Вјера и култура Срба > Народна предања

Рмањ

(1/5) > >>

Бранкова:
У Мартин Броду, на утоку Унца у Уну, налази се манастир Рмањ. На овом месту налазио се и стари град, који се најчешће смешта на крај 14. или почетак 15., мада су неки историчари мишљења да је из 12. века.  Град се под именом  Рмањ први пут помиње 1431. ( раније као Конуба  ), a у документима од 1448. се спомиње као главни град лапачког племена. Најстарији сачувани писани траг о манастиру је из 1498. године, а као званична година оснивања манастира наводи се 1443.  Верује  се да га је  подигла Катарина Кантакузина Бранковић, супруга Улриха II Цељског, али постоје и другачија мишљења. Својим изгледом и начином градње има сличности са манастиром Гомионица, као и манастирима Крупа и Крка, због чега постоје претпоставке да би  могао бити из 14. века.

 Постоји више тумачења зашто је Рмањ добио ово име.  Најчешће се може чути мишљење да је назван по Херману, рано преминулом сину Катарине Бранковић. Ово, међутим, не може бити тачно, јер се име града Рмња помиње  1431. године, неколико година пре Катаринине удаје. Може се чути и мишљење да назив потиче од слов. речи "храмина" или од једног од народних назива за камилицу ( раменак, јармен, рман или рмањ, херманек ).
Иако се не зна тачно како је Рмањ добио име, постојала су  сачувана предања у народу, која говоре о догађајима који се повезују са изградњом манастира.

Једно такво предање,  "причу, која је готово по цијелој околици добро позната", забележио је парох К. Новаковић, 1893. године :

" У близини утоке ријеке Унца у Уну била је у старо вријеме кућа неког поштеног, побожног и честитог човјека. Он се ожени и са својом женом стече мушко дијете, коме на крштењу нађеде име Никола. Послије рођења Николиног на брзо а по божјој вољи, пресели се његова  мати у вјечност. Тако Никола остане сирота без матере. Отац му се поново ожени и Никола добије маћеху. Никола је поштовао своју маћеху, као своју рођену матер, јер за другу матер није ни знао. Маћеха је Николу волила, као и свога рођеног сина. Многима је било неправо то, што је божји благослов владао у кући тој, те непријатељи њихови ( као непријатељи ) гледаху да облажу и оклеветају Николу код његовог оца и изнесу да он у срамоти живи са својом маћехом. Премда је Николу његов отац волио, као очи у глави, опет повјерова клеветању својих непријатеља, па је од тада пазио на сваки корак своје жене и свог сина. Никола је пазио благо, а маћеха му је чешће односила јело. Једног дана учини то, однесе Николи јело, те кад је он са јелом готов био, сјео је пред маћеху и наслонио главу на крило њезино, да га побиште по глави. Отац Николин, видећи то, помисли да се они милују, што неби смјело бити, повјерује клеветању непријатеља својих и ту на мјесту убије свога сина. Николу ту укопају. Кад је било у сред зиме, никне на Николином гробу лијеп цвијет. Чобан, који је туда најавио козе, види тај цвијет, убере га па метне у рукавицу и понесе кући, да га покаже као чудо. Кад је било у вече, а цвијета у рукавици нема. Сјутра дан опет најави козе куд и јуче, кад опет онако исто лијеп цвијет на гробу. Он га убере и у фишек метне. У вече код куће, хтеде га показати, али цвијету ни трага у фишеку. Сјутра дан опет нађе цвијет и по трећи пут на гробу. Убере га и по трећи пут, метне га у ћурлику ( свиралу ), па је са обе стране добро зачепи. Кад у вече, а цвијета опет нема. Сјутра дан оде више људи са чобаном, да виде је ли то истина. И збиља нађу цвијет на Николином гробу, а на стабљици виде три кољенца, како је три пута убран цвијет. Они то узму као божје предсказаније, да је то свето мјесто и договоре се, па ту начине манастир, у коме ће се орити пјесма у славу Бога истинога. Манастиру даду име Св. Никола, по имену чобанина, који је ту праведно погинуо и закопан. "

Бранкова:
Парох Новаковић је у Унцу забележио још једно предање, које се односи на стари гроб на брду Погледалу ( Очијевско брдо ), које говори како је приликом изградње манастира, несрећним случајем, страдао један чобанин.
Ова прича елементима ( гроб, чобанин ) подсећа на други део изнад наведеног предања, које је, по свему судећи,  комбинација два предања, једног старијег и оног који се односи  на време изградње манастира.

