То нико није ни помињао нити се ја постављам "навијачки" према овој или оној хипотези, само указујем на неке логичне недоследности у твом тренутном наративу. Као што рече Небојша, свођење генетског доприноса раносредњовековних Срба из 7. века (оних који су формирали раносредњовековну Србију) на две подгране од две хаплогрупе није у корелацији са значајем државе коју су основали, њеном комплексношћу и снагом. Управо би се у том случају очекивало супротно стање, односно барем присуство нешто бројнијег становништва, ако су већ успели да се одупру многољуднијој Бугарској. Ради бољег упознавања са тематиком, препоручујем за почетак читање књиге која је недавно изашла (2020. године), "Српске земље пре Немањића: од 7. до 10. века", аутора Марка Алексића.
Имам ту књигу.
Ок, можда је за Небојшу и тебе оно премали број хаплогрупа са којима повезујем досељавање Срба из Бојке, али то је као што рекох одраз тога што ја никада нисам ни био поштовалац те теорије о западнословенском пореклу већине Срба на Балкану. Можда сам у том контексту могао поменути још Y32084 због оног Немца из Пољске, али због Бугарина и Украјинца у старијим грањањима ове подгране потребно је бити крајње опрезан, јер видели смо већ како је прошла прича са FT16449>М2888. У сваком случају, највећи пораз ове теорије лежи управо у генетским анализама потомака некадашњих западних Словена (Дерванове Србије), Лужичких Срба и балканских Срба, као и у матичној источноевропској и источнобалканској распрострањености и свакако далеко већој разноврсности словенских хаплогрупа међу овим словенским народима.
Што се тиче логичних недоследности по питању историјских чињеница, више пута сам се позивао овде на исте, па није згорег да их још једном поменем пошто се очито оне о којима пишем игноришу. Пре тога, мишљења сам да се неколика процента разлике PH908 на "српску" у односу на "бугарску" страну, на које рецимо Никац овде инсистира, неће сами по себи донети решење, тим пре што се сваким новим дубинским тестом неког Бугарина са PH908 хг, њена генеалошка лепеза заиста лепо "шири" у старијим подгранама. Дакле, проценти можда могу отворити пут ка делимичном решавању проблема, али и произвести још дубље неразумевање, уколико се не створе услови за одговоран дијалог.
А историјске чињенице су следеће, пре свега раносредњовековна историја Срба није позната због оскудних извора. Срби се помињу само у Аналима франачког краљевства, у латинском спису из 9. века и у Порфирогенитовој причи из 10. века. О њиховој наводној "комплексности", јачини и снази немамо апсолутно никаквих информација. И док су у том периоду у српским земљама на западу управљали кнезови, на истоку је постојало моћно Бугарско царство, чије границе су почетком 10. века допирале од Црног мора са једне до Јадранског и Егејског са друге стране и на северу до Дунава. На том широком подручју створена је такозвана симбиоза између бројчано слабијих Прабугара и малобројног ромејског становништва (које је нерадо учествовало у њеном формирању, из разумљивих разлога) са једне и бројних јужнословенских племена са друге стране уз пословењене ромеје, која је резултирала развојем не само посебног етничког (словенског) идентитета, већ и развојем словенске културе и писмености. Али пре тога још о неким раним историјским чињеницама. За разлику од Срба за Бугаре је познато да се спомињу још у 5. веку, док их на Балкану извори прате од друге половине 7. века и у континуитету кроз читав рани средњи век. Познати су нам и њихови најранији владари, као и они први владари словенског порекла из 9. века. За кратко време Бугарска се издигла до нивоа царства и била је прва, озбиљна, велика претња Византији. С тога, сувишно је говорити која је словенска држава на Балкану до 11. века била најорганизованија и најмоћнија, у сваком погледу, па и у погледу поменуте писмености. Најстарије словенско писмо глагољица је настало у Бугарској, деловањем "словенских апостола" Ћирила и Методије. Први писмени словенски језик био је бугарски. Ћирилица је развијена управо у Првом бугарском царству. Прве књижевне школе ћириличног писма биле су у Преславу, Плиски и Охриду, у којима се и теологија предавала на словенском језику. Поставивши темеље словенске књижевности, Јужни Словени одн. Бугари су заслужни за стварање раносредњовековне словенске теолошке књижевности, књижевног језика и његовог развоја на Балкану па и шире. Не Срби.
То су историјске чињенице које нам могу користити за ову тематику и нипошто у "србовању" PH908 бугарских припадника и с тим у вези, поново се враћам на она јужнословенска племена која су се опирала у почетној фази бугаризације западнијих области током 9. века. Знамо да су то били Тимочани, Браничевци, Гудушчани, Морављани.. Освајање ових територија које су насељавала поменута племена изгледа да нису ишла тако глатко, чим данас знамо за њихов отпор, доиста из оскудних извора али ипак је то остало забележено. Питање је какав је био карактер тог отпора: другачији (јужно)словенски идентитет (можда српски, али свакако не мислим на онај западнословенскосрпки), анимозитет према Прабугарима, некакве међуплеменске размирице из прошлости, паганизам или само пуко, тврдоглаво одбијање покорности или комбинација свега наведеног? Верујем да је таквог, можда мањег обима одбијања покорности и делимичног утапања међу Бугаре (дакле, не потпуног) било и међу нешто источнијим, јужнословенским племенима, рецимо на подручју Шоплука или нешто јужније у Македонији, околини Солуна... и да су овим процесом заправо била покренута од раније миграције неких припадника ових племена ка западу и југозападу. Углавном, сматрам да су ово историјске чињенице које представљају прави кључ разумевања старих, генетских повезница из раног средњег века данашњих Срба и Бугара, како у бројним PH908 гранама тако и у осталим словенским (па и међу оним пословењеним старотрачким (стародарданским, ромејским, назовите их како год хоћете)) хаплогрупама.
