Аутор Тема: Чија је Винча?  (Прочитано 15742 пута)

Синиша Јерковић

  • Гост
Чија је Винча?
« послато: Август 31, 2013, 08:14:36 пре подне »
Одавно ми је падало на памет да би се нека од старих праисторијских култура могла проанализирати на нивоу неколико дисциплина и продискутовати овдје на форуму. Кроз дискусију би се вјероватно дошло и до одређених закључака. Циљ би био покушати одговорити на питање: које y-dnk су биле доминантне међу Винчанцима.

Зашто сам одабрао Винчу? Највише због тога што се она веома често спомиње, у задње вријеме и митологизује,поготово код Срба, тачније Срби траже некакву своју спону са Винчом. Желим да видимо, да ли за такво шта уопше постоји основа. Унапријед ништа не тврдим, само отварам дискусију. Други разлог што сам одабрао Винчу је што је то, чини ми се једина култура којој је Србија централна и матична област и која покрива читаву нјену територију у данашњем опсегу. То се најбоље види из ове карте:


Области кроз које предлажем да се "провуче" култура Винче су: археологија, антропологија, лингвистика и тек на крају генетика.

Винча је заправо Србија 5000 г. прије Христа.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #1 послато: Август 31, 2013, 08:22:02 пре подне »
За почетак, ево једног интересантног ауторског сајта о Винчи (више конкретном локалитету Винче, него култури)

http://www.virtuelnavinca.com/vincanska-kuca-sc.html

А са Википедије преузимам увод:

Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и првих векова 4. миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији.
« Последња измена: Август 31, 2013, 08:25:03 пре подне Синиша Јерковић »

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #2 послато: Август 31, 2013, 08:28:42 пре подне »
Европа 4500 година прије Христа

Види се комплекс Винчанске културе (љубичаста) као и сусједних култура које су постојале истовремено.



Đorđo

  • Гост
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #3 послато: Август 31, 2013, 08:46:58 поподне »
Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији.
Slušao sam na radiju pre oko godinu dana da su Englezi uložili pare u istraživanje najstarije metalurgije u Evropi na lokalitetu Pločnik kod Kuršumlije i da na tome zajedno rade srpski, nemački i engleski arheolozi, ne znam kako napreduje... Uglavnom, traže se dokazi da se metalurgija pojavila pre 7000 godina.

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Sveti Georgije - Djurdjic
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #4 послато: Август 31, 2013, 11:21:20 поподне »
http://www.stonepages.com/news/archives/002557.html

9 October 2007

Ancient metal workshop found in Serbia

Serbian archaeologists found evidence of what could be the oldest metal workshop in all of Europe. According to National Museum archaeologist Dušan Šljivar, experts found a "copper chisel and stone ax at a location near Prokuplje in which the foundation has proven to be 7,500 years old, leading us to believe that it was one of the first places in which metal weapons and tools were made in prehistoric times."  Archaeologists hope that this find in southern Serbia will prove the theory that the metal age began a lot earlier than it was believed to have, Šljivar said.
      Šljivar added that this finding, along with 40 similarly valuable ones before it, among which there were more parts of metal tools and weapons, as well as a smelter and furnace, prove that people inhabiting this territory began working with metal more than 5,000 years before the new era. Prokuplje Museum archaeologist Julka Kuzmanović-Cvetković said that the site "shows that the people living on our territory started a civilization that presented the basics of the technological revolution. We want to prove that the site was a metal works center in the central part of the Balkans," she said.
      The Ministry of Culture has set aside some EUR 12,500 for this year's excavation at the site near Prokuplje, called Pločnik. Šljivar said that these funds have enabled experts to investigate with more detail the 25 square meters and find new specimens.

http://en.wikipedia.org/wiki/Plo%C4%8Dnik_(archaeological_site)

Pločnik is an archaeological site in the village of the same name in Toplica District, Serbia. A 120 hectare settlement belonging to the Neolithic Vinča culture existed on the site from 5500 BCE until it was destroyed by fire in 4700 BCE.

The site was first discovered during railway construction in 1927, but was investigated only sporadically until excavations carried out by the Prokuplje Museum the National Museum of Serbia began in 1996.

The Vinča houses at Pločnik had stoves and special holes specifically for rubbish, and the dead were buried in cemeteries. People slept on woollen mats and fur and made clothes of wool, flax and leather. The figurines found not only represent deities but many show the daily life of the inhabitants while crude pottery finds appear to have been made by children. Women are depicted in short tops and skirt wearing jewellery. A thermal well found near the settlement might be evidence of Europe's oldest spa.

The preliminary dating of a Pločnik metal workshop with a furnace and copper tools to 5,500 BCE, if correct, indicates the Copper Age could have started in Europe 500 years or more earlier than previously thought. The sophisticated furnace and smelter featured earthen pipe-like air vents with hundreds of tiny holes in them and a chimney to ensure air goes into the furnace to feed the fire and smoke comes out away from the workers. Copper workshops from later periods thought to indicate the beginning of the Copper Age were less advanced, didn't have chimneys and workers blew air on the fire with bellows.

In 2008, a copper axe was found at Pločnik that when dated pushed back the start of the Copper Age by 500 years.
Λεωνίδας

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #5 послато: Септембар 01, 2013, 07:12:49 поподне »
Ђорђо и Божидаре, интересантни подаци за металургију.

Ево и антрополошких резултата за Винчу преузетих из књиге Живка Микића Прилог антрополошком упознавању неолита у Србији
Извор: Гласник Српског археолошког друштва, бр 5, Београд, 1989. / Стр. 18-26 које сам преузео са Пројекта Растко.

Преузео сам само онај дио који се односи на Винчанску културу:

"Гомолава се налази поред села Хртковаца, на самој обали реке Саве. Неолитски скелети винчанске културе нађени су на овом локалитету у два маха. – Године 1973. откривена су 2 скелета у згрченом положају, а датовани су у фазу Винча-Плочник. Обрадила их је Zs. К. Zoffmann (1972/ 1973). Констатује да први скелет одговара мушкарцу старом између 30 и 40 година, и сврстава га у долихокрани медитерански антрополошки тип Други скелет такође припада мушкарцу чија се индивидуална старост креће између 31 и 35 година, а антрополошка припадност одговара кромањонском типу.

У наставку ископавања 1975–1977. године откривено је још 25 скелета датованих у касно раздобље винчанске културе. И ове скелете Је обрадила Zs. К. Zoffmann (1986/1987). Констатује да је 20 скелета очувано за антрополошку обраду, од чега 12 припада одраслим мушкарцима, само 1 скелет је женског пола, уз 7 дечјих скелета претежно најмлађег узраста. Даље је утврђено да ови мушки скелети припадају медитеранском (грацилна варијанта), нордијском, као и кромањонском типу. Упоређено помоћу Пенрозове дистанце са осталим расположивим неолитским становништвом ширег географског подручја, показало се да антрополошка серија са Гомолаве припада тзв. „средњоевропској групи", заједно са осталим неолитским антрополошким налазима Карпатског басена, Бечке и Чешке котлине."

Мостонга IV – Моштаница је локалитет у северној Бачкој, у близини Оџака. Према саопштењу Zs. К. Zoffmann (1982/83) констатован је један винчански гроб чији антрополошки садржај чини један дечји скелет у узрасту 13/15 година.

Богојево – Банцелапас је археолошко налазиште лоцирано такође у северној Бачкој, у близини обале Дунава. Zs. К. Zoffmann (1982/83) обрађује један скелет који се оквирно датује у винчанску културу. Констатује да се ради о скелету одраслог мушкарца, који по својој морфологији највише одговара грацилном медитеранском типу."

Иначе, за разлику од претходне старчевачке културе мало винчанских скелета је истражено. Како год, види се да је становништво и антрополошки било доста хетерогено, тј. да има и кромањонаца и медитеранаца.

Видјећу касније да ли има још штогод од обрађеног антрополошког материјала код осталих истраживача. Видјећу и шта каже Кун, ако је спомињао Винчу.


Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Sveti Georgije - Djurdjic
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #6 послато: Септембар 01, 2013, 08:29:16 поподне »
Синиша, ево и мало опсежнијег приказа истраживања Живка Микића (тема је таква да овај текст може да буде постављен и под темом``Антропологије``). Интересантно је и тумачење узрока антрополошких промена до којих долази у том периоду Неолита, које се тумаче не миграцијама и генским доприносом других народа (који би утицао на фенотипску експресију) већ микроеволутивним процесима. Ту је прича помало недоречена, јер тумачење може да одведе у антрополошки ламаркизам, што се често и дешава, нарочито на овом пољу истраживања.

ANTROPOLOŠKE PROMENE TOKOM NEOLITA

U Jugoslaviji antropološka ispitivanja Neolita su novijeg datuma, mada su npr. u Srbiji neolitski skeleti nalaženi prilikom arheoloških iskopavanja već početkom ovog veka. U celoj zemlji broj neolitskih nalazišta antropološkog materijala iznosi 28 sa ostacima oko 270 skeleta (zaključno sa 1988.godinom). Ili detaljnije, na tlu Srbije je rekognosciranjem i iskopavanjem evidentirano oko 160 neolitskih nalazišta (prema katalogu: The Neolithic of Serbia, The University of Belgrade – Faculty of Philosophy, Belgrade 1988), 1988), od kojih je svega 18 dalo antropološke ostatke oko 200 individualnih skeleta pretežno starijih osoba ili dece u najranijem životnom dobu. Razlog ovakvoj situaciji, svakako bar jednim delom leži u činjenici, da do danas (osim eventualno Botoša i Gomolave) nije nađena nijedna druga neolitska nekropola. Svi do sada otkriveni skeleti nađeni su u okviru neolitskih naselja i svakako da predstavljajusamo izbor određenih individua i njihovih sahrana. Međutim, zbog nepostojanja antropološke tradicije i škole u Jugoslaviji, prve obimnije antropološke studije o neolitskom stanovništvu vezane su za strane stručnjake. Godine 1969. Janos Nemeskeri, Budimpešta, objavljuje studiju o stanovništvu Lepenskog Vira, a 1957. i 1971.godine Ilse Schwidetzky (Mainz) objavljuje studije o starčevačkim skeletima iz Vinče. Potom su usledili radovi Zsuzsane Kiss-Zoffmann (Budimpešta), Srboljuba Živanovića (Novi Sad), Živka Mikića (Beograd) i Slavice Radosavljević-Krunić (Beograd).

Kao što je već istaknuto, broj nalazišta u Srbiji sa kojih potiče neolitski antropološki materijal je znatno veći (videti arheološki pregled i u: Garašanin, M. 1956) od sadržaja koji će biti prikazan u ovom prilogu, jer skeleti sa starijih iskopavanja ili nisu podignuti sa nalazišta, ili, ako su podignuti – vremenom im se gubi svaki trag. Tako ostaje 18 nalazišta sa tla Srbije iz čijih protostarčevačkih, starčevačkih i vinčanskih slojeva potiču ostaci oko 200 skeletnih individua (videti kartu 1).
Lepenski Vir ima kulturnu stratigrafiju koja se deli na nekoliko slojeva. Kulturi Lepenskog Vira pripada stratum Proto-Lepenski Vir. Lepenski Vir I i II, a neolitskoj protostarčevačkoj i starčevačkoj kulturi odgovara stratum III/a, odnosno III/b. Sa Lepenskog Vira potiču skeletni ostaci oko 170 individua iz nekoliko praistorijskih epoha. Preliminarnu antropološku studiju je dao J. Nemeskeri (1969), u trenutku kada je bilo iskopano 85 grobnih celina. Zaključuje da od pomenutog broja 14 pripada deci u uzrastu inf. I i II, 3 su u subadultom uzrastu, a 68 pripada individuama uzrelim godinama života. U smislu podele po polovima 32 su muška skeleta, 29 pripada ženama, uz 7 skeleta neutvrđenog pola zbog slabog stepena očuvanosti. Prema očuvanosti 29 skeleta je uključeno u celovitu antropološku analizu. Na osnovu njih J. Nemeskeri izdvaja dve bioantropološke kategorije. – U grupu A uključeni su najstariji antropološki nalazi (kao npr. skeleti broj 7/1, 7/11, 45/a, 45/đ i 69). U grupu V uključeni su nalazi iz proto-starčevačkog i starčevačkog sloja. Konstatuje da grupa A odgovara Cro-Magnon tipu ljudi sa robustnom i gracilnom varijantom. Grupa V je u celini pripisana Mediteranskom tipu ljudi takođe sa robustnom i gracilnom varijantom.
Potom sledi nekoliko antropoloških radova o Lepenskom Viru novijeg datuma. Zs. Kiss-Zoffmann (1984) je obratila pažnju na unutrašnju strukturu ove populacione grupe, a I. Schwidetzky i Ž. Mikić (1988) obrađuju proces gracilizacije u sklopu fenomena neolitizacije sa bioantropološkog aspekta. Zaključuju da je to autohtoni mikroevolucioni proces koji je mogao rezultirati promenom koštane građe. Kao tipični proto-starčevački (iz sloja 111/a) izdvojeni su skeleti broj 18, 48, 73 i 83/a. Utvrđeno je da pripadaju robustnoj mediteranskoj varijanti, kao i činjenica da je gracilnost više izražena kod skeleta iz mlađeg, klasičnog starčevačkog sloja (111/6).

Ajmana se nalazi kod Male Vrbice u Đerdapu. Tokom višegodišnjih arheoloških iskopavanja otkrivena je grobnica sa 17 skeleta zatečenih u zgrčenom položaju. Pripadaju naselju ranog neolita koje se datuje u period oko 5500.godine stare ere i odgovaraju krugu direktnih naslednika kulture Lepenskog Vira. S. Radosavljević (1986) je utvrdila da od pomenutih 17 skeleta dečjem uzrastu odgovara 12, a odraslim osobama ukupno 5 – 3 muškarca i 2 žene. Prema svojim morfološkim karakteristikama lobanje ovih odraslih individua su tipološki vrlo heterogene. Tako npr. lobanja broj 11 je brahikrana, a ostale odgovaraju gracilnom dugoglavom mediteranskom tipu. Dominiraju niske visine tela. Žena iz groba broj 8/a je bila visoka 162 cm, žena iz groba broj 11 oko 163 cm, a muškarac iz groba broj 9 oko 170 cm, itd.

Divostin je selo pored Kragujevca, u kome je locirano i samo neolitsko nalazište. Sistematskim iskopavanjima u okviru naselja otkriven je jedan skelet koji pripada proto-starčevačkoj fazi. Obradila ga je Zs. Kiss-Zoffmann i okarakterisala kromanjonskim taksonom sa izvesnim mediteranskim odlikama (Zoffmann–Kiss, 1976).

Kamenjar se nalazi kod Niša, između sela Merošine i Rožine. Prilikom kopanja temelja jedne kuće naišlo se na ostatke starčevačke i vinčanske keramike, i ljudske kosti. Arheolog N. Đurić (Narodni muzej, Niš) je izdvojila jednu lobanju kojuje pregledao Ž. Mikić. Zbog izraženog robusticiteta smatra da najviše odgovara protostarčevačkoj fazi na ovom lokalitetu.

Rudnik Kosovski se nalazi na severoistočnom rubu Metohijske kotline, neposredno ispod južnih padina planine Mokre. Prilikom iskopavanja J. Glišića (Muzej Kosova, Priština 1984. godine; arheološki materijal nije publikovan) otkriveno je 5 pokojnika u zgrčenom položaju. Locirani su izvan kuća, ali u okviru naselja, na dnu jedne plitko ukopane jame. Nađeni arheološki materijal iz ove jame je homogen po svojoj kulturnoj i relativno hronološkoj pripadnosti. Može se pouzdano datovati na prelaz iz faze Protostarčevo u fazu Starčevo I-a.

Antropološki materijal sa ovog nalazišta je pregledao Ž. Mikić (1989). Najbolje je očuvan skelet iz groba broj 1 (slika 1). Pripada gracilnom muškarcu starom preko 45 godina života. Telesna visina mu je iznosila oko 160 cm. Skelet broj 2 pripada subadultoj osobi ženskog pola (najviše do 19 godina). Skelet broj 3 takođe pripada zreloj ženi visokoj oko 154 cm. Pol skeleta iz groba broj 4 je takođe ženski, a životni vek joj je iznosio preko 30 godina. Skelet iz groba broj 5 je sasvim slabo očuvan, tako da polna pripadnost ne može da se utvrdi.

Lepenski vir III/b. Skeleti iz ovog sloja eponimnog nalazišta kulture Lepenskog Vira odgovaraju klasičnoj starčevačkoj fazi. Najbolje očuvani skeleti, kao npr. broj 8, 32/a i 88, pokazuju izrazitu gracilnost kako lobanje, tako i postkranijalnog skeleta. Zajednički antropološki imenitelj im je gracilni mediteranski tip (Mikić, 1981).

Padina je locirana kod ulaza u Gornju klisuru Đerdapa, nekoliko km uzvodno od Lepenskog Vira. U kulturnoj stratigrafiji ima 4 sloja, od kojih drugi pripada neolitu sa Starčevo-Cris keramikom. Međutim, antropološki nalazi iz ovog sloja sasvim su malobrojni za obimniju antropološku obradu. Nalaze iz starijeg sloja publikovao je S. Živanović (1975).

Velesnica se nalazi kod Kladova, takođe, u Đerdapu. U naselju starčevačke kulture otkrivena su 3 groba, s tim što je grob broj 2 sadržavao ukupno 7 skeleta. U prvom grobu nađen je skelet malog deteta, a u trećem ostaci odrasle žene. Drugi grob je sadržavao skeletne ostatke 1 odraslog muškarca, 4 odrasle žene i 2 deteta. S. Živanović (1986) zaključuje da „svi skeleti pripadaju paleolitskoj populaciji tipa Padina". Mada je ovaj skeletni materijal slabo očuvan, treba istaći pojedine antropološke mere. Tako npr. žena označena brojem 2/a već ima lobanjski indeks brahikranih vrednosti, žena broj 2/b je dolihokrana, žena 2/d je vrlo visok mezokran i u uzrastu maturus je bila visoka svega oko 150 cm, itd.

Zlatara se nalazi oko 50 km severozapadno od Beograda, u blizini Rume. Prema podacima koje je saopštio V. Leković (1985), unutar relativno velikog naselja starčevačke kulture nađena su 3 groba sa skeletima u zgrčenom položaju. Njihovu antropološku obradu je preuzeo Ž. Mikić (1989).
Zaključuje da skelet iz prvog groba pripada detetu starom oko 6 godina, skelet iz groba broj 2 muškarcustarom do 40 godina, a skelet iz groba broj 3 ženi čija starost u trenutku smrti nije prelazila više od 50 godina života (slika 2). Skeleti ovih odraslih osoba su relativno dobro očuvani, tako da je utvrđeno da je muškarac bio visok oko 165 cm sa lobanjom čiji cerebralni indeks leži na granici dolihokranije i mezokranije. Izračunata telesna visina žene iznosi 153 cm, a lobanjski indeks joj je već visoki brahikran. Gracilnost koštane građe je najviše izražena u modelaciji postkranijalnih kostiju.

Starčevo se nalazi u blizini Pančeva, nedaleko od Beograda. Prilikom iskopavanja na ovom eponimnom lokalitetu kulture starijeg neolita 1932. godine, naišlo se na 3 skeleta u zgrčenom položaju. Kako navodi V. J. Fewkes (1935) dva skeleta su zatečena u sloju jama, dok treći potiče iz kulturnog sloja. Međutim, ovaj antropološki materijal nije sačuvan za antropološku obradu.
Tečić se nalazi kod Rekovca, u blizini Kragujevca. Tokom arheoloških iskopavanja 1965. godine otkrivena su 2 starčevačka skeleta u zgrčenom položaju (Galović, 1968). Nažalost, ni ovi skeleti nisu sačuvani za antropološku obradu.

Vinča se nalazi oko 15km jugoistočno od Beograda, na samoj obali Dunava. Predstavlja eponimni lokalitet mlađeg neolita. Prvi ljudski skelet je otkriven 1911.godine na dubini 8.75t, a na koji su se u ranijoj literaturi osvrnuli N. Županić (1919) i V. Lebzelter (1929). Kasnije iskopanih deset skeleta, koje je u starčevačkom sloju zemunica otkrio M. Vasić, obradila je antropološki I. Schwidetyky 1937.godine. Međutim, ovi antropološki nalazi su stradali prilikom bombardovanja Beograda u II svetskom ratu, tako da je 1956.godine usledila još jedna antropološka obrada I. Schwidetyky (1957, 1971/72). Prilikom te revizione obrade utvrđeno je da su sve lobanje jako oštećene, a njihovi ostaci su identifikovani zahvaljujući očuvanim prvobitnim oznakama.

Sve lobanje iz starčevačkog sloja u Vinči (nađene u tzv. Kammergrabu) svrstane su u mediteranski antropološki tip. Unutar ove grupe neolitskog stanovništva je konstatovana velika varijabilnost antropoloških pokazatelja, kako između robustnih i gracilnih formi, tako i između dolihokranije i brahikranije. Ova serija zapravo predstavlja jedan kompleks praistorijskog stanovništva kod koga je proces gracilizacije relativno rano započet.

Obrež je selo u Sremu, u čijem delu „Baštine" na obali reke Save prilikom zaštitnih arheoloških iskopavanja 1958.godine, u nasipu između dveju starčevačkih jama, nađen je dečji skelet u zgrčenom položaju. Prema podacima B. Bruknera (1966) početak ovog naselja pripada fazi Starčevo IIb. Isti autor navodi i antropološke podatke koji se odnose na očuvane delove skeleta, ali bez utvrđene individualne starosti tog deteta.

Ušće Kameničkog potoka se nalazi na izlazu iz Novog Mihajlovca prema Negotinu. To je zapravo terasa na samoj obali Dunava, na kojoj su tokom arheološkihiskopavanja 1980. i 1981. godine nađena 2 skeleta u zgrčenom položaju. Kako navodi S. Stanković (1986), ovi skeleti su hronološki sinhroni i odgovaraju ranom starčevačkom horizontu.

Ove antropološke nalaze je pregledao Ž. Mikić (1989). Za prvi skelet konstatuje da pripada muškarcustarom do 40 godina života. Njegova lobanja ima vrednosti cerebralnog indeksa na granici mezo- i brahikranije, a telesna visina nije mogla da bude izračunata zbog fragmentovane očuvanosti postkranijalnih kostiju. Što se tiče antropo-tipologije, svrstan je u tipične gracilne mediterance.

Drugi skelet sa ovog nalazišta je bio toliko slabo očuvan, da nije mogao biti ni podignut za antropološku obradu.

Golokut–Vizić se nalazi u Sremu, na severnim padinama Fruške Gore. Prilikom nedavnih arheoloških iskopavanja, prema navodima J. Petrović (1986) otkriven je jedan starčevački zgrčenac. Zs. K. Zoffmann (1986/87) dalje konstatuje da je ovaj skelet jako fragmentovan i pruža minimum antropoloških mera. Po svojim morfometrijskim karakteristikama uklapa se u antropološki krug Starčevo-Cris kulture.

Donja Branjevina se nalazi pored Odžaka u Bačkoj. Antropološke nalaze iz starčevačkog sloja obradila je nedavno Zs. Kiss–Zoffmann (1982/ 1983). Zbog slabe i nekompletne očuvanosti samo zaključuje da se radi o jednoj fragmentovanoj lobanji odraslog muškarca, i jednog deteta, starog oko 7 godina.

Gomolava se nalazi pored sela Hrtkovaca, na samoj obali reke Save. Neolitski skeleti vinčanske kulture nađeni su na ovom lokalitetu u dva maha. Godine 1973. otkrivena su 2 skeleta u zgrčenom položaju, a datovani su u fazu Vinča-Pločnik. Obradila ih je Zs. K. Zoffmann (1972- 1973). Konstatuje da prvi skelet odgovara muškarcu starom između 30 i 40 godina, i svrstava ga u dolihokrani mediteranski antropološki tip. Drugi skelet takođe pripada muškarcu čija se individualna starost kreće između 31 i 35 godina, a antropološka pripadnost odgovara kromanjonskom tipu.

U nastavku iskopavanja 1975–1977.godine otkriveno je još 25 skeleta datovanih u kasno razdoblje vinčanske kulture. I ove skelete je obradila Zs. K. Zoffmann (1986/1987). Konstatuje da je 20 skeleta očuvano za antropološku obradu, od čega 12 pripada odraslim muškarcima, samo 1 skelet je ženskog pola, uz 7 dečjih skeleta pretežno najmlađeg uzrasta. Dalje je utvrđeno da ovi muški skeleti pripadaju mediteranskom (gracilna varijanta), nordijskom, kao i kromanjonskom tipu.

Upoređeno pomoću Penrozove distance sa ostalim raspoloživim neolitskim stanovništvom šireg geografskog područja, pokazalo se da antropološka serija sa Gomolave pripada tzv. „srednjoevropskoj grupi", zajedno sa ostalim neolitskim antropološkim nalazima Karpatskog basena, Bečke i Češke kotline.

Mostonga IV – Moštanica je lokalitet u severnoj Bačkoj, ublizini Odžaka. Prema saopštenju Zs. K. Zoffmann (1982/83) konstatovan je jedan vinčanski grob čiji antropološki sadržaj čini jedan dečji skelet u uzrastu 13/15 godina.

Bogojevo – Bancelapas je arheološko nalazište locirano takođe u severnoj Bačkoj, u blizini obale Dunava. Zs. K. Zoffmann (1982/83) obrađuje jedan skelet koji se okvirno datuje u vinčansku kulturu. Konstatuje da se radi o skeletu odraslog muškarca, koji po svojoj morfologiji najviše odgovara gracilnom mediteranskom tipu.

Заједничко за све поменуте ауторе који су се у новије време бавили антрополошком проблематиком неолита, јесте чињеница да је првенствено обраћена пажња на биоантрополошке процесе као што су феномен неолитизације, процес грацилизације и процес брахикранизације.

Сумирано, неолитизација са биоантрополошког аспекта је резултирала измењеном антрополошком сликом становништва у односу на мезолит, али не због великих миграција, него насупрот – због одређених микроеволутивних промена. Конкретно, показало се да измењени социо-економски услови, на првом месту прелазак са исхране богате протеинима (печенo месо/риба) на кувану исхрану богату минералима и витаминима (млеко/житарице) морао је да остави трага и на конституцију скелета, тако да на широком простору антропологија констатује доминацију медитеранског типа људи са разним варијететима (који су могли бити и географски условљени као резултат једног вида адаптације).

Први почеци процеса грацилизације (олакшавање коштане масе која учествује у грађи једног скелета), као што се могло видети из претходног текста, везују се за старији неолит. Редовно га прати и низак раст оба пола. У односу на позно мезолитско становништво, које одликује робустна грађа и висок раст, до класичних старчевачких скелета грацилне грађе и већ ниског раста, аутор сматра да је требало да прође 35/40 генерација, које су изнеле ударне ефекте процеса грацилизације. У глобалном рачуну за то је потребно време од око једног миленијума.
Процес брахикранизације означава промену алометријских односа на лобањи човека.

