановићи који су владали у источном делу Македоније, од Куманова до Струмице, такође су били у вазалном односу према Турцима.
* * *
ПРЕМА проценама, Турци су у то време за Бој на Косову могли да окупе око 55.000 војника (спахијских коњаника око 6.000, коњичке гарде око 2.500, јаничара око 4.000, пешака око 40.000 и вазала око 3.000).
Кнез Лазар и Вук Бранковић су очекивали да се турски вазали српског порекла, као што су Краљевић Марко и брат му Андријаш и браћа Дејановићи, неће прикључити турској војсци против своје браће.
* * *
Као Марко признали су турску власт и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Ћустендил, и у свом потурченом називу, још увек чува спомен на свог господара Константина. Народна песма, која Константина зове "бегом", ваљда по том што га је запамтила као турског господина, опева њега и Марка као људе који одржавају добре суседске односе.
* * *
Замка српској коњици
Бојећи се српских заседа на пролазу кроз Бугарску и Македонију, Али-паша је избегао клисуре куда је раније пролазила турска војска на путу за Србију и изабрао безбеднији, али нешто дужи пут, према Велбужду (Ћустендилу) и Куманову, преко широких поља.
Нема података какву су улогу у овом турском походу имали турски вазали (бугарски цар, браћа Дејановићи, затим Мрњавчевићи краљ Марко и Андријаш).
Народно предање каже да турски цар Мурат I није имао поверења у Краљевића Марка и брата му Андријаша, јер се бојао да у току боја не пређе на српску страну, па их није ни ангажовао за овај бој.
Што се тиче браће Дејановића, народно предање каже да је турску војску на свом терену, у струмичком крају дуго задржао и частио њихов вазал Констатин Дејановић, да би кнезу Лазару обезбедио довољно времена за окупљање војске, говорећи турским старешинама да им је преко расквашених поља, куда су они намеравали да иду, немогуће прећи пре маја месеца.
Има и индиција да је Константин преко својих људи обавештавао кнеза Лазара о величини турске војске и намераваним правцима кретања.
По неким непотпуним изворима Константин Дејановић је морао да да Турцима своје помоћне чете за борбу против кнеза Лазара.
По преласку на српску територију (Вукове и Лазареве области), турске извиђаче су свуда дочекивали српски заштитни одреди.
Турска војска је прешавши Кумановско поље и обронке Скопске Црне Горе, почетком јуна, избила на Јужну Мораву, одакле је прешла у борбени поредак.
Турски историчари описују да је Бајазит кнезу Лазару и заробљеној српској властели показао мртве свога оца и брата на носилима, и главу Милоша Обилића, захтевајући пред својим доглавницима освету за Милошево дело.
Наше легенде говоре да је кнез Лазар узвратио Бајазиту речима да је раније знао за подвиг свога витеза и да је то знала цела српска војска, учинили би да и Бајазит лежи трећи на носилима.
Бајазит је затим наредио да се кнез Лазар и заробљена српска властела погубе.
Није познато ко је све од српске властеле тада заробљен, а турски историчари само помињу војводу Крајмира. Не зна се ни ко је и како са бојног поља изнео тело кнеза Лазара и пренео га на балсамовање калуђерима.
Његово тело тада је сачувано и пренето у цркву Вазнесење Господње у Приштини.
О томе постоје само нагађања.
Постоји могућност да су војници турског вазала Константина Дејановића, који је био наклоњен кнезу Лазару, а можда и сам Константин, измолили од Бајазита дозволу да то учине.
Обавештен да су се Турци повукли не само са Косова него и из Македоније на путу за Бугарску, Вук Бранковић је распустио кућама своју преосталу војску и заједно са породицом и својом дворском службом вратио се у свој дворац у Приштини.
Ту је сазнао да Турци после боја на Косову нису продирали даље на север у његову област и да су пострадала само она насеља и становништво докле су Турци били стигли током Косовске битке.
Убрзо је предузео мере да нормализује живот у својој области, да поново покрене засталу производњу у својим рудницима и ливницама.
Спровео је попис изгинулих и рањених бораца и њиховим породицама упутио помоћ из своје ризнице ради преживљавања.