 У другом делу предања помиње се цвет израстао на гробу усред зиме, што су људи протумачили као чудо и у то име донели одлуку о изградњи манастира. Детаљи из приче говоре да је овај цвет заиста могао бити камилица: више цветова на једној стабљици, мали цвет који може да  стане у ћурлику ( али и да се изгуби успут  ).

Иако се теорија о имену од народног назива за камилицу чини највероватнијом, на размишљање наводи део који говори да је манастир добио име по младићу из  првог дела предања ( у причи Никола, чиме се објашњава зашто је посвећен Св. Николи ) и једна необична подударност овог са једним старим предањем које није са ових простора.

 Тема која се овде појављује је врло слична причи која је препричавана у многим деловима северне Европе и шире, а која има више верзија. Она говори о Ерманарику, владару дела Скитије из 4. века. Јорданес, у Гетици, Ерманарика назива "готским Александром, који је владао свим народима Скитије и Германије као да су његови".

 За једну од верзија ове приче се наводи :
"In the Norse Thidreks Saga, translated from Low German sources, Ermanaric is ill-advised by his treacherous counsellor Bicke, Bikka, Sifka, or Seveke (who wants revenge for the rape of his wife by Ermanaric), with the result that the king puts his own wife to death for supposed adultery with his son....."
 У овој верзији, отац тј. краљ,  убија супругу, а не сина, поверовавши лажима свог  саветника.

Необична је подударност, осим истог мотива за убиство и учешћа "злих језика" у обе легенде, име Ерманарик ( и као : Airmanareiks, Jǫrmunrekkr, Hermanaricus, Eormenric, Ermenrekur и др. ), које  је слично називу Рмња, у старијим изворима помињаног и као  Ермањ, Ерман, Херман, Хрмањ, Ајерман, Chermlja, Szermil, Hermanya. Свакако је интересантно и што се једно тумачење имена Рмња повезује са именом Херман.
 Да ли је све само случајност и да ли име Рмањ има везе са сећањем на Ерманарика или са камилицом или и са једним и са другим, тешко је доказати, али је предање, у сваком случају, занимљиво.

Занимљива је и чињеница да су се ова предања одржала међу становницима Унца и околине, иако се сматра да су преци садашњих становника, тек од  почетка 16. века и касније, насељавали овај простор који је претходно испражњен од старијег становништва. Обзиром да ова  предања говоре о времену пре изградње манастира и оним у време изградње, чини се вероватним да су на овим просторима остали и неки староседеоци који су ова предања преносили.

Манастир Рмањ 2023. године прославља 580 година постојања.

Извори  :

- "Кратак опис протопрезвитерата петровачког " , Босанско-херцеговачки источник, том 8
https://www.eparhijabihackopetrovacka.org/obnovimo-rmanj-obnovimo-tromedju-580-godina-manastira-rmnja/
https://www.svetidimitrije.no/crkva/srpski-manastiri/33-manastir-rmanj.html
https://www.avantartmagazin.com/srpski-manastiri-u-bosni-rmanj/
https://bs.wikipedia.org/wiki/Katarina_Brankovi%C4%87
https://hr.wikipedia.org/wiki/Kamilica
https://en.wikipedia.org/wiki/Ermanaric
https://www.britannica.com/biography/Ermanaric

drajver:
Ево неких историјских података који се тичу манастира Рмањ и његове околине:

Задњи познати податак о Рмњу као тврђави још увијек у угарским рукама је из 1525. године.

"1525. februarii 3 Eodem die Georgio Korlathowyth castellano castri Orman , ad racionem sallarii sui dati sunt fl. I.; -r- 6. februarii pro expensis X. (Tort. tár. XXII. str. 70—73.)"

У турском попису из 1530-тих не помиње се тврђава Рмањ иако је већ била фомирана нахија Унац у оквиру које се налази и Срб. Непомињање ове тврђаве је вјероватно повезано са њеним рушењем, о чему говори и податак из турског пописа Клишког санџака из 1550. гдје стоји:
"Čifluk Kurda, sina Sulejmanova i Davuda, pripada Belgradu, to su zemlje varoši u blizini porušene tvrđave Rmanj, čairi, vinograd, bašta i mlinovi i zemlje koje im pripadaju, zatim baštine Mitoševića na suprotnoj obali rijeke. U starom defteru bilo je zabilježeno da su spomenute zemlje zajedno sa ljetnim i zimskim ispasištem krajina i granica, pa je prema ranijem rješenju i u novi defter tako upisano."

Из овога можемо једино закључити да је стара тврђава Рмањ порушена у вријеме освајања Лике 1527-28 године и да касније није обнављана.