Конкретно, људска лобања се временом скраћује на рачун повећања ширине и висине. Према антрополошком материјалу нађеном на тлу Југославије, а и шире, видело се да најстарије брахикране лобање потичу из неолитског периода. У Србији то су налазишта Лепенски Вир, Ајмана, Велесница, Златара/Рума, Винча (слојеви протостарчевачке и старчевачке фазе средњобалканског неолита). Временом се број оваквих лобања повећава, тако да у каснијим периодима већ имамо антрополошке серије које су у просеку брахикране. Овај биоантрополошки процес са мањим прекидима траје од Неолита до Савременог доба, јер је рецентно становништво Југославије једно од групација са најизраженијим индексом брахикранизације уопште (Mikić, 1981). Археолошки аспекти проблема неолита Балкана недавно су широко дискутовани на симпозијуму Винча и њен свет – Подунавље између 6000 и 3000.године старе ере, што ће показати и одговарајућа публикација.
Λεωνίδας

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #7 послато: Септембар 02, 2013, 09:03:40 пре подне »
Божидаре,

прочитао сам овај текст, али сам извукао само оне налазе који се конкретно односе на Винчу. И сам локалитет Винча у тексту има скелете који припадају старијем старчевачком слоју, а не винчанској култури.
Двије ствари можемо извући као закључак:
1.становништво Винчанске културе није било расно хомогено, иако су главнину чинили грацилни, долихокефални медитарнци ситније  и ниже грађе (Кун их назива Данубиан или Дунавци)
2. медитеранци Винчанске културе су били истог типа као и медитеранци Средње Европе (ЛБК култура)

Што се тиче микроволутивних процеса које Микић спомиње, ја их не бих сасвим искључио, али далеко од тога да вјерујем да су од кромањонца који је јео траву настали грацилни медитеранци. Да би исхрана и спољни фактори утицали на антрополошке карактеристике потребно је далеко више времена и једна заокружена, изолована популација.

Мислим да данас нико не доводи у питање да је ноиви расни тип дошао миграцијом са истока, мада што се тиче брахикраније и сам Кун је у дилеми, тј. пита се да ли је брахикранизација једним дијелом могла да буде посљедица микроеволутивних процеса.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #8 послато: Септембар 02, 2013, 02:31:53 поподне »
Ево једне свјежије вијести, везане за ископавања на Плочнику. Преузето из листа Ало 09.август 2013.

Na Pločniku pronađen prsten star sedam milenijuma!

Za samo nekoliko dana od kako su počela iskopavanja na neolitskom nalazištu Pločnik, međunarodni tim arheologa je pronašao metalni bakarni prsten sa početka 5. milenijuma pre nove ere, kao i razne komade metala i kamene sekire.
Kako bi dokazali osnovane pretpostavke da je na lokalitetu Pločnik započeta jedna od najstarijih proizvodnji metala na svetu tim arheologa predvođeni Julkom Kuzmanović Cvetković i Dušanom Šljivarom započeo je drugu fazu iskopavanja u Pločniku. Radovi se obavljaju u okviru međunarodnog projekta „Razvoj metalurgije u Evroaziji“, koji se finansira od strane Vlade Velike Britanije.

Vrednost radova je oko pola miliona funti i to je jedna od najvećih projekta i stranih investicija u srpskoj arheologiji čiji je nosilac Institut za arheologiju univerzitetskog koledža u Londonu.
 
- Prsten koji smo pronašli zajedno sa prošlogodišnjim nalazom minđuše u njegovoj blizini, predstavlja jedan od prvih metalnih objekata proizvedenih na svetu i kulturno blago izuzetne vrednosti za Toplicu i Srbiju. Cilj ovog projekta je da se istraži organizacija najstarije proizvodnje metala na svetu, koja je dokumentovana na lokalitetima Pločnik, Belovode i Jarmovca u Priboju na Limu. Na terenu imamo specijaliste iz raznih krajeva sveta koji se bave kremenom, keramikom, kao i rekonstrukcijom najstarijeg bavljenja topljenja bakra – rekla je Julka Kuzmanović Cvetković.
Ona ističe da će radovi trajati oko mesec dana, i da je za kraj planiran eksperiment kojim će pokušati da rekonstruišu čitav proces najstarijeg bavljenja topljenja metala. Međunarodni arheolozi koji su uključeni u ovaj projekat Ben Roberst sa Univerziteta u Duramu i Silvija Amikone koja je zadužena za teknološko ispitivanje keramike, kao i Miljana Radivojević, idejni tvorac projekta i koja je doktorirala na ovu temu u Lodonu, oduševljeni su arheološkim nalazištem.
 
– Predmeti koje pronalazimo na ovom prostoru pokazuju da je vinčanska kultura imala smisla za umetnost i kulturu. Želimo da ispitamo pojavu najstarije metalurgije na svetu za koju se pretpostavlja da je na ovim prostorima. Jedno od najvažnijih pitanja u svetskoj arheologiji, kako i na koji način nastaje metal. Debata traje skoro 200 godina i sada smo na pragu da ponudimo nove podatke i analize koje će doprineti znanju o ovom pitanju – rekao je britanski arheolog Ben Roberts.

On naglašava da je svetska naučna javnost izuzetno zaiteresovana, naročito da se odgovori na pitanje zašto i kako se pojava obrade metala dogodila baš u Srbiji. Ističući da su dosadašnja istraživanja lokaliteta Pločnik izazvali pravu senzaciju u svetu, Miljana Radivojević se nada da će projekat dati odgovor kako su ljudi uspeli da ovladaju prvim metalom, kako su ga obrađivali i kako su ga upotrebljavali.
 
– Postoji veliki broj dokaza da je bakar na ovom prostoru bio uobičajni metal. Ostaje samo da se utvrdi odakle je dolazio taj bakar i da li je moguće da se on vadio u nekom od okolnih rudnika - objašnjava dr londonskog univerziteta za arheologiju Miljana Radivojević.
O sastavu pronađenih predmeta će se više znati nakon analize koja će se obaviti na londonskom Institutu za arheologiju.

Još nije pronađen stariji metal
 Iskopavanja na arheološkom nalazištu Pločnik započeta su početkom prošloga veka, a obnovljena 1996. godine kada je otkrivena veća količina bakarnih predmeta, među kojima i dobro očuvana bakarna sekira, stara više od 7.000 godina pre nove ere. Time je privučeno izuzetno interesovanje u naučnim krugovima širom sveta, jer do sada nigde nisu pronađeni metalni predmeti starijeg porekla.

Линк на текст са фотографијама http://www.alo.rs/vesti/reportaza-srbija/na-plocniku-pronaden-prsten-star-sedam-milenijuma-foto/27321

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Sveti Georgije - Djurdjic
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #9 послато: Септембар 02, 2013, 07:51:43 поподне »
``Before Sumer, Crete or the Maltese civilisation, there was “Old Europe” or the Vinca culture… a forgotten, rather than lost civilisation that lies at the true origin of most of our ancient civilisations.`` Philip Coppens

http://www.philipcoppens.com/oldeurope.html

Λεωνίδας

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #10 послато: Септембар 05, 2013, 05:59:40 поподне »
Нешто од литературе о Винчи. Ако неко има дигиталне формате сљедећих књига добро би било да постави линкове:

Vasić, Miloje (1932-1936). Preistorijska Vinča I-IV [Prehistoric Vinča I-IV]. Beograd
Gimbutas, Marija A., ed. (1976). Neolithic Macedonia as reflected by excavation at Anza, southeast Yugoslavia. Los Angeles: Institute of Archaeology, University of California.
Chapman, John (1981). The Vinča culture of south-east Europe: Studies in chronology, economy and society (2 vols). BAR International Series 117. Oxford

Посебно ми се интересантном чини књига Марије Гимбутас.



Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #11 послато: Септембар 05, 2013, 06:43:22 поподне »
Што се тиче настанка Винчанске културе, чини се да постоје два донекле супростављена мишљења. Једни сматрају да су Винчанци природни продужетак претходних неолитских култура Старчева. У прилог тој тези иде и антрополошка уједначеност грацилног медитеранског типа на читавом подручју неолитских култура Европе и Балкана. Други сматрају да је било досељавања новог становништва из Мале Азије, спомиње се конкретно малоазијска култура Фикиртепе.

Највјероватнија опција би била, постојање континуума у досељавању из Мале Азије, долином Вардара, Мораве и Дунава. Ти валови досељеника нису били насилни већ су се надопуњавали на већ постојеће неолитско насеље. Видимо и да је претходно становништво мирно опстајало уз досељенике. По свему судећи, то јесте била нека матријархална заједница, мирољубива и ненасилна, коју Марија Гимбутас зове Старом Европом и коју Божидар наводи у претходном посту.

Интересантно је да неки аутори културу Винче повезују са Пелазгима.

Што се тиче гашења Винчанске културе, чини се да се она угасила тихо, не насилно и претопила у неке нове неолитске културе у окружењу. То је управо период када први индоевропски ратници упадају у Европу из правца руске степе и формирају хибридне индоевропско-староевропске културе Баден и Вучедол у којима је индоевропски слој још увијек танак.


Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Sveti Georgije - Djurdjic
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #12 послато: Септембар 05, 2013, 08:32:58 поподне »
Винчанска култура: Y Hg - E1b1b-V13, G2a, I2a, I2b...

Λεωνίδας

Ван мреже Dule1984

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 29
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #13 послато: Децембар 24, 2015, 06:21:32 поподне »
Jesu vrsena genetska istrazivanja na lokalitetima Lepenski vir, Vinca? Sta mislite o radu Radivoja Pesica na ovim lokalitetima?

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #14 послато: Децембар 24, 2015, 10:41:10 поподне »
Jesu vrsena genetska istrazivanja na lokalitetima Lepenski vir, Vinca? Sta mislite o radu Radivoja Pesica na ovim lokalitetima?

По приличном броју испитане старе днк са неолитских налазишта са наших простора (Старчево прије свега), као и околних неолитских култура, готово да нема сумње да је главнину становништва Винче сачињавало становништво које је доминантно припадало G2a хаплогрупи. Могао је ту и тамо да буде и понеки кромањонац I хаплогрупе, али су преовладавли грацилни класични медитеранци. У аутосомалној днк данас најближи некадашњим Винчанцима били би становници Сардиније, гдје се европска неолитска генетика најбоље сачувала.

Међу данашњим Србима, вјероватно има око 1/5 некадашње винчанске генетике.

Ван мреже Dule1984

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 29
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #15 послато: Децембар 25, 2015, 12:49:47 пре подне »
A kojem narodu danasnjem se moze pripisati G2a grupa i da li ima bliskih srodnika tim sardinijcima na pirinejskom poluostrvu?

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #16 послато: Децембар 25, 2015, 08:28:06 пре подне »
A kojem narodu danasnjem se moze pripisati G2a grupa i da li ima bliskih srodnika tim sardinijcima na pirinejskom poluostrvu?

Кад сам говорио о Сардинијцима и неолиту више сам говорио о аутосомалној днк.

G2a хаплогрупа (бар европске гране исте) није данас толико заступљена у Европи како је то било у неолиту. Највиши проценти су до 15 %, махом око Алпа, Сардинији, Корзици,Сицилији, Италији, а има неких повишених процената и на Пиринејском полуострву, у Андалузији и сјеверном Португалу, Грчкој.

У Србији, чини се да је нешто већи проценат око 10% присутан на подручју Александровачке жупе.

