Порекло становништва > Црна Гора

Племе Паштровићи

(1/17) > >>

Nebo:
Православна црква данас прославља Светог и праведног кнеза Стефана Штиљановића

Након пропасти Српског царства и деспотовина у Смедереву, 1459. године, Срби у Србији су потпали под турску, а Срби преко Саве и Дунава под аустро-угарску власт. Када је изумрла деспотска лоза Бранковића, српско деспотско достојанство у Срему и Славонији преузима паштровски кнез Стефан Штиљановић, на позив своје рођаке деспотице Јелене Бранковић. Стефан је био одгојен у племићкој породици утемељеној на хришћанским вредностима, био је образован и врло добро обучен у војничким вештинама. Народна традиција приказује кнеза Стефана као једног од наших најузорнијих владара, познатог по племенитим делима, изразитој правдољубивости, хришћанским врлинама и јуначкој борби против Турака.

У Срему је од Угара добио на управу посед са седиштем у Моровићу. Истакавши се у борбама против Турака и одржавајући добре односе са угарском властелом, добио је и друге области на управу. Турци су тада били на врхунцу војне моћи, заузели су Будим и опколили Беч. Током ових тешких година Стефан је мудро водио свој народ и храбро се борио против Турака. Владала је глад, па је деспот Стефан Штиљановић сопственим средствима прехрањивао народ, помагао је Српску цркву, и зато је био вољен и поштован владар.

Не зна се тачна година његовог упокојења, верује се да је то било око 1543. године. Супруга Јелена и његов верни народ сахранили су га на брду Ђунтир у Срему. Склањајући се од турске најезде, Јелена се повукла у Немачку.

Једне ноћи, Турци на месту Стефановог гроба угледаше светлост, па појурише на то место, мислећи да је ту закопано благо. Пронађоше његове мошти нетрулеже како блистају, а из њих се ширио диван мирис. Они однесоше мошти свом старешини Амиру (или Амурат-бегу), пореклом хришћанину, јаничару. На молбу сремских монаха, Амир им преда мошти кнеза Стефана, па их ови пренесоше у манастир Шишатовац на Фрушкој Гори. На ову вест, супруга Јелена врати се у земљу, поклони се светим моштима и замонаши се као Јелисавета. Након три године, и она се упокојила, а њене мошти похрањене су, такође, у манастиру Шишатовац. Мноштво верних долазило је на поклоњење Светом Стефану, а Патријарх српски Пајсије саставио је његово житије. У Паштровићима подигнута је црква Светог Стефана Штиљановића и освећена 1875. године.

Током Другог светског рата, 1942. године, усташка НДХ је пљачкала сремске манастире и скрнавила мошти светитеља. Када је за то сазнао др Радослав Грујић, историчар, теолог и управник Музеја СПЦ, одмах се за помоћ обратио немачком барону Рајсвицу за помоћ. Барон је изишао у сусрет угледном професору Грујићу. Лично је с њим кренуо у Срем да спасе свете мошти. Из манастира Јазак су узели мошти Светог цара Уроша, из Шишатовца мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића, а из Раванице фрушкогорске мошти Светог кнеза Лазара. За разлику од усташких кољача и скрнавитеља, немачка команда је мошти великих светитеља и ратника за Београда пратила уз војне почасти. Мошти су пребачене за Београд, где их је дочекао бројни народ. У литији кроз град пренете су у Саборну цркву у Београду, 14. априла 1942. године.

Мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића и данас почивају у Саборној цркви у Београду. Молитвена помоћ њему се упућује нарочито током ратова, тешких времена, напада непријатеља. Спомен на овог великог светитеља прославља се 17. октобра.

Извор: http://spc.rs/sr/zhitije_svetog_pravednog_kneza_stefana_shtiljanovitsha

(Мало сам прилагодио опширнији текст са сајта)

Nebo:
Поставићу данас преглед паштровских племена и предања о њиховом пореклу.

Nebo:
Податке о Паштровићима сам извадио из књиге Јована Вукмановића „Паштровићи“ (1960) и неки других извора, а додаћу и неке своје опаске и размишљања.

Паштровићи су племе чије подручје захвата део јадранске обале од границе Будве и Бечића на северозападу до Спича на југоистоку, док је у унутрашњости оивичена ланцем Паштровске горе (ова унутрашња копнена граница била је променљива током прошлости).
Иако су као целина племе, Паштровићи се даље деле на 12 мањих „племена“. Она по величини и структури више одговарају црногорским и брђанским братствима, па ћу надаље о њима говорити у том смислу.
Паштровићи су племе хетерогеног састава по пореклу.
Према предању, најстарији паштровски етнички слој били су Срби и други Словени, досељени у ове крајеве у периоду између 6. и 10. столећа. Од овог слоја становништва до данас није остало потомства, јер су изумрли или се из матичне области иселили. Од њих су трагови остали углавном у топонимији. Данашња паштровска братства потичу од досељеника из 14. и 15. столећа и каснијих.
Стара нестала братства су у време кад је овај простор јадранског приморја био у саставу државе Немањића, већином припадала ситнијем племству и витешком слоју.

Nebo:
Значајнија изумрла и исељена братства из Паштровића:

Паштровићи, по којима је име добило и племе и цела област. Постоје различита тумачења назива братства Паштровића: по једнима, он потиче од влашке речи pastro, изведене од латинске pastor – пастир, што указује на сточарску традицију. Други, реч пастро тумаче као старословенску, у значењу – шарен.
Били су јако братство у 14. и 15. столећу. Средиште им је била Стара Ластава (Петровац). Током немирног 15. столећа, због сукоба Примораца (највише Грбљана, а и других) са Млецима, као и турских упада, много становништва се из ових области иселило на север, у Далмацију и Италију. Паштровић се као братствено име од 16. столећа више не помиње у црногорском приморју, али се среће у Далмацији и Венецији, а касније и у Јужној Угарској код бачких Буњеваца (није јасно да ли ови Буњевци имају везе са црногорским Паштровићима или је истовентност патронима код ове две популације случајна).

Буљаревићи, по којима је названо место Буљарица, где им је било седиште. Изумрли су током 17. столећа.

Кањоши, знаменит стариначки војводски род у Буљарици. Од њих је чувени Кањош Мацедоновић из 15. столећа. Средином 17. столећа, војводство су им преотели Јунковићи (Суђићи), а од краја истог столећа, Кањоши се више не помињу у паштровској области, јер су се до тада иселили. Од њих потичу Пејаковићи у Ријечкој нахији, а по предању једини њихов преостали огранак су Калоштри из Режевића (премда, о Калоштрима постоји и друга верзија, што ће бити наведено касније).

Nebo:
Паштровска племена:

1. Бечићи

Родови: Бечићи, Чучуци (једн: Чучук), Грацуни, Клапавице. Сви славе Никољдан.
Седишта братства су у Бечићима и Челобрду.
Први пут се помињу почетком 15. столећа. Потичу из Зете (Скадарски крај) одакле се најпре насељавају у Црмницу, а потом у Паштровиће. Изумрли бечићки род су Мушуни. За Клапавице се говори да су старинци (можда изворни Паштровићи?) који су се прибратили Бечићима. Међу Бечићима су живели и Штиљановићи, о којима ће бити речи касније.

2. Калађурђевићи (раније се наводе и као: Калођурђевићи)

Цело братство носи исто презиме. Претка су звали Калођурђе – „лепи Ђурђе“ (грч. калос – леп). Славе Никољдан. Седиште братства је у месту Подбабац. Потичу из Зете (Скадарски крај) одакле су се доселили у Паштровиће вероватно још у 14. столећу, с обзиром да су још почетком 15. столећа били јако и бројно братство у Паштровићима.

3. Дабковићи

Родови: Кажанегре, Куљаче, Кентере, Балићи. Изворна слава им је Никољдан, који и данас славе Кажанегре и Куљаче. Кенетере и Балићи су узели да славе Митровдан, с обзиром да живе у Митровићима, те су узели и њихово крсно име. Седишта братства су у местима Дабковићи и Куљаче. Део је живео и на Светом Стефану.
Родоначелник свих Дабковића је Новак Црнац који се доселио из Пипера, најпре у Цетиње, а потом његов потомак Дабко у Паштровиће. О Новаку Црнцу било је речи на теми „О пиперским Црнцима“:
http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=771.0
Такође, Балиће смо помињали у теми „Годијељи J2b M205“: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=195.msg8396#msg8396
Могуће је да они нису Дабковићи, већ прибраћени потомци старијег братства Ђенаша (или Ђонаша).
Огранак братства који носи презиме Дабковић, иселио се из Паштровића до почетка 20. столећа (већином у Америку), као и Франовићи, док су Маројевићи изумрли у 18. столећу.
Међу Дабковићима су живели и родови Тарнути (вероватно старо паштровско братство) и Павловићи који су носили и име Беришани. Непознато је да ли имају везе са албанским фисом Бериша (али веома могуће да имају).