Бојећи се турског повратка, оставио је главнину свога сребра у Јелачу на чување тамошњој посади, где је оставио и свога благајника (протовестијара).
Донео је чврсту одлуку да настави да даје отпор Турцима ако крену на његову област, иако је за то сада имао доста мање снаге, да не прихвати никакво вазалство према њима, као што су то учинили браћа Дејановић, Краљевић Марко и брат му Андријаш, и да ступи у контакт са Мађарима ради организовања заједничке борбе против Турака.
Византија, Бугарска, браћа Дејановићи и Краљевић Марко са братом Андријашом су били у вазалном односу са Турцима и нису имали снаге, ни жеље да се прикључе кнезу Лазару.
* * *
Дан раније кнез Лазар је сакупио сву властелу која се беше одазвала његовог позиву.
На састанак, а ни у борбу нису дошли Балшићи из Зете иако су били са Лазарем у сродству.
Није дошао ни краљ Марко, а браћа Дејановићи, преко чије територије су Турци прешли на путу ка Косову, код Кратова су угостили турску војску и дали им помоћне одреде.
Ту су и браћа Дејановићи,Лазареви пријатељи и пргави Алтомановићи, који су само мутили воду.
Жена тадашњег византијског цара је била српкиња Јелена, кћерка Драгаша Дејановића.
Она је од свог стрица Константина сазнала да у случају напада на краља Марка нико од тадашњих српских великаша неће притећи краљу у помоћ.
Тако је било. Византиски цар је напао Марка а овај је, пази без борбе предао стричеве поседе.
Може ли се замислити у каквој је ситуацији био Марко кад је проценио да нема сврхе ни да се бори? Дејановићи уз Лазаревиће……
*
Радећи на своју руку и не поштујући врховну власт цара Уроша ширили су своје територије млађи од браће Дејановића Константин Драгаш најпознатији је у историји по томе што је био деда двојици византијских царева, а затим и због чиненице да је последњу битку водио заједно са својим побратимом Марком Краљевићем
То време, пред крај 14. века, изгледало је да турској сили нигде краја нема. Турски султан Бајазит Први на једној страни је опседао Цариград, престоницу Византије и средиште источног хришћанства, а другим оком гледао је према Европи.
Баш пред зидинама цариградским, које су се још чврсто држале и још некако успевале да одоле великом и моћном турском освајачу, султан Бајазит донео је одлуку да свој царски диван окити једном новом победом против хришћана који су се уопште усудили да му се супротставе.
Угарски краљ Жигмуд Луксембуршки, у то време отворени и најодважнији противник Турака, прикупио је војску хришћана.
Био је то довољно велики и привлачан изазов за све осионијег турског султана. Уза се је имао и војску својих хришћанских вазала Марка Краљевића и Константина Драгаша, а такође и српског деспота Стефана Лазаревића.
(То и објашњава како је деспотов биограф Константин Филозоф могао да забележи последње речи Марка Краљевића.)
Султан Мурат са синовима Бајазитом и Јакубом, као предводницима војске, морао је проћи областима деспота Константина Драгаша, већ у то време турског вазала.
Осим тога, он је ту војску вероватно морао и гостити и спроводити све до Косова поља и до одсудне битке на Видовдан 28. јуна 1389. године.
У великој бици на Ровинама у Влашкој 17. маја 1395. године војска турског султана Бајазита и његових хришћанских савезника била је потучена. У тој борби нашли су смрт Марко Краљевић и Константин Драгаш.
После погибије Дејановића на Ровинама, неки историчари помињу да су се Дејановићи поново вратили у Херцеговину(Хум -ококолина Билеће), одакле су и били дошли у времену владавине цара Душана старе Србије.
У времену њихове владавине оставили су велико историско и култрно наслеђе Срба у средњовековној Србији.
О томе постоје многи манастири, као и задужбине; а забележене су и многе легенде о њима у власинском крају Југа Србије.
* * *
Поставио (5 новембар 2013.г. Власотинце, република Србија): Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог историчар и писац песама и прича на дијалекту југу Србију