Ван мреже Dule1984

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 29
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #17 послато: Децембар 25, 2015, 11:51:31 пре подне »
Daj mi link da proucim tu autosomalnu dnk. Da li bi taj procenat autosomalnog podudaranja mogao da se poveze sa zivljem na teritoriji katalonije i delimicno baskije, imam neku teoriju o genetskoj povezanosti baskijaca sa balkanom i pisao sam korisniku sol o tome ali mi je sa mobilnog tesko da to objavim, mozes ga kontaktirati ako si zainteresovan.

Ван мреже Јоти

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 24
  • R1a1 Z280 L1280
    • GAJ Ledinci
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #18 послато: Јануар 21, 2016, 10:07:38 поподне »
Моје поштовање  :)
Зовем се Винко Гајић, Млађо ми је веома близак рођак, али се не познајемо лично!

Што се тиче Винчанске културе не знам много, али сам имао животну радост да радим у манастиру Ковиљ где сам имао за задатак да израдим фабрику свећа коју и слава Богу пустисмо у рад Новембра месеца 2003. године. Убрзо ми је надређени постао тада искушеник Бранко Арсеновић, потом монах Галактион (Упокојио се! Бог му подарио рајска насеља и радост! )!
Ово све наведох, јер је Галактион велики део живота посветио "Винчанској култури" за коју је сматрао да је произашла из "Старчевачке културе", те ми је дао књигу у PDF екстензији у испод предложеној ВЕБ адреси, која је по својој садржини невероватна и предлажем Вам да исту ишчитате  :)
Ево из самог увода књиге пар реченица:

"Дошао је до једноставних и убедљивих тумачења конструкције лепенске куће.

На првом месту је мера и сразмера. Човек оног времена је меру прилагођавао себи, тојест

сам је био мера: већем – веће, мањем – мање. Зато је полазио у одмеравању од прочеља

куће коју је замислио. Средство мерења је била нека витица, можда пузавица узета из

природе, али вероватније исплетен канап (потребан и за риболов). Та јединица мере се

затим лако делила на половине, четвртине, осмине, што указује на бројање и зачетке

математике. Тиме су лепенски градитељи дошли до сразмера које су применили на своје

куће, како то убедљиво показује проучавање Арсеновића. Уместо раније замишљаног

простог склоништа у виду шатора, неотпорног на ветар, добијена је чврста шатораста

трајна зграда, сасвим одговарајућа сложено израђеном поду, огњишту и скулптури. Са

добијеном грађеном кућом, указала су се врата, а са њима праг и довратници.

Унутрашњост зграде је био својеврстан свет за себе, храм, и зато је улаз у тај простор,

дотле непознат у људској цивилизацији, био некаква поштована граница (прекрстимо се

приликом уласка у цркву, а побожнији и пољубе довратник). Арсеновић је указао на низ

познатих српских обичаја и обреда везаних за праг и довратник, укључујући вађење живе

ватре, и тиме указао на једну од димензија којој археолози нису посветили довољно

пажње."




Свако добро и до читања  :)
« Последња измена: Јануар 21, 2016, 10:21:15 поподне млађо »
Када год заискаш правду своју, зло чиниш!
Јер зли чини зло мешајући се са правим!

mladjo

  • Гост
Одг: Чија је Винча?
« Одговор #19 послато: Април 03, 2016, 09:08:35 поподне »
Моје поштовање  :)
Зовем се Винко Гајић, Млађо ми је веома близак рођак, али се не познајемо лично!

Што се тиче Винчанске културе не знам много, али сам имао животну радост да радим у манастиру Ковиљ где сам имао за задатак да израдим фабрику свећа коју и слава Богу пустисмо у рад Новембра месеца 2003. године. Убрзо ми је надређени постао тада искушеник Бранко Арсеновић, потом монах Галактион (Упокојио се! Бог му подарио рајска насеља и радост! )!
Ово све наведох, јер је Галактион велики део живота посветио "Винчанској култури" за коју је сматрао да је произашла из "Старчевачке културе", те ми је дао књигу у PDF екстензији у испод предложеној ВЕБ адреси, која је по својој садржини невероватна и предлажем Вам да исту ишчитате  :)
Ево из самог увода књиге пар реченица:

"Дошао је до једноставних и убедљивих тумачења конструкције лепенске куће.

На првом месту је мера и сразмера. Човек оног времена је меру прилагођавао себи, тојест

сам је био мера: већем – веће, мањем – мање. Зато је полазио у одмеравању од прочеља

куће коју је замислио. Средство мерења је била нека витица, можда пузавица узета из

природе, али вероватније исплетен канап (потребан и за риболов). Та јединица мере се

затим лако делила на половине, четвртине, осмине, што указује на бројање и зачетке

математике. Тиме су лепенски градитељи дошли до сразмера које су применили на своје

куће, како то убедљиво показује проучавање Арсеновића. Уместо раније замишљаног

простог склоништа у виду шатора, неотпорног на ветар, добијена је чврста шатораста

трајна зграда, сасвим одговарајућа сложено израђеном поду, огњишту и скулптури. Са

добијеном грађеном кућом, указала су се врата, а са њима праг и довратници.

Унутрашњост зграде је био својеврстан свет за себе, храм, и зато је улаз у тај простор,

дотле непознат у људској цивилизацији, био некаква поштована граница (прекрстимо се

приликом уласка у цркву, а побожнији и пољубе довратник). Арсеновић је указао на низ

познатих српских обичаја и обреда везаних за праг и довратник, укључујући вађење живе

ватре, и тиме указао на једну од димензија којој археолози нису посветили довољно

пажње."




Свако добро и до читања  :)



Хвала на приложеном.
Мала исправка, ти ми дођеш стриц.  :)
« Последња измена: Април 03, 2016, 09:20:42 поподне млађо »