Какво је било стање у Османском царству уочи Дугог рата можда најбоље илуструју следеће чињенице, да су турски упади у дубине хришћанских територија трајали од око 1450. до око 1500. године - дакле уочи Дугог рата ти упади су већ били обуздани - јер је у међувремену граница између Турске и Аустрије стабилизована
стварањем војне границе; ратним успесима, као и ратним неуспесима обема страна, и једна и друга имеприја до почетка Дугог рата,
по снази су биле отприлике изједначене.
За то време у хришћанске земље почињу већ да пристижу информације о политичком и социјалном стању у Османском царству, што су иначе и први озбиљнији покушаји упознавања хришћанског света, пре свега са положајем хришћанског становништва у Османском царству, али и уређењем самог царства, политичким приликама и династичким односима у њему.
Познате извештаје те врсте доносе пребези из Османског царства, који су тамо завршили као робље или као јањичари, па тако имамо и два позната извештаја пребега пореклом са наших простора, попут додуше нешто ранијег извештаја
Константина Михајловића из Островице (1435– после 1501) прво насловљеног као
Летопис о турској управи, а други
Бартоломеја Ђурђевића (око 1506- око 1566) назван
De afflicatione tam captivorum quam etiam sub Turcae tributo viuentium Christianorum..., можда и значајнији за ову тему, с обзиром да је Ђурђевић по бекству из Османског царства агитовао по европским дворовима на борбу против Османлија (ово дело је у периоду од 1544. до 1598. године, доживело чак 64 издања; а о ратној расположености Ђурђевићевој види се у његовом делу
Exhortatio contra Turcas).
О познавању Османлија међу хрићанским становништвом овог дела Европе можда најбоље говори
Антун Некић у свом раду
Europske predodžbe o „turskoj“ prijetnji (14.-16. stoljeće).
Кроз детаљније упознавање непријатеља и стабилизацију прилика у граничним пределима хришћанских земаља, хришћанске земље полако прелазе из дефанзивног у офанзивни став, а та промена позиције осећа се и међу поробљеним становништвом хришћанских земаља на границама двају светова (хришћанског и османског).
То видимо већ 1571. када се под патронатом папе Пија V оснива
Света лига, савез медитеранских земаља формиран у циљу заустављања даље турске најезде ка Европи и сламању турског преимућства на мору, као и проширење тог савеза под папом Климентом VIII, када у такав савез улазе и
Трансилванија,
Молдавија,
Влашка и
Московија, а формирању савеза ради папски делегат
Александар Комуловић (1548-1608), рођени Сплићанин и члан
Светојеронимског завода у Риму, па тако један извештај из 1593. године обавештава Комуловића о расположености народа у
Херцеговини, Славонији, Хрватској, Далмацији, Србији, Мезији, Босни, Рашкој, Пожеги и Темишвару да се дижу на устанак против Османлија, а што не чуди уколико узмемо у обзир његову преписку и са пећким патријархом, управо реченим
Јованом Кантулом.
Између поменутих папа изредаће се још неколико папа, од којих ће један бити чувени папа
Гргур XVIII (1572-1585), кога налазимо слављеног у
Илирском грбовнику Петра Охмучевића (пре 1592. године), као и
папа Сикст V (1585-1590), пореклом и сам «Илир».
Поред велике заинтересованости
Свете Столице за општим устанком против Османлија на Балкану, приметна је прилична заинтересованост
домаћег племства, углавном склоњеног у сигурне зидине слободних приморских градова попут
Дубровника и
Сплита, али и великих центара у суседној им Италији, пре свега
Рима и
Напуља.
У наставку нешто више о активностима старог и новог племства у земљама Османског царства и на Медитерану...