Науке и научне дисциплине > Српски језик и писмо
ПРАВОПИС
Небо_Сав:
Цитат из књиге "За и против Вука" Меше Селимовића
"...Najvažniji cilj i načelo jezika jeste njegova najveća moguća razumljivost. Ko ovo načelo ne zaboravlja, on se drži narodnog jezika. Onaj ko za srpski narod govori i piše latinski, ili, što je gotovo isto, takozvanim slavjanskim jezikom, on očevidno gazi prvo i najvažnije načelo jezika; on svoje misli ne saopštava kako treba, jer ga malo ljudi razume.
Reči su znaci naših predstava i misli, a pismena su znaci delova reči; reči se odnose na sluh a pismena na vid. Prirodno je, dakle, da je u jeziku potrebno samo onoliko pismena koliko ima glasova. Ako ih je manje, nećemo znati zapisati svaku reč; ako ih je više, nepotrebna su, a mogu biti i štetna. "Na što će jednom prostom glasu dva ili tri znaka?"
Analizirajući azbuku i diferencirajući slova prema prirodi glasova (što je, čini mi se, prvi pristup fonetici kod nas uopšte), i navodeći niz primera (klasično obrazovan, znalac mnogih jezika, Mrkalj je veoma dobro upućen u nauku o jeziku), autor kaže da "imamo toliko zagonetnih slova", da više ne znamo ni čitati slavjanske odnosno crkvene knjige. Složenih pismena, kao što je nemačko sch, mi imamo na žalost više nego i kod jednog "inojezičnog naroda". Gotovo sva naša pismena mogu omekšati ili primiti meki glas, a šta je to drugo nego, pored naše azbuke, povećan broj novih složenih pismena? "Ovo svojstvo našega jezika učinilo je da je sveti Ćirilo pao na debelo jer (ъ). Videći, naime, da su pismena, koja je za nas već bio izmislio, podložna tako velikoj promeni, da bi predupredio svako zamešateljstvo, dodao je jedan znak (pomenuto ъ), koji bi nas opominjao da onde gde on stoji, ne može biti nikakva omekšavanja. Sveca mi, izlišna predostrožnost. Bolje bi sveti Ćirilo učinio da nas je, umesto mnogih drugih, nepotrebnih slova, naučio svima koja tako nastaju. Tad mu ne bi bilo potrebno da razbija glavu ni sa tanko jer" (za koji kaže da je "peti točak u kolima").
Sasvim je neobična ova sloboda s kojom ovaj mladi crkveni pitomac govori ne samo o "crkvenim" pismenima već i o svetom Ćirilu, prigovarajući i njemu, a još više - naravno -savremenicima, zbog komplikovane ortografije i nepotrebnih slova, što stvara samo nesporazume. Ali, "ko nam brani da ih izmenimo?" - kaže slobodoumni Mrkalj, ne znajući ili ne hajući u to vreme za one koji su i još kako branili ma kakvu izmenu.
Želeći da pojednostavi azbuku, Mrkalj predlaže da se ostave slova: a, b, v, g, d, e, ž, z, i, i (kao j), k, l, m, n, o, p, r, s, t, u, f, x ("za x seljani Serblji ne znadu: no malo uljudniji gotovo svagda ga izgovaraju i ja ga zato upotrebljavam"), c, č, š, ć (ćerva) već postoji, a dь, lь i nь "trebalo bi nam pismena...pod kakvim nibud oblikom izrezati, pak tankom jeru onda kazati put za debelim". Azbuka treba da ima 29 slova i sva da budu "jedinozvučna", i tada će biti savršena.
I eto, uglavnom, ceo sistem naše azbuke i fonetskog pravopisa je tu, u osamnaest stranica tog značajnog, prilično zaboravljenog dela. Trebalo je da se uzme jota (koju je Mrkalj naznačio), da Mušicki oživi staro Venclovićevo đ, da Vuk spoji l i ь (lj), n i ь (nj) i doda dž (za strane reči), i veliki posao je završen: jednostavna azbuka, za narod, može da zameni staru, crkveno-patricijsku. Zar onda Mrkalj nije stvarni tvorac naše pojednostavljene azbuke i fonetskog pravopisa? (Mrkalj to objavljuje kao manifest: "Od danas naš pravopis podvrgava se pod načelo: Piši kako što govoriš".)
Na kraju, Mrkalj je obećao "toliko nuždnu jezika Srbskog sočiniti Pismenicu, o čem u Jezikoprotresu, budućoj knjižici mojoj, svojemjestno imade biti slovo". Na žalost, pismenicu, gramatiku, nije uspeo da napiše.
Tako je Vuk nasledio manje-više dovršen sistem ortografije, koji je odmah prihvatio. I umesto Mrkalja, izolovanog i onemogućenog, napisao prvu pismenicu srpskog jezika.
Ništa ne oduzimamo od zasluga Vukovih pominjući Mrkalja, koji je postavio temelj Vukovu delu. Vuk nastavlja i dograđuje, ogromno šireći svoju zamisao, ali je od Mrkalja prihvatio osnovne principe, koji su odgovarali njegovim shvatanjima i duhu vremena: demokratski princip razumljivosti jezika, zahtev da pisci usvoje narodni jezik i fonetski pravopis, po načelu da svaki glas ima svoj znak. Napokon, nije mala zasluga Mrkaljeva što je beskompromisno udario na svetinju, starinski etimološki pravopis, pominjući predrasude, nerazumnost i strah kao osnovne prepreke da se taj anahronizam odbaci..."
Тако да би главна мета мета требало да буде не Вук него - Сава Мркаљ, тј отај Јулијан..Но, он је, сиромах, умро у једној бечкој лудници...А опет, где то он није у праву у вишеизложеном.
Exiled:
--- Цитат: Небо_Сав Децембар 02, 2020, 03:49:21 поподне ---Ни ја не видим проблем са ћирилицом: таква је-каква је, наша је, реформа је давно спроведена. Идемо даље, у нове реформе...). Сећам се једне метафоре коју сам некад давно прочитао поводом његових "утука": да се Вук "тукао за своје ставове као што се сељак туче за своју међу-немилосрдно и безобзирно".
А што се тиче Вукове делатности њега су, сматрам,и спољашње околности погурале. Не заборавимо да је средина прошлог века било време успона српске кнежевине, и почетак спровођења Гарашаниновог Начертанија, па је "стандардни језик", као и писмо, требало да буде буде једна од стубова тог плана и то тако да тај условни "стандардни" језик лако обухвати све српске дијалекте, а не само нечији завичај. У том смислу, поменути славјано-сербскиј језик је био најмање погодан, јер је био стран српском народу, поготову испод Саве. Ово је моје мненије, нисам истраживао тему, а немам ни одговарајућу "наобразбу". Али ми се ово чини логичним. Бар бих ја тако изабрао да треба да спроведем поменути план.
У вези Вука - често се помиње и то да је био бечко-берлински-ватикански агент (три-у-један варијанта). Али, господо, подсетимо се духа тог времена.
https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9D%D0%B0%D1%87%D0%B5%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5
"...Значајан утицај на настанак Начертанија имала је велика емиграција, политичка елита Пољске, избегла из земље након неуспелог новембарског устанка против Руске Империје 1830. године. Ова многобројна и политички утицајна емиграција је, вођена истакнутим дипломатом, кнезом Адамом Чарторијским (1770—1861), формирала своје центре у Лондону, а посебно Паризу (у чувеном хотелу Ламберт), ради подстицања антируске и антиаустријске делатности широм Европе.[3] Чарторијски почетком 1840-их шаље на Балканско полуострво и у Турску на неколико мисија. Упутио је у Србију 1843. године посебног изасланика, Чеха Франтишека Заха (1807—1892), са планом који је имао да предочи Илији Гарашанину, истакнутој личности тадашњег уставобранитељског режима.[3] Захов план је предвиђао ослобођење и уједињење Јужних Словена, који би потом помогли ослобођење Пољске од аустријске и руске власти.[2]
План пољске емиграције уобличен у Заховом Плану за словенску политику Србије састојао се у томе да малу српску кнежевину претвори у политичко и војно средиште одакле би кренуле акције за ослобађање и уједињавање Јужних Словена — Срба, Хрвата и Бугара. Зазирући од могућности деобе европског дела Турске између Русије и Аустрије, Зах се залагао за стварање државе Јужних Словена, независне спрам обе поменуте силе. За такав државотворни подухват се уздао у подршку западних сила, пре свега Француске и Енглеске.[3] Захов документ је замишљен као „План стварања заједничке државе Јужних Словена, ослобођених из ропства Аустрије и Турске, снагом српске државе“.[4]
Гарашанин је, на основу Заховог Плана, током 1844. сачинио своје Начертаније, „програм спољашње и националне политике Србије“, са око 90% једноставно преузетог текста[2]. У неким деловима прерађујући Захов нацрт, Гарашанин је замислима о југословенској држави, претпоставио уједињење „свих народа српских“[5]:..."
Али није Вук (као ни Александар Ујединитељ, касније) могао предвидети да ће коју деценију касније Русија постати комунистичка земља, Немачка нацистичка земља, да ће нацисти ударити на комунисте, да ће Србија извршити харакири 27-ог марта 1941, а да ће резултат рата бити појава комунистичке власти у Београду, које су на тенковима довезли Руси... и да ће они направити Федерацију од шест буктиња. Симболично.
Но, свеједно, увек постоји психолошка потреба да се нађе жртвени јарац (знали су ово Јевреји још пре три хиљаде година)...
--- Крај цитата ---
Sve je u redu osim ovog harakirija, ja bih reko da tu još istorija nije dala konačan sud. Bezbeli se opet radi o nekim "Vucima" opet, ka i vazdi. Samo neznam za čije babe dušu jali rusku jali britansku, neku tuđu sigurno jer tome smo skloni...Ali to je naravno druga tema, nego da li ste znali da u Francuskoj imate fifti fifti mešavinu arapskog i domaćeg , ima i naziv taj hibridni jezik no ne mogu da guglam plašim se opametiću se...Pravda za Vukove...
Зрно:
Видим да сам ја један од ретких који се придржава новог, тј. измењеног правописа из 2010. год, у којем се "Крајине" пишу великим словом - Тимочка Крајина, Босанска Крајина, Книнска Крајина итд. На форуму не видим да ико практикује, нити у чланцима на Порталу, па не верујем ни у радовима и књигама.
Навигација
[0] Индекс порука
[*] Претходна страна
Иди на пуну верзију