Албански језик је без икакве сумње индоевропски, али јако иновативан. Примјера ради, бројеви се јако ријетко посуђују из језика у језик, а албански бројеви су у потпуности индоевропски. Најјачи доказ сродности су ипак парадигме, затворени скуп ријечи у којима се исцрпљује једна или више граматичких категорија, као што су падеж, род и број, вријеме, лице итд. Албанска парадигма је у потпуности индоевропска. Даље, дефинитивно су установљене гласовне подударности између албанског и осталих индоевропских језика. Примјера ради, албанском Ђ у народним изворним ријечима одговара латинско С, нпр. ђашт-секс (шест), ђалл-салвус (здрав), ђoлл-сал (со) итд. У позајмљеним ријечима из латинског, албански има Ш (шоћ-сокиус (пријатељ), шум-суммум (много) итд.) Личне замјенице су индоевропског поријекла, предлози исто, већ поменух парадигне и флективне морфеме (које се никад не позајмљују из језика у језик).
Да не помињем да је албанска синтакса знатно подударна са синтаксом осталих европских језика. Кавкаски језици, слично турском, баскијском и јапанском, имају постпозиције умјесто предлога, релативне клаузе претходе именици коју модификују, глагол се обавезно јавља на самом крају независне реченице итд. Ниједну од тих црта албански не посједује.
Опет кажем, албански заиста на први поглед изгледа чудно, али зато што је изузетно иновативан, и то поготово на пољу вокабулара. Многе индоевропске основне лексеме у албанском се или не јављају или се јављају у измијењеном значењу (нпр. мотр више не значи "мајка", него "сестра"). Многе ране латинске посуђенице измијениле су се до непрепознатљивости, поменимо ријечи попут уштриа, нгушллој и мбрет, за које нико не би посумњао да потичу од латинизама ексеркитус, консоларе и император.
