Власи и власи

Науке и научне дисциплине > Историја

Власи и власи

<< < (2/3) > >>

boban:
Много су компликованија и, утолико “учевнија”, тумачења којима нас обасипа историчар и оријенталист (османист) Бранислав Ђурђев (1908-1993), “жалећи” што читаоца тиме оптерећује, “али је процес толико компликован” да не може увек објашњавати на коју категорију мисли:

“Мало је заплетено код мене писање речи влах, односно Влах. Кад хоћу да означим етничко обележје, кад говорим о неславизираним балканским Романима, пишем реч великим словом; кад спомињем средњовековне славизиране, односно сербизиране сточаре, који се у нашим и турским средњовековним изворима називају власима, пишем реч малим словима, кад хоћу да изразим да су сточари прешли увелико на земљорадњу, да су у нашем средњем веку већ готово изједначени са меропсима (зависним сељацима, кметовима – ИП) и код Турака да држе рајинску земљу и дају неке рајинске дажбине, а да су ипак очували влашка права, пишем реч у наводницима. Кад је у питању придев не може се изразити разлика писањем великог и малог слова, него само наводницима” (Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Титоград/Подгорица 1984, стр. 85).

Ову “науку”, нарочито онај њен део који се не пише великим словом, на разумљив језик “превео” је историчар Милош Благојевић (1930-2012). Тако, на пример, од њега можемо научити да су “зависни сточари – Власи… били дужни да (владару) дају коње и, што је битно, да према важећим прописима шаљу одређен број опремљених војника”. Према феудалцима, “као искључиво сточари, Власи су имали другачије обавезе од сељака и занатлија. Извршавали су их двојако: давањем великог десетка од стоке и давањем малог десетка уз обављање разних послова за господара. Велики десетак, под којим се подразумевала стварна десетина стоке, био је знатно ређи и давали су га тзв. Власи поклоници, који су, поред тога, у јесен давали покрове (покриваче), а на пролеће по два »брава јалова«. Друге обавезе од њих нису тражене. Власи под малим десетком, што је био најчешћи случај, давали су господару по две овце годишње, једну са јагњетом.

Категорија Влаха војника била је годишње дужна да даје по један покров црвени или окроју (комад готове тканине). Војници су, осим тога, чували и напајали пастухе (ждрепце) и превозили робу за господара. У случају преке потребе (»у зло време«) војници су били дужни да оружјем штите стоку својих господара на пашњацима, а уз то су обављали војну службу, чија садржина није довољно позната” (Милош Благојевић, Србија у доба Немањића – Од кнежевине до царства : 1168-1371, Београд 1989, 48-50). По претпоставци, Власи војници морали су бити везани за одређено боравиште, јер би се иначе морало поставити питање како би, као номадски сточари, могли испуњавати војничке обавезе.

boban:
За разлику од војника, сиромашни Власи (убози) нису давали готове тканине, али су зато морали да у тканину прераде вуну коју би им послао господар. Влашка домаћинства (клетишта; клет је српска реч и њом се означава мала кућа, колиба у винограду, изба, вајат) понајвише су држала овце и коње. “Влашка стока се прехрањивала претежно на пашњацима, летњим и зимским. (Постојање зимских пашњака подразумева чињеницу да се такви Власи нису много селили, нарочито не у зимским условима – ИП). Најбоља паша налазила се на летњим испашама (планинама) на надморској висини од хиљаду и нешто више метара… Пошто се влашка стока највећим делом напасала на пашњацима, морала је током године да преваљује знатна растојања у потрази за пашом (тзв. сеобно сточарство). Зато је била прилагођена животу под тешким условима и кретању по планинским и врлетним теренима, лако покретљива, отпорна на све временске услове” (М. Благојевић, Исто, стр. 120-121).