Први запис који би могао говорити о присуству православног монаштва на том подручју је такође из пописа Клишког санџака 1550. године. На простору нахије Унац, а џемату Павела, сина примићура Радослава, налази се мезра Оцрковина, у којој су пописани Јован, син калуђера и Цветко, син калуђера. Ово "син" не треба схватати буквално, већ као начин како су турски пописивачи често биљежили присуство православних духовних лица.

Већ у попису 1604. године, помиње се конкретно црква св. Николе на сљедећи начин:

“8. Kilissa-i Isveti Nikola ma’a Varošište ve zeminha-i kilissa ve zemin- bagarı ve çair ve otlak Mioševic ma’a mezra-i *ova Glavica ve Podlaz tab-i Sirp” (Church of St. Nicolas and Varošište and zemin – vineyard and meadow and pastureland Mioševic with mezra *this Glavica and Podlaz belonging to Srb)
– bastine der yed-i ruhbanan-i44 kilissa-i mezbur (inherited property of monks of the mentioned church)
– Yekun: 500 (Total: 500)45
9. Asiyabha-i der nehr Una der tessaruf ruhbanan-i kilissa-i mezbur (Watermill on the River Una owned by monks of the mentioned church)
– tane 3 / 30 (3 pieces of 30), resm-i asiyab (tax for watermill) 90”"

1638. године братство манастира Рмањ пребјегло је на подручје сјеверозападне Хрватске (манастир Лепавина), гдје је са собом донијело и доста богослужбених књига преписаних управо у манастиру Рмњу (помињу се књиге преписиване 1621. године). Ово говори да је манастир у другој половини 16. и почетком 17. вијека доживио процват и развој.

С обзиром да су први помени рмањских калуђера на мјесту званом Оцрквина (Црквина), да нема помена о неком живом православном манастиру на том подручју у вријеме доласка Турака, да је цијело подручје, укључујући и тврђаву над манастиром било ратом девастирано, основано је претпоставити да је рмањска монашка заједница, а самим тим и манастир формирана 1530-1540 година. Могуће је да су за своје обитавалиште искористили неку старију порушену црквену грађевину у подножју рмањског града, која је можда у прошлости такође служила као монашко општежиће, на шта би назив Коноба од грчке ријечи киновија (κοινόβιον), указивао.

На подручју око Унца прије доласка Турака свакако је било становништва у влашком статусу и православне вјере. Има неколико непосредних извора на основу којих се то може закључити. Међутим, ако их је и било, тешко да су на подручју католичке Угарске могли имати официјелну црквену хијерархију или зидани манастир. Ни у историјским изворима нема података о томе. Остаје отвореним питањем да ли су неки предтурски Срби у влашком статусу на простору Унца, упркос константној католизацији, могли у православљу дочекати своје православне сународнике из сеоба 16. вијека?

Ипак мислим да је основ фомирања Рмња дало монаштво које је дошло са истока у склопу сеоба 16. вијека.

drajver:
Такође, ако упоредимо попис из 1550. и 1604. године, видјећемо да је чифлук у подножју рмањске тврђаве, заправо иста она земља која у попису 1604. године прирпада манастиру Рмњу. И ово иде у прилог томе да је манастир 1550. године био у зачетку формирања (око неке црквине), а да је већ до краја 16. вијека био оформљен као један од најзначајних српских манастира западних страна.

Бранкова:
Хвала много на овим подацима :)

У праву сте да је манастир свој процват доживео у наведеном периоду, као и за мале шансе да је ту остало нешто од старијег становништва, имала сам то на уму , зато сам и навела "неки староседеоци", јер ни мени то није изгледало могуће док нисам пронашла ово предање.  Делује као комбинација два предања, једног које су ти досељеници чули и оног који се односи на догађаје којима су присуствовали ( обнова манастира, несрећно настрадали чобанин ). Укратко да објасним, то старије предање нам говори да се то место зове тако по актеру те приче и цвет има везе са њим. То је касније у причи објашњено тиме да се он звао Никола, јер је манастир посвећен Светом Николи, а предање заправо садржи оне елементе из теорија о имену Рмањ. Размишљала сам и о томе да су ову  причу могли донети монаси који су били упознати са истом, који су дошли међу тај народ и обновили манастир, али се и међу њима касније то заборавило ( бежали, убијани... ).

Овај манастир је, судећи по документу из 1498. који се помиње, био активан. У документу се наводе  војводе Петар, Петрашин и Вукдраг који манастиру поклањају икону Пресвете Богородице ( плаћају израду ). На сајту Епархије бихаћко-петровачке наводи се да се манастир помиње крајем 15. века у Крушевском поменику и 1515. године ( не наводи се где ).

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна