Стара Србија-Срби и Албанци

Науке и научне дисциплине > Историја

<< < (2/69) > >>

rugovac:
Puno ovoga sto je napisano je preterano. Slazem se da je bilo nasilja i pritsaka posle 1878 ali te godine je iseljeno skoro svo albansko stanovnistvo iz Juzne Srbije. Do 1878 nije sukoba izmedju Srba i Albanaca. Otpríike 25 procenata danasnje populacije na Kosovu su potomci muhadzira koji su moral da traze prostor za zivot koji im je bio oduzet jer su bili iseljeni iz Srbije. Znaci nije sve crno belo. Sve ima svoje uzroke i posledice.

НиколаВук:

--- Цитат: Rugovac Септембар 27, 2016, 11:32:18 поподне ---Puno ovoga sto je napisano je preterano. Slazem se da je bilo nasilja i pritsaka posle 1878 ali te godine je iseljeno skoro svo albansko stanovnistvo iz Juzne Srbije. Do 1878 nije sukoba izmedju Srba i Albanaca. Otpríike 25 procenata danasnje populacije na Kosovu su potomci muhadzira koji su moral da traze prostor za zivot koji im je bio oduzet jer su bili iseljeni iz Srbije. Znaci nije sve crno belo. Sve ima svoje uzroke i posledice.

--- Крај цитата ---

Било је сукоба, тј. углавном насиља повлашћених Арбанаса муслимана над Србима и пре 1878. и доласка мухаџира. О томе речито говори спис "Плач Старе Србије", који се састоји од притужби Срба из пећке казе на насиље Арбанаса над њима, које је на једном месту сакупио игуман Високих Дечана и послао султану (који је, наравно, остао глув на жалбе Срба), а насиља која су наведена у том спису су се дешавала 50-тих и 60-тих година 19. века, дакле пре српско-турских ратова 1876.-78. У том спису су чак наведени поименце зулумћари и из којих су села, али све то није било довољно Порти да уради било шта поводом тога. Такође, Топлица, Косаница, Јабланица, Пуста Река, Пољаница и Масурица, као ни остали делови Старе Србије, нису остали пусти након сеоба из 17. и 18. века, што се види и из једног списка приложника једне цркве близу Куршумлије, из 1740. године. Наведени су приложници поименце и са назначеним селом где су били настањени. Сто година касније, у већини тих села више није било ниједног Србина, већ само Арбанаса муслимана. Треба још рећи да су Арбанаси са целог подручја Старе Србије радо учествовали у нападима на побуњену Србију и за време Првог и за време Другог српског устанка, и то као башибозук (нерегуларне трупе познате по својој недисциплини и злочинима које су чиниле над цивилним становништвом), а то се наставило и у Српско-турским ратовима где су у нападу на Србију масовно учествовали управо Арбанаси из Топлице и осталих крајева који су после Берлинског конгреса припали Србији (заједно са Арбанасима из Малесије, Дренице, Метохије, Косова, итд.). Због своје компромитованости, а не желећи да им "каури и шкије" буду владари, они су се масовно иселили на подручје Косова, а након рата им је било понуђено да се врате (то су, између осталог, тражиле Велике силе и Турска). Међутим, мухаџирски прваци нису хтели да покрену повратак, јер нису имали поверења у краља Милана, али и због тога што је то спречавао косовски валија, јер су му били добродошли новодосељени мухаџири као чифчије и као чиста арбанашка брана према проширеној Србији. Мали број мухаџира је остао на својим огњиштима у крају око Медвеђе, и њихови потомци и дан-данас живе тамо, неузнемиравани од било кога (док су мухаџири вршили невиђен терор и над Србима који су остали у оквиру Турске као и у својим походима на подручје Топлице, где су вршили препаде и убијали српске жандарме и сељаке).
Навео бих и чувени Девички катастих, где су записивани Срби приложници манастира Девич поименце, са означеним селом које су настањивали. Овај катастих је вођен од друге половине 18. до 19. века. Ту такође долази до ситуације да су у 18. веку навођени Срби приложници из разних села у Дреници првенствено, затим у Метохији, на Косову, Косовском Поморављу, итд. да би то данас била чисто арбанашка села, без иједног Србина. То је још један доказ да је исељавања због насиља итекако било пре 1878. Такође, предања сељана забележена у антропогеографским радовима о Косову, Косовском Поморављу, Новобрдској Кривој Реци, Пољаници, Доњем и Горњем Пологу, Кичевији, Прешевском Карадаку итд. јасно говоре да су, пре доласка у село у коме су забележени, њихови преци живели у селима која су у време записивања била чисто арбанашка, и увек је као разлог исељавања навођен терор и насилна исламизација коју су спроводили новодосељени Арбанаси. Обично се дешавало да се врло брзо након досељења првих арбанашких породица Срби иселе, а понегде је био дужи период суживота, али увек са крајњим резултатом да се Срби из речених насеља исељавају, бежећи у хомогена српска села у околини или даље на север, ван граница Старе Србије (и ово се све дешавало далеко пре 1878. године). Још само да додам о исламизацији Арбанаса - у антропогеографским радовима које сам читао, нисам нигде наишао на податак да је неки албански род дуже времена био у католичанству, барем не на Косову, Косовском Поморављу и Новобрдској Кривој Реци. Пошто Албанци памте своје "пасове", они су Урошевићу нпр. тачно набрајали своје претке уназад до човека који се доселио у село и који је први примио ислам (неки од њих су знали и хришћанско име тог претка, док други то нису упамтили или нису хтели да спомену). Дакле, најчешћа је ситуација била да су Арбанаси одмах након досељења примали ислам, како би имали предност над већинским Србима због привилегија и да не би били "раја", или се досељавао већ исламизовани предак за кога се очувало сећање у предању да је прешао у ислам у некој од етапних станица (најчешће околина Пећи и Ђаковице, Хас и Љума). Можда је у Ругови било другачије због њених физичких карактеристика (рељефа), па су ту Албанци могли дуже време да остану у католичанству, али у равници је стање несумњиво било како сам горе навео.

vojinenad:
Притисака и насиља је било и пре 1878. год., становништво Доње Јабланице је било под сталним опрезом од Албанаца који су у то време живели у Горњој Јабланици и Топлици. Суштина је у томе да су Албанци организовани по принципу јаке племенске организације наступали организовано и по правилима племенске организације, и уз то као муслимани били привилеговани, што им је омогућавало да су се дешавали напади, отимачине стоке и имовине, каткад и отимање девојака. Становништво тог дела јужне Србије није имало ту врсту племенске организације, а као хришћани нису могли очекивати неку реалну заштиту турских власти, па су због тога углавном трпели, повремено подизали мање устанке и буне, или се у случајевима јачих притисака, убистава и сл. склањали и одсељавали. Ескалација правих сукоба је заиста настала након 1878. год. када је већина Албанаца из тог краја напустила и преселила се у област која је тада припадала Турској држави, и када су се у области Топлице, Косаонице и Горње Јабланице населили Црногорци и Херцеговци који су са собом донели све навике и организацију из свог старог краја, што је и био један од главних разлога да тадашња власт Србије насели баш њих, и на тај начин створи бедем према тадашњој српско-турској граници одакле су често упадали мухаџири, пленили стоку и убијали. Црногорци су одговарали истом мером, упадали преко границе и светили се. Оно што пада у очи је то да понашање потомака тих мухаџира је по истом принципу и током 1. и 2. св. рата. На самом почетку 2. св.рата кренуло је застрашивање Срба, са првим сумраком кренула би пуцњава преко Српских кућа у Подујеву и околини, кренуле су претње комшија и упозорења да им је боље да се селе. За кратко време кренуле су избегличке колоне из Орлана, Шајковца и других села са друге страна границе ка Горњој Јабланици. У нашој кући све време рата била је избегличка породица Булатовић, наши кумови који су до рата живели у Качиколу на Космету, одмах преко границе. Један од оних који није хтео да напусти своју кућу која се налазила недалеко од границе али са друге, косметске стране, био је Рашко Вуксановић (Влаховић), пореклом од Влаховића из Ровачког села Андријево код Трмања. Прве комшије Албанци дошли су код њега током дана, и крај дрвљаника где је он цепао дрва пришли и питали га шта би он радио ако би његову кућу неко напао у току ноћи. Одговорио им је да има оружје и да би се бранио. На томе се разговор завршио. Рашко је знао шта ће се десити и позвао је свог пријатеља Радула Гогића да то вече проведе са њим и његовом породицом у кући. Радуле и Рашко су играли карте сву ноћ, а пред зору су залајали пси и чуло се некакво комешање испред куће. Вођа те албанске дружине која их је опколила позвао је Рашка да изађе испред куће, Рашко је јуначки одговорио изазову, изашао на кућни праг наоружан пушком. У исти мах запуцали су обојица и обојица смртно страдали, и Рашко и вођа тих Албанаца. Након тога креће права борба у којој сам Радуле успева да рани и убије велики број нападача. Жена Рашкова му је пунила пушку и враћала назад кроз прозор бомбе које су нападачи убацивали у кућу. Несрећа нападача је била у томе што је Рашко био врстан стрелац и некадашњи првак државе у стрељаштву. Од стреса и последица експлозије једне бомбе, двоје Рашкове деце је убрзо након овог догађаја умрло. Ујутру када је свануло остали су крвави трагови око Рашкове куће, али нападачи су уз велике губитке, јер је том приликом рањено и погинуло седам нападача, били одбијени. Али Рашковој породици више ту није било места и морали су да се одселе код својих рођака Вуксановића у Туларе у Горњој Јабланици. Након тога Вуксановићи, који иначе важе за одважне људе и сложно братство, прешли су границу, пронашли ону двојицу комшија који су првог дана дошли код Рашка и разговарали са њим крај дрвљаника, и убили их обојицу. Схватања тих горштака у то време су била таква да када дође до тога да падне крв и да се врше таква насиља, једини начин да би се опстало и остало је тај да се узврати истом мером, што су наши Јабланичани и чинили. Зато што су навикли на бојеве са Турцима у Црној Гори, и што су тај борбени дух и братственичку организацију пренели на своје синове и унуке, успели су да опстану. Знам да Албанци мухаџири и њихови потомци имају своју верзију тих догађаја и своје разлоге због којих су налазили изговоре за такво понашање, али чињеница је која се не може оспорити да су у већини случајева први напади кретали са њихове стране. Вуксановићи су сматрали да су казнили главне кривце, и да су тиме осветили Рашка и осветлали свој образ. Било је и случајева као када су страдали недужни, као нпр. када су једном приликом Албанци прешли границу, опљачкали стоку и убили једног Радовића. Његови рођаци одговорили су тако што су прешли границу, наишли на неке Албанце који су радили на пољу, побили њих неколико, опљачкали им стоку и вратили се назад. Испоставило се да су страдали недужни људи који немају везе са убиством њиховог рођака. Неретко су страдали недужни људи, али ако ћемо заиста реално на ову тему, заиста је већина напада и сукоба било иницирано од стране Албанаца. Горело је Туларе три пута у разним ратовима, а Качаци су неретко нападали и то заједно и у садејству са бугарском војском у 1. и 2. рату. Било је наравно и светлих примера као нпр. што је Есат-паша и његове јединице које су помагале српској војсци, затим понашање Албанаца у Горњојабланичким селима од којих су неки чак били у саставу и под командом четничке команде у 2. св. рату. Иначе, Албанци који су насељени у шест села општине Медвеђа важе за веома добре и коректне комшије. Осим појединачних неких случајева који се дешавају и у свим другим мешовитим и немешовитим срединама, углавном је однос једних према другима увек био коректан, чак и изнад очекивања.

Селаковић:

--- Цитат: vojinenad Септембар 28, 2016, 10:25:16 пре подне ---Притисака и насиља је било и пре 1878. год., становништво Доње Јабланице је било под сталним опрезом од Албанаца који су у то време живели у Горњој Јабланици и Топлици. Суштина је у томе да су Албанци организовани по принципу јаке племенске организације наступали организовано и по правилима племенске организације, и уз то као муслимани били привилеговани, што им је омогућавало да су се дешавали напади, отимачине стоке и имовине, каткад и отимање девојака. Становништво тог дела јужне Србије није имало ту врсту племенске организације, а као хришћани нису могли очекивати неку реалну заштиту турских власти, па су због тога углавном трпели, повремено подизали мање устанке и буне, или се у случајевима јачих притисака, убистава и сл. склањали и одсељавали. Ескалација правих сукоба је заиста настала након 1878. год. када је већина Албанаца из тог краја напустила и преселила се у област која је тада припадала Турској држави, и када су се у области Топлице, Косаонице и Горње Јабланице населили Црногорци и Херцеговци који су са собом донели све навике и организацију из свог старог краја, што је и био један од главних разлога да тадашња власт Србије насели баш њих, и на тај начин створи бедем према тадашњој српско-турској граници одакле су често упадали мухаџири, пленили стоку и убијали. Црногорци су одговарали истом мером, упадали преко границе и светили се. Оно што пада у очи је то да понашање потомака тих мухаџира је по истом принципу и током 1. и 2. св. рата. На самом почетку 2. св.рата кренуло је застрашивање Срба, са првим сумраком кренула би пуцњава преко Српских кућа у Подујеву и околини, кренуле су претње комшија и упозорења да им је боље да се селе.

--- Крај цитата ---

Ево још један мучан пример, али мало светлији, било је и добрих људи. Прадеда моје девојке, Лазар Антов Крстовић (од Куча Мрњавчевића) живео је у време 2. светског рата у Васиљевцу код Подујева. Одмах на почетку рата, дођоше Албанци и изведоше га из куће. Да га убије јави се његов комшија. Комшија Албанац одведе га у шуму, водио га, водио и онда му рекао - Кад ја запуцам, а ти онда бежи и не враћај се неко време. И тако је Лазар спасао живу главу. Нажалост, у рату је изгубио жену, коју су неки Бугари уболи ножем, па је преминула од ране. Срећом, Лазар је дочекао дубоку старост и много праунучића.

НиколаВуче, по твојој процени, у ком тренутку су на Косову и Метохији Срби престали бити, а Албанци постали већина?

Милош:

--- Цитат: Селаковић Септембар 28, 2016, 10:57:41 пре подне ---Ево још један мучан пример, али мало светлији, било је и добрих људи. Прадеда моје девојке, Лазар Антов Крстовић (од Куча Мрњавчевића) живео је у време 2. светског рата у Васиљевцу код Подујева. Одмах на почетку рата, дођоше Албанци и изведоше га из куће. Да га убије јави се његов комшија. Комшија Албанац одведе га у шуму, водио га, водио и онда му рекао - Кад ја запуцам, а ти онда бежи и не враћај се неко време. И тако је Лазар спасао живу главу. Нажалост, у рату је изгубио жену, коју су неки Бугари уболи ножем, па је преминула од ране. Срећом, Лазар је дочекао дубоку старост и много праунучића.

НиколаВуче, по твојој процени, у ком тренутку су на Косову и Метохији Срби престали бити, а Албанци постали већина?

--- Крај цитата ---

Eвo aкo ja мoгу дa дaм мoje мишљeњe... Mojи cу ce у дaнaшњe ceлo Гpaбoвaц (Звeчaн) cпуcтили ca Бajгope, нaкoн дoлacкa Maлиcopa из фиc Шaљa, бpaтcтвa Пeци/Пeцaj (имa иx тecтиpaниx, пpиaдajу XГ R1b). Oни cу ту дoшли cpeдинoм XVIII вeкa. У пoпиcу бocaнcкиx cпaxиja из 1711. ce нe cпoмињe Гpaбoвaц, вeћ Бaнo Пoљe, кoje ce cпoмињe joш у Бaњcкoj xpиcoвуљи. Кoнтинуитeт имeнa мoжe гoвopити и o кoнтинуитeту cтaнoвништвa или њeнoг jeднoг дeлa. Дaклe cтaнoвништвo je oпcтaлo и нaкoн пpвe ceoбe. Пoштo ce Бaнo Пoљe вишe нe cпoмињe, cмaтpaм дa je пpecуднa билa дpугa ceoбa 1739. Нaкoн пap гoдинa пoчињe нaceљaвaњe мaлиcopcкиx плeмeнa. To je биo cлучaj кaкo ca jужним Кoпaoникoм, тaкo и ca Кocoвoм, Лaбoм, Toплицoм...У нapeднoм пepиoду je Meтoxиja, Дpeницa и пoтeз oд Мaлoг Кocoвa дo Toплицe, билo вeћинcки нaceљeнo Aлбaнцимa. Дoлинe peкa Ибpa, Cитницe и Mopaвe ocтaлa cу вeћинcки cpпcкa, уз пpиcуcтвo вeликoг бpoja Aлбaнaцa, Цигaнa, Чepкeзa (ceлo Aзизи, дaнaшњe Милoшeвo кoд Пpиштинe)... Teк cтo гoдинa кacниje, нaкoн cpпcкo-туpcкoг paтa и дoлacкa муxaџиpa, дoлaзи дo пpoмeнe eтничкe cликe Кocoвa (у гeoгpaфcкoм cмиcлу). Знaчи двa кључнa дoгaђaja зa eтничку cлику aдминиcтpaтивнe цeлинe КиM cу дpугa ceoбa пoд Шaкaбeнтoм 1739. и Бepлинcки кoнгpec 1878.

Навигација