Причу о Власима употпуњује и Јосиф Константин Јиречек (1854-1918), унук Шафариков. Пошто констатује да су сточарски производи извожени на Приморје “за снабдевање морских лађа”, пише да се “оштро разликује сточарска привреда планинских пастира од привреде најмљених пастира на великим имањима или земљорадничким добрима” (К. Јиречек, Историја Срба : Прва књига до 1537. године, Политичка историја, Београд 1952, стр. 283). Позивајући се на жичку повељу (око 1220), Јиречек још каже да се “пастири зову Власи, а тежаци земаљски људи, исто онако као и у Законику Стефана Душана људи земљени…

Друкчије је у XIV веку. Тада су сви пастири (изузевши Арбанаси) важили као Власи, а напротив сви тежаци као Срби… Пастири су свагда више очували личну слободу кретања, док су тежаци увек били већма везани за земљу. Закон је, после 1300, забрањивао ступање тежака у пастире… Ова друштвена разлика постојала је још око 1500, када (један путник) разликује у Србији дивље и ратоборне Расијане (Расциани) у Подунављу и Посављу од Влаха (Valachi) genus agreste hominum (народ дивљих, сурових људи) у планини, који су богати само у стадима” (К. Јиречек, Јован Радонић, Историја Срба : Друга књига, Културна историја, Београд 1952, стр. 96-97).

Оно што је необично у Јиречковој причи, јесте запис да су “сви Власи, без изузетка, првобитно били, по свој прилици (курзив ИП), непосредни поданици краља, па су тек поклоном владара постали својина манастира, а можда и властеле” (К. Јиречек, Ј. Радонић, Исто, стр. 97).

симо:
Драго Роксандић у својој расправи
Rmanj, an Orthodox monastery on the Triplex Confinium –
perceptions and myths, 15th-18th Centuries

наводи једну интересантну тезу о религиозности средњевјековних Влаха и пише:

"I personally advocate an approach which could be consequently derived
from a history of popular religion. Having in mind, firstly, that Dinaric Vlachs
in the Late Middle Ages and later in the Early Modern Age – were most of
the time mobile, transhumant inhabitants and, secondly, that they originated
from the indigenous, but Romanised, late antiquity communities who were
able to keep their Christianity for over two, three centuries in a sea of Slavic
paganism from the 7th century onwards, there should not be any doubt that
they were able to interiorise patterns of their own, Vlach Christian religious
culture, however and wherever it was at the time. We could presume that
in the same way they could have had trust only in their own priests, the
people who together with their families moved around with Vlachs, as well
as, very similar to them – monks who as hermits could have also followed
them for long distances. On the other hand, there should be no doubt that
they tried to avoid conflicts with established churches – after Slavs had been
Christianized and established their states – because these kinds of conflicts
would bring many other troubles related to their transhumant way of life.
This means that the question of Orthodox or Roman Catholic trust in the
late Middle Ages and later was secondary for them.
In the 15th century the Franciscans in Roman Catholic ways ‘disciplined’
numerous Vlachs in large parts of the Dinaric area in Bosnia and Croatia
but the question is how long the results lasted bearing in mind the arrival of
the Ottomans."

У својој другој студији "Dinarski Vlasi/Morlaci od 14. do 16. stoljeća" наводи исту тезу уз ослањање на мишљење хрватског историчара Младена Анчића.