4. Митровићи

Родови: Митровићи, Грломани, Анђуси, Ђурашевићи, Санковићи, Јовановићи, Рађеновићи, Лукетићи, Војнићи, Рафаиловићи, Маркићевићи, Голиши. Слава им је Митровдан. Седишта братства су: Пржно, Подличак, Врба, Тудоровићи, Дивановићи, Вријесно, Славоњина, Андричићи, Рафаиловићи, Ђенаши, а било их је и на Светом Стефану (Митровићи).
Исељени родови Митровића су: Бући (једн: Бућа), Донковићи и Бјељаци (у 18. столећу), Лашковићи (у 19. столећу) и Радовићи – Нобили (последњи мушки изданак се иселио у Банат 1937. године).
Сви родови Митровића су сродни и, према предању, потичу од заједничког претка Дмитра који се доселио однекуд из Старе Србије. У Паштровићима се први пут помињу почетком 15. столећа.
Међу Митровићима живе и несродни Дивановићи, који су старинци у Паштровићима. Славе Мратиндан, односно Светог Стефана Дечанског. Њихово старије презиме је Буран / Бурановић.

5. Љубише

Родови: Љубише и Никлановићи. Славе Митровдан. Седиште братства је у Близикућама, а Љубише су живели и на Светом Стефану.
Први пут се помињу у 14. столећу, као Близикуће. По предању, потичу из Херцеговине, одакле су дошли око 1300. године.
Са Љубишама живе и Крути (једн: Крута) који нису истог порекла, већ су дошљаци из Скадарског краја у 16. столећу. Крута има и у Грбљу, истог порекла.


6. Барочи

Барочи су мало братство, паштровско „племе“ које је изумрло у 19. столећу. У братству су била два презимена: Барочи и Николићи. Средиште им је било у Поздочу у паштровској планини коју су 1830-их Црмничани отели од Паштровића, те су се Барочи преселили у Врбу. Последњи се спомиње Јован Бароч 1846. године.

7. Режевићи

Режевићи су хетерогеног састава. Постојало је старо братство Режевића (вероватно право паштровско) које је изумрло, али су каснији досељеници преузимали њихово име. По братству Режевића назив је понео и манастир Светог Стефана, као и једина паштровска река – Ријека Режевића.
Режевићи живе у местима: Дробнићи, Крстац и Катун.
Родови:
У Дробнићима живе Ђедовићи, Склендери и Радовићи, који су сродни, потичу од досељеника из Пипера из 15. столећа. Славе Велику Госпођу (Успење Пресвете Богородице).
У Крсцу: Вуковићи и Павловићи су досељени из Старе Црне Горе у 14. столећу; Калоштри (једн: Калоштро) по једној верзији потичу од паштровских Кањоша из Буљарице, а по другој су старином из Старе Србије или Македоније (што можда потврђује име Кањош Мацедоновић, а можда и указује на македонску старину свих Паштровића?); Зеновићи по предању потичу из Старе Србије или Македоније, а досељени су веома давно, у 13. или 14. столећу; Ђаконовићи су из Побора, досељени због крви у 17. столећу. Сви крстачки родови славе Светог Стефана.
У Катуну: Перазићи, потичу из Климената, одакле је предак дошао у Приморје у 16. столећу. Ова сеоба се подудара са доласком Климената у Цеклин, па може бити део исте сеобе. Ових Перазића има и у Крајини и Мркојевићима, који су највећим делом исламизирани. Боговићи, Боснићи и Франовићи су сродни, потичу од досељеника из Старе Србије из 15. столећа. Франићевићи су огранак братства Медина (о њима касније) од претка који се ту доселио у 18. столећу. Сва катунски родови славе Светог Стефана.

Укратко о Манастиру: Манастир у Режевићима засновао је краљ Стефан Првовенчани 1226. године, на месту развалине најпре паганског, а затим хришћанског храма још из времена Римљана. Цар Стефан Душан је, 1354. године, ту подигао храм Светог Стефана. Данашњи храм Свете Тројице и манастир, данас познатији као Режевићи, заснован је у 18. столећу. Братство Режевићи дало је велики број игумана овог манастира, од којих је најпознатији архимандрит Димитрије Перазић, половином 19. столећа.