"Једно од најспорнијих питања у расправама о влашким идентитетима у касноме
средњем и раноме новом вијеку је у вези с њиховом религијском културом.
Притом се неријетко превиђа да су оне влашке заједнице у чијем је случају
неупитнија претпоставка о касноантичком аутохтонизму највјеројатније биле
покрштене у вријеме славенских сеоба. То значи да су оне, чак и када су изгубиле
контакт с кршћанским средиштима, примјерице, у јадранском ареалу, могле очувати
своје кршћанство у форми пучке религиозности. На неки друкчији начин је то могао
бити случај и касније, након покрштавања Славена и успоставе дистинктивних црквених
хијерархија на Истоку и Западу. Младен Анчић тако истиче да «дубровачки документи
14. стољећа откривају како су влашки катуни локализирани на простору источно
од Неретве имали врло необично схваћање кршћанства, односно организације и ритуала
повезаних с њиме. Тамо је, наиме, владао обичај да сваки катун има свога
свећеника и да се тај положај у начелу насљеђује с оца на сина, а може се наслутити да
је веза с универзалном хијерархијом (у овоме случају Српске православне цркве)
била крајње лабава. Нема двојбе да су први катуни који су прешли Неретву и почели
се ширити ка западу задржали такве обичаје, при чему су их под свој надзор вјеројатно
(прилично безуспјешно) покушавали ставити представници Католичке цркве, но
ствари су се ипак 60-их година 14. стољећа почеле мијењати. (…)…душебрижништво
над Власима преузимају фрањевци организирани од 1340. у оквиру босанске викарије
» (Анчић, 2007: 166). Према истом писму, према најстаријем попису Босанске
фрањевачке викарије из 1385. године «цијело је подручје најинтензивнијега насељавања
већ од средине 80-их година 14. стољећа било густо премрежено фрањевачким
самостанима…» (Исто). Међутим, колики су били учинци фрањевачких мисија између
Цетине и Неретве у 14. и 15. стољећу, према Анчићу, тешко је рећи јер је «редовита
хијерархија Католичке цркве имала великих тешкоћа» (Исто)."

Поставља се питање да ли су овакви облици "пучке религиозности" код Влаха, како наводе Анчић и Роксандић, могли утицати на концепцију саме Цркве Босанске?

Фрањевци су имали успјеха у Западној Херцеговини тек кад су се уклопили у овај образац.

Iєшɑ Влɑчɑнин:
Kad se na Balkanu kaže Vlah ili Vlasi, misli se na konstitutivan matični narod Republike Rumunije... Rumuni i Rumunija su dobili to ime po Romejima, matičnim žiteljima Vizantije, koji su bili latinskog tj. romanskog porekla, mada su se i Heleni (Grci) zvali Romejima... To ime su preci Rumuna (u izvesnoj meri romanizovani Dačani) dobili po padu Vizantije pod Tursko Otoman.lijsko carstvo, jer se znatan deo tih Romeja utopio asimilacijom u poromanjene Dačane, tj. pretke savremenih Rumuna...

Ima tu još nešto, loše je kad narod nosi egzonime umesto endonima za ime svog naroda i države. To je jedna od velikih zabluda, koje ni jedan narod sebi ne sme dozvoliti... Setimo se mnogih primera, pored ovog Rumunija, tipa Sveto Rimsko carstvo, Britanija, Jugoslavija itd....

НиколаВук:

--- Цитат: Ješo Септембар 27, 2022, 01:11:03 поподне ---Kad se na Balkanu kaže Vlah ili Vlasi, misli se na konstitutivan matični narod Republike Rumunije... Rumuni i Rumunija su dobili to ime po Romejima, matičnim žiteljima Vizantije, koji su bili latinskog tj. romanskog porekla, mada su se i Heleni (Grci) zvali Romejima... To ime su preci Rumuna (u izvesnoj meri romanizovani Dačani) dobili po padu Vizantije pod Tursko Otoman.lijsko carstvo, jer se znatan deo tih Romeja utopio asimilacijom u poromanjene Dačane, tj. pretke savremenih Rumuna...

Ima tu još nešto, loše je kad narod nosi egzonime umesto endonima za ime svog naroda i države. To je jedna od velikih zabluda, koje ni jedan narod sebi ne sme dozvoliti... Setimo se mnogih primera, pored ovog Rumunija, tipa Sveto Rimsko carstvo, Britanija, Jugoslavija itd....

--- Крај цитата ---

Замолио бих вас да избегавате да коментаришете ствари о којима баш и немате барем некакво предзнање, о знању да не говоримо. Од свих ваших реченица у овој објави, једино је прва условно тачна, већ друга је полутачна, а остатак не бих ни коментарисао.

Навигација