8. Срзентићи

Цело братство носи исто презиме. Славе Никољдан. Седиште братства је у планинском селу Брда. Ово братство се испрва звало Булгаровићи, па је крајем 14. столећа прозвано Ћуда. Име Срзентић добили су по једном братственику који је био sergente у млетачкој војсци, крајем 17. столећа. По једној верзији, Ћуде / Срзентићи су од племена Никшића, које је у једном периоду катуновало у овој области (што се може повезати са никшићким предањем о старини у Грбљу). Изумрли род Ћуда су Никошићи, а Зановићи су се одселили у Будву, покатоличили и касније иселили у Далмацију. Перо Радованов Ћуда се потурчио и напредовао у турској војној служби, тако да је почетком 16. столећа постао паша у Каиру, именом Мустафа-паша.

9. Давидовићи

Родови: Миковићи, Давидовићи, Греговићи, Андровићи, Медиговићи (презиме су узели потомци Стевана Миковића који је био лекар - medigo). Славе Светог Илију. Живе у Челобрду, Новосељу, Калудерцу и Жуковици.
По предању су из Старе Србије одакле су се у 13. столећу доселили најпре у Црмницу, где су им преци били нека нижа властела. Живели су у месту које се и данас зове Миковићи. Од почетка 15. столећа, под притиском нових досељеника, постепено се селе преко планине у Приморје, да би се до краја 17. столећа готово сви иселили из Црмнице (од нешто мало преосталих потиче данашње црмничко братство Ђалци у племену Подгор, који славе Никољдан). Братство се звало Миковићи до средине 18. столећа, а онда су прозвани Давидовићи по најјачем и најбројнијем роду.
Изумрли и исељени давидовићки родови: Маркићевићи (изумрли у 18. столећу), Пашићи (последњи мушки се иселио 1911. године) и Џамоње (последњи умро 1953. године).
Прибраћени Давидовићима у братству су: Радановићи (досељени из Старе Црне Горе у 16. столећу), славе Светог Илију; Шољаге (досељени из Спича у 16. столећу због крви, а потичу од цеклинских Шољага), славе Ђурђевдан; Вукотићи (предак од Бјелоша из Катунске нахије се доселио почетком 18. столећа), славе Светог Илију.
Међу тестиранима на Србском ДНК пројекту имамо Греговића I2 M223, а помињан је и овде:
http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=771.msg11379;topicseen#msg11379

10. Суђићи

Цело братство носи исто презиме. Живе у Петровцу. Један њихов огранак, Андрићи, живи у Буљарици. Славе Петровдан.
По предању, потичу из Старе Србије, одакле су се доселили у 14. столећу. Испрва су се звали Главочи (15-16. ст.), па затим Јунковићи (16-18. ст.), а од преласка у Кастел-Ластву (Петровац) око 1800. године, прозвани су Суђићи по братственику Марку Јунковићу – Суђи, који је био судија („суђа“) и врло угледан грађанин.
Имамо резултат тестираног Суђића: G2a L497.
О томе је разговарано на овој страници:
http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7473;topicseen#msg7473

11. Миџори

Родови: Миџори и Тодорице. Славе Свете Враче, а раније су славили Нокољдан. Седиште братства је у Буљарицама – Миџоров крш.
Предања о пореклу Миџора су различита. По једној верзији, они су из Дукађина и сродни Бјелопавлићима, а у Паштровиће су се доселили око 1400. године. По другој, они су огранак братсва Арменко (видети касније). До 18. столећа звали су се Бутаци (једн: Бутак), затим Николићевићи, и коначно Миџори. Према Јовану Вукмановићу, име Миџор је из друге половине 18. столећа. Међутим, у Манастиру Градиште изнад Буљарице, постоји њихова породична гробница са мрамором на којем стоји натпис „гробница Миџорах 1721“ (коју сам лично видео). Дакле, презиме Миџор постоји још у првој четврти 18. столећа. Може ли ово братствено име имати везе са планином Миџор на србско-бугарској граници?
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B8%D1%9F%D0%BE%D1%80

12. Арменко

Цело братство носи исто презиме. Славе Никољдан. Живе у Буљарици.
По предању, доселили су се из Старе Србије средином 14. столећа. Све до 19. столећа, братствени назив био је – Томићи, док назив Арменко, који је био нешто као њихов породични надимак, почиње да се користи као братствено име. Према предању, име Арменко добили су по једном претку Томићу који је (х)рамао, док по неким мишљењима оно потиче од латинског armentarius – говедар, сточар, по занимању „влаха“ – арментара. Можда се ово име може довести и у вези са Јерменима / Арменима. Или са грчким родом Арменис са Крфа (тестирани као R1b) о којима је писано овде:
http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=56.msg9830#msg9830